Kada je reč o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine, za malo koju drugu temu se može reći da je nesumnjivo od životnog značaja, da se tiče svih i da je tako usko i direktno povezana sa pitanjem lične (ne)odgovornosti. A često je osećaj da ne možemo ništa da učinimo samo opravdanje upravo za to nečinjenje.

Sa biologom Duškom Dimović, osnivačicom WWF-a u Srbiji, razgovaramo, između ostalog, o zaštiti životne sredine danas i ovde, o ekološkoj svesnosti, o porukama koje se šalju, o divljoj gradnji, o stavu ovdašnjih političkih elita ali i građana, o promeni i nužnosti da se zaštita životne sredine integriše u obrazovanje.

"VREME": Koji su dominantni narativi o klimatskim promenama i zaštiti životne sredine prisutni u javnosti? I kako su se oni menjali?

DUŠKA DIMOVIĆ: Iako nam to možda na prvi pogled tako ne izgleda, dosta se toga promenilo nabolje kada je reč o razumevanju šire javnosti i donosiocima odluka. Problem je prepoznat na političkom nivou, ali i u privatnom sektoru i korporacijama. Ne radi se pritom o nepomućenom altruizmu i filantropiji, već su kompanije koje imaju mudre strategije održivog razvoja jednostavno shvatile rizike i opasnost po svoje poslove. Svesni su da im od prirodnih resursa zavisi budućnost i razumeju da moraju da ulažu u zaštitu upravo tih resursa i smanje svoj negativan uticaj, zagađenje, emisiju CO₂ i ostalih štetnih gasova.

Narativ se preobražava iz "ja" ka "mi", ne govorimo o tome ko je kriv, već da smo svi odgovorni. Zelene partije u Evropi dobijaju sve više glasova, što je odraz činjenice da su ljudi to prepoznali kao važnu temu i da ona treba da bude prioritet mudrih političara. Takođe, sve više mladih se vrlo kreativno i na svoj način uključuje. Vidim pozitivan pomak i jedini način je da nastavimo da u problemu prepoznamo mogućnosti.

Kako vam izgleda situacija u Srbiji?

Kod nas stvari dolaze sporije. U našoj politici životna sredina i zaštita životne sredine nisu prioritet, što se najbolje vidi u budžetu, ali i kada se sluša ono šta naši donosioci odluka govore. O zagađenju vazduha pričamo kada ne možemo da otvorimo prozor, o vodi kada skoro da je nema. A u međuvremenu zaboravljamo da prerađujemo manje od 10 odsto otpadnih voda. Niko ne misli o zaštiti vazduha, vode i zemljišta na integralan način, već vlada princip "nije moja nadležnost". Nedostaje nam strateški dugoročan zakonski i institucionalni okvir.

Takođe, trebalo bi da učimo na tuđim greškama. Naime, neke druge države jesu zaradile novac uništavajući životnu sredinu, ali su ga ponovo uložile da bi obnovile uništene prirodne resurse. Nemci su zagadili Rajnu pa su je očistili. Ovde se to ne dešava, jer imamo koruptivni momenat. Naš prioritet nije javno dobro, već je javno dobro privatni džep. I tu ne mislim samo na korupciju na visokom nivou, već i na to da damo 10 evra kada nas uhvate u krivolovu ili kada nas policajac zaustavi jer smo pogrešili u saobraćaju.

Hoću da kažem da svako od nas ima odgovornost i da treba da se bavimo sobom. Politički pritisak jeste neophodan, ali ne možemo istovremeno da uključimo klima-uređaj i otvorimo prozore i da kažemo da se borimo za zaštitu prirode.

WWF je pokrenuo kampanju protiv divlje gradnje, koja je kod nas takoreći sveprisutna, uključujući i eksploataciju nacionalnih parkova. Kako je došlo do toga, odnosno kako stati tome na put?

Mi imamo oko sedam odsto zaštićenih područja u čitavoj zemlji, a preporuka je da ih bude mnogo više. U okviru tih sedam odsto postoji zoniranje – u drugoj i trećoj zoni postoji mogućnost korišćenja zemljišta. U našim zaštićenim područjima se seku šume, lovi se…

Zonu prvog stepena, gde nije dozvoljena nikakva gradnja i nikakva eksploatacija, čini manje od jedan posto, što znači da je samo taj jedan posto zaista zaštićeno. Najezda je na priobalne delove, uz reke, jezera… Šaroliki su tipovi bespravne gradnje i ima mnoštvo zloupotreba. Hotel na Pančićevom vrhu jeste paradigma svega toga. Uz to, jako je teško rasplesti višestruke ingerencije. Šta su čije nadležnosti, to je tamni vilajet. Uz koruptivni momenat, imamo i drugi problem – odsustvo takozvanog adaptivnog upravljanja.

Koji bi bio ilustrativan primer nefleksibilnosti koju pominjete?

Recimo, po zakonskom okviru imaš uredbe i pravilnike koji regulišu zabranu ribolova u doba mresta. I danas se to reguliše kalendarski, ali zbog klimatskih promena desi se da je zabrana na snazi kad nema mresta, a kad ga ima, ribolov je dozvoljen. Jer je krucijalna temperatura vode, a ne koji je datum u kalendaru.

Nije sve ni namerno. Kod nas sistemska, dugoročna rešenja ne rade, nema promišljanja već su rešenja ad hok i sa sobom nose još pet problema. Konačno, mi ne umemo i dalje da gajimo zajedništvo.

Deluje da bi promena, odnosno rešenje, makar kada je reč o pojedincima, mogli da dođu iz obrazovnog sistema. Na taj način bi se svest o zaštiti prirode kao zajedničkom dobru gradila od malih nogu, kao nešto što se živi, a ne nameće.

Da, i zato treba što ranije krenuti sa obrazovanjem o zaštiti životne sredine, od vrtića, jer tada deca mnogo bolje prihvataju stvari i motivisana su drugačije. Kada pričamo o klimatskim promenama, dosta se beži od oblasti obrazovanja, zato što ne postoji univerzalan ekspert. Svako u svojoj oblasti mora da zna, u tom promenjenom klimatskom sistemu, kako da se prilagodi, bilo da je arhitekta, građevinac ili je završio šumarstvo, biologiju ili pravo. Ideja naših obrazovnih kurseva, koje WWF nudi, bila je upravo da osvestimo ljude da se klimatske promene neće desiti za sto godina, na obali okeana, već se događaju sada i ovde. I kroz svoju struku, bilo da je neko novinar ili umetnik, treba delovati. Sada smo sa Škartom pravili priredbu u prirodi.

Neophodno je integrisati ove teme u kurikulume. Problem je što nastavnici kažu da ne smeju da daju deci više od postojećeg, odnosno propisanog fonda časova, pa je jasno da bi pomogao jedan otvoreniji, dinamičniji, brže menjajući sistem.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvo životne sredine napravili su radnu grupu kako bi se životna sredina ozbiljnije integrisala u obrazovanje. Imali su nekoliko sastanaka do sada. Volela bih, takođe, da se motivišu ljudi da saznaju više, ne zato što moraju, već zato što ih to zanima.

Koja je uloga medija u tome i kakve su ovdašnje medijske poruke?

U javnosti je mnogo prisutna površnost, nema dubinskog istraživanja. Jezik u medijima mora da bude razumljiv, ali iza svega moraju da stoje naučni podaci, kao i objašnjenje zašto nas se to tiče, da poruka bude ne samo prijemčiva, već i primenljiva.

Kada je reč o medijima ovde, primećujem da prenose kada se u svetu nešto desi, ali su te globalne vesti prisutne bez povezivanja i stavljanja u lokalni kontekst. Šta to za mene znači kao građanina Srbije? Kakva je situacija u Srbiji po tom pitanju? Drugi model je apokaliptični – pomor, ovoliko štetnih čestica… i ljudi su skloni da to ignorišu. Treba davati primere dobre prakse, ponavljati stvari, ali ih najpre povezivati sa mojim životom, mojom zemljom i mojim gradom.