U Haškom tribunalu u kome je pre nekoliko godina odbrana jednog od optuženih "otkrila" sudiju koji prečesto drema tokom rasprave u sudnici, popodnevna "dremka" spopadne povremeno i tehničare zadužene da brinu o internom TV prenosu sa suđenja. Dogodi im se, na primer, da monitor sa koga suđenje prate novinari koji ne sede u sudnici, bude uključen pre ili posle predviđenog vremena. Tako je prošle nedelje sasvim neplanirano deo haških izveštača preko prevremeno uključenog monitora uhvatio trenutak kada tužilac Džefri Najs (u odsustvu sudija i optuženog Slobodana Miloševića) sa nekom mešavinom sažaljenja i likovanja dobacuje dodeljenom advokatu odbrane, svom zemljaku Britancu Stivenu Keju – "čujem da za sutra nemaš svedoka". U prilično prijateljskom tonu, uz osmeh, Kej je sa druge strane sudnice poručio kako "do sutra" ima još prilično vremena (valjda da se pronađe novi svedok odbrane).

Najsovo predviđanje stiglo je, međutim, Keja koji dan kasnije. U utorak 14. septembra, advokat Stiven Kej, koji je nedavno odlukom Sudskog veća dodeljen Slobodanu Miloševiću kao branilac i to mimo volje bivšeg predsednika SRJ, saopštio je da je ostao bez svedoka za naredni dan. Oni koji su ranije pozvani i pristali da svedoče počeli su da zatrpavaju Sud pismima i porukama da to ne žele da učine u procesu u kome je optuženom oduzeto pravo da se sam brani. Takva formulacija i nije baš sasvim tačna – sudija Patrik Robinson bar nekoliko puta dnevno nudi Miloševiću priliku da posle advokata Keja i sam svedocima postavi neka dodatna pitanja na šta u svakoj prilici dobija identičan odgovor optuženog: "Ne zanima me dopunsko ispitivanje u mom slučaju, zahtevam da mi vratite moju odbranu!" Već sledeća Miloševićeva rečenica za posmatrače van sudnice po pravilu ide na "plej bek" – sudija Patrik Robinson automatski isključuje mikrofon i ostavlja optuženog bez tona, smatrajući valjda da je ono što je lično nedavno nazvao "radikalnom revizijom" ovog procesa, završena stvar.

NOVI OBRT: Sam Milošević je u trenutku dok je još verovao da će lično voditi sopstvenu odbranu priložio Sudu spisak od oko 1600 potencijalnih svedoka, a Kej je, pre nego što je saopštio da svedoka više nema, stigao da u sudnici ispita samo njih troje – profesorku iz Beograda Smilju Avramov, američkog advokata Džima Džatrasa i bivšeg člana Kosovske verifikacione misije Kanađanina Rolanda Kita. Prema ranije predatom spisku svedoka, bilo je najavljeno da će se među prvim svedocima odbrane u septembru u Hagu pojaviti i kanadski profesor ekonomije Mišel Šosudovski, zatim bivši ruski premijer Nikolaj Riškov, nekadašnji zvaničnik Stejt departmenta Džordž Keni, kao i francuski general Pjer Mari-Galoa i francuski obaveštajac Iv Bone. Svi do jednog odbili su da se pojave, a sličan bojkot najavljuju i "domaći" svedoci poput grupe akademika koje je Milošević pozvao da se pojave u Hagu, ili nekadašnjeg saveznog premijera Momira Bulatovića. Miloševićev pravni savetnik Zdenko Tomanović tvrdi da je od 400 svedoka predviđenih za prvu fazu odbrane, otkaze do sada poslalo njih 265.

Nevolje sa svedocima koje su se mogle naslutiti još mnogo ranije, kada je ozbiljnije počelo da se govori o nametanju advokata protiv volje optuženog, zahtevaju da se u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića pristupi možda i delimičnoj reviziji upravo obavljene "radikalne revizije" ovog suđenja. Jer ovakva suđenja se, naravno, nikako ne mogu okončati sa samo tri ili eventualno desetak svedoka odbrane pa makar se utvrdilo da je lično Milošević "ubedio" svoje svedoke da ne odu u Hag i na taj način opstruiraju proces. Ono što je trebalo da ubrza ovo suđenje (imenovanje Stivena Keja za Miloševićevog branioca) i doprinese ekspeditivnosti suđenja i zaštiti interesa pravde, pretvorilo se već u prvoj nedelji primene u novu kočnicu. Odmah se pokazalo kako nije baš sasvim izvesno da će suđenje sa imenovanjem advokata automatski biti ubrzano (reklo bi se, naprotiv), a nije baš sasvim sigurno ni koliko dugo će opstati tvrdnja sudije Robinsona da, ukoliko svedoci odbrane odbiju da se pojave, niko sutra neće imati pravo da upućuje prigovore kako suđenje nije bilo fer. U dobrom delu stručne javnosti, ali i u mnogim medijima ne baš previše naklonjenim bivšem predsedniku SRJ, ovih dana se sve češće nailazi na komentare o tome kako je uskraćivanje prava Miloševiću da se sam brani loša odluka koja njemu samom otvara mogućnost da se žali na pravičnost procesa i unapred senči svaku presudu ma kako ona bila zasnovana na čvrstim dokazima. Ima i onih koji tvrde da je Milošević već sada dobio sasvim solidnu osnovu da započne pisanje žalbe na buduću presudu.

Za samo nedelju dana od kada je kao najpogodnija ličnost za takvu ulogu Stiven Kej (kao dojučerašnji "prijatelj suda", najviše zna o dosadašnjem toku procesa) određen za Miloševićevog branioca, ovaj britanski pravnik je u nekoliko navrata morao sasvim otvoreno da prizna kako nije spreman za ispitivanje svedoka. U situaciji koja bi se najkraće mogla opisati sa "evo ti ništa i drži ga dobro" (bez pravog uvida u izjave svedoka, sa malo vremena, bez uvida u strategiju Miloševićeve odbrane i bez kontakta sa optuženim), Keja su od lošeg utiska spasli samo njegovo veliko pravničko iskustvo i sposobnost da u letu hvata svaki poklon koji je dolazio sa strane – pogotovo one sa strane Tužilaštva. Miloševićevi saradnici zameraju mu, na primer, da je svedoka Rolanda Kita ispitivao uglavnom oko događaja u Kosovu Polju, a da kosovski deo optužnice te događaje uopšte ne pominje. Nešto gunđanja bilo je i posle svedočenja američkog advokata Džima Džatrasa koji je i sam kasnije tvrdio da je očekivao nešto drugačije "vođenje" od strane advokata tokom unakrsnog ispitivanja. Mnogo zanimljiviji deo Džatrasovog svedočenja sledio je u trenutku kada ga se dočepao tužilac Najs. Ovom američkom advokatu, čiji stavovi o islamu liče na neku vrstu "pravoslavnog fundamentalizma", Najs je pokušao da zaviri u etničko poreklo što dosad nije bila praksa na suđenjima u Tribunalu koji je i satkan na logici da se mora osuditi svaka vrsta etničke diskriminacije. Ustanovivši Džatrasove grčke i pravoslavne korene, tužilac je zatim krenuo dalje da dokazuje kako se zbog svega toga ekstremni stavovi ovog američkog advokata o islamu svakako moraju dopasti Srbima (kao da po definiciji svi Srbi isto misle). Pomalo pojednostavljeno, sve je ličilo na ono – "reci mi odakle si, a ja ću ti posle kazati da li ti se može verovati".

Prvu nedelju rada kao nametnutni branilac, Stiven Kej je inače okončao sa tri inicijative: odlučio je da se obrati žalbenom veću Suda koje će u kratkom roku morati da preispita odluku o imenovanju Keja za Miloševićevog branioca (sledeći volju optuženog, žalio se protiv sopstvenog imenovanja), zatim je zbog nedostatka svedoka tražio privremenu suspenziju suđenja i, na kraju, zahtevao da se još jednom preispita zdravstveno stanje bivšeg predsednika SRJ i ustanovi da li je sposoban da se sam brani.

KAKO DAljE: Neke od ovih odluka mogle bi da budu saopštene ubrzo pošto ovaj broj "Vremena" krene u štampariju (utorak uveče), ali je teško pretpostaviti da će Sudsko veće odlučiti da se zadrži samo na apelu koji je uputilo i nedelju dana ranije – dobro došli svedoci, samo dođite, tako najviše pomažete interesu odbrane i pravičnom procesu. Bilo bi, čini se, još nerazumnije odlučiti se za novi duži prekid u suđenju kako bi se advokatu Keju dalo vremena da sam proba da pronađe neke svedoke odbrane, mimo spiska koji je svojevremeno priložio Milošević. Takva odluka mogla bi da onu eventualnu Miloševićevu žalbu na presudu učini mnogo izglednijom, a njegovu upornu priču kako Haški sud ne predstavlja pravo lice pravde učini uverljivijom mnogo većem broju ljudi van istanjenog kruga njegovih preostalih sledbenika. Protiv takve odluke da se po svetu sada traže neki novi svedoci van ponuđene liste, jedan od prilično snažnih argumenata izrekao je nesvesno i sam sudija Robinson. Na kraju svedočenja penzionisanog kanadskog kapetana Rolanda Kita, čiju je priču u sudnici tužilac Najs sve vreme pokušavao da svede na beznačajnu, Robinson je izrazio javno čuđenje nad saznanjem da Kosovska verifikaciona misija, čiji je izveštaj u dobroj meri predodredio razvoj kasnijih ratnih događaja na Kosovu, nije bila sastavljena isključivo od vojnih eksperata. Naprotiv, po rečima Kita oni su bili manjina, a svedok je tvrdio da izveštaji misije u kojoj je radio nisu uvek bili baš najobjektivniji i najstručnije pisani. Priznanjem da je tek posle dve i po godine suđenja i oko 300 svedoka najzad saznao jednu važnu činjenicu, sudija Robinson je indirektno potvrdio da se u nastavku suđenja ne bi smelo ići na dovođenje svedoka mimo volje optuženog.

Formula za nastavak suđenja mogla bi se najpre pronaći u delimičnom vraćanju prava optuženom da sam ispituje svoje svedoke ma koliko se on lično izlagao riziku da to ne čini dovoljno vešto, a sudnica povremeno pretvarala u poligon za njegove političke govore. Stiven Kej bi u tom slučaju ostao da sedi na mestu dodeljenog advokata koji povremeno rasterećuje Miloševića i ima prava da takođe ispituje svedoke. Takva formula takođe "podrazumeva" da Milošević, koji je u Ševeningenu izgleda mnoge svoje mane doveo do savršenstva, zadrži prema Stivenu Keju (bar u prvo vreme) neku vrstu ledenog prezira što nikako ne isključuje mogućnost da nešto kasnije počne da ga primećuje i s njim sarađuje.

Iz svedočenja tek tri svedoka odbrane i nakon njihovog unakrsnog ispitivanja moglo bi se naslutiti kako ćemo u sudnici (pogotovo ako Milošević ponovo bude u prilici da postavlja pitanja) uglavnom gledati sudar dve logike – one da je optuženi gotovo jedini autor jugoslovenske tragedije i one da je on u toj priči samo jedan od koautora. Ta podela autorstva, kao i tvrdnje pojedinih svedoka da su i razni "dobri momci" iz te tragične priče (ovde i u svetu) bili podjednako prljavi i odgovorni za zločine i stradanje desetina hiljada ljudi, nikako ne može da umanji bilo čiju odgovornost za leševe rasute od Srebrenice do Batajnice.

Ako mu, kako on to traži, donekle vrate njegovu odbranu i on na to pristane, Milošević će sasvim sigurno nastaviti da se ponaša kao i do sada, nastojeći da ostavi utisak kako ga pravni postupak nimalo ne zanima jer se on obraća isključivo svojoj publici u Srbiji i delu svetskog javnog mnjenja. Ali nije svejedno kako će se i kojim argumentima i putevima do pravedne presude obraćati tim istim Srbima u nastavku suđenja i sam Haški sud, uveravajući ih da Miloševićevo autorstvo nad ovdašnjom tragedijom ništa ne može da razvodni.