Ako se i kada jednom otvore dosijea srpske tajne službe, period u kome je na njenom čelu bio Aleksandar Vulin (Novi Sad, 1972) biće veoma zanimljiv za istraživače. Posle manje od godinu dana Vulin se povukao sa mesta šefa srpske tajne policije, i to usred istrage povodom oružanog sukoba u selu Banjska na KiM i na početku nove izborne kampanje u Srbiji.

Pre oko 11 meseci, a izgleda kao da se baš davno dogodilo, u toku formiranja treće vlade Ane Brnabić a sedme Aleksandra Vučića, došlo je do rotacije između ministra unutrašnjih poslova Vulina i šefa tajne službe Bratislava Gašića (Kruševac, 1967). Gašić se posle dugogodišnjeg boravka u senci pojavio kao lider javne bezbednosti, a Vulin se – posle godina javnog egzibicionizma – povukao na tajnu lokaciju u Ulicu kraljice Ane bb u Beogradu.

Ovih dana on odlazi sa te pozicije.

NOVI STARI VULIN

Nekadašnji “novinar”, kolumnista raznih novosadskih heftičnika u devedesetim, visoki funkcioner JUL-a, te politički otpadnik u periodu 2000–2012, doživeo je vrhunce svoje javne karijere kada je Vučić došao na vlast 2012. godine. Od onda, on je nezaobilazna pojava i jedini, uz Jorgovanku Tabaković, koji je neprestano bio uz skute Vučića, pomerajući se sa funkcije na funkciju, od koordinatora za KiM do šefa tajne policije.

Sada je odlučio, kako je rekao u dugačkom saopštenju i docnije gostujući na TV Pinku kod svog kuma Željka Mitrovića, da ode svojevoljno, optužujući stare srpske neprijatelje, one sa Zapada, da žele da porobe i rasture Srbiju, te da on neće biti faktor koji će im u tome pomoći. Vulinova interpretacija povlačenja jeste: rekli su da sam ja slaba tačka preko koje mogu da udare na Vučića, ja se sam sklanjam da se to ne bi desilo. Iliti, polažem svoju glavu na oltar otadžbine.

Čim je odlučeno da više neće sedeti u kancelariji u Kraljice Ane u beogradskom naselju Banjica, odmah smo dobili “starog Vulina” – raspisanog i raspojasanog, uverenog u ono što piše i govori. Ipak, nešto se promenilo. Publika, ranije navikla da ga viđa nekoliko puta nedeljno na Pinku i Hepiju gde je “rasturao opoziciju i ostale neprijatelje Srbije”, sada je mogla da ga vidi u novom izdanju. Deluje da je na njega boravak u BIA uticao kao da je godinu dana bio na rehabilitaciji, a čini se da to ima veze sa količinom posla koji je obavljao. Vidno mršaviji, zategnutiji u licu i telu, ovaj pripadnik rezervnog sastava Vojske Srbije sa najkraćom obukom u istoriji armija (bio na služenju vojnog roka 15 dana), pokazao je sjajno bele zube, skupo odelo i cipele.

Bio je fokusiraniji, nije previše gledao okolo, a priča mu je bila stara i poznata: Srbija je napadnuta, Srbi su ugroženi, samo Vučić, njegov saborac, može da zaustavi uništenje Srbije, Srba i srpstva koje dolazi sa Zapada. Neprijatelji su EU i SAD, braća su Kinezi i Rusi, “srpski svet” je njegova originalna ideja, a Vučić je nikad nije stavio u usta.

To je onaj stari Vulin, narajcan da napada sve koji bi mogli da zasmetaju Vučiću, što je znak njegove ultimativne lojalnosti čoveku za kojeg je vezao svoju političku karijeru i koji mu je omogućio lagodan, bogat i lep život pun stvari koje van vlasti nikada sebi ne bi mogao da priušti.

Takav Vulin kao da se vratio sa jednogodišnjeg odmora, uključio se u najnoviju kampanju, brzo se prebacivši sa bezbednosnog na politički teren, koji je njemu bliži i prirodniji, iako je s vremenom nošenje uniforme za njega postalo fetiš. Nije se mnogo bavio time da objašnjava otkud on na crnoj listi američke vlade i kako to da su ga povezali sa transnacionalnim organizovanim kriminalom – takve kvalifikacije su za njega samo još jedan dokaz da je dobro i savesno radio svoj posao na svim javnim funkcijama.

Sa njim i Šešeljem u kampanji, Vučić se odlučio da se mane priče o EU integraciji, da prestane i sebe da laže da je od 2008. postao eurofanatik, i vraća se bazi, osnovama koje su zabetonirane u radikalskim danima devedesetih godina prošlog veka. Vulin je dobio šansu da radi ono što mu najbolje polazi za rukom: da obilazi TV stanice i vređa sve koji nisu za Vučića, proglašavajući ih za plaćenike, izdajnike i špijune, i da tu i tamo održi nekakav “zapaljiv govor” kojima je sklon kada mu, iz bilo kog razloga, daju da se popne na binu.

Njegovo nasleđe u tajnoj službi je jednostavno: biće zapamćen kao osoba koja je sklonjena iz javnosti i postavljena na to mesto jer je, svojom naracijom i otvorenim agitovanjem za Putina i Rusiju, u jednom trenutku počeo da smeta Vučiću, i osoba koja je, ubrzo po postavljenju, bila izolovana sankcijama američke vlade, što znači da je Srbija bila isključena iz zvanične komunikacije sa najznačajnijim svetskim tajnim službama. Što dugoročno nije bilo održivo. Amerikanci su odmah stavili do znanja Vučiću i Vladi šta misle o Vulinu na čelu BIA, ta poruka bila je toliko jasna i javna da nas je sve pomalo bilo sramota. Srbiji je stavljeno do znanja da s njim neće razmenjivati nikakvu komunikaciju koja se tiče borbe protiv organizovanog kriminala i borbe protiv međunarodnog terorizma; saradnja je prebačena na MUP, tamo gde stoluje bivši direktor BIA Gašić.

Izolovani Vulin bio je problem za sve, jer je s njim takvim bila smanjena funkcija i Nacionalnog saveta za bezbednost, kao i Biroa za koordinaciju službi bezbednosti.

MOGUĆI NASLEDNICI

Sada je tajna služba “obezglavljena” i već su krenule licitacije oko toga ko bi mogao da nasledi Vulina, s tim što je sada i Vlada Srbije u tehničkom mandatu koji može da potraje do daleko u proleće. Dok se čeka šta će Vučić da odluči i kaže (mada nas istorija njegove vladavine uči da je on već davno odlučio i da samo čeka kada će to da saopšti), u medijima se pojavljuju ona imena koja nekako uvek slove za kandidate za mesto šefa tajne službe. To su Bruno Đuran i dr Marko Parezanović, a odnedavno se u ovom kontekstu pominje i Marko Đurić, sadašnji ambasador u Vašingtonu, SAD.

Ako su prva dvojica očekivana (njima se može pridodati i nekadašnji ambasador u Budimpešti, a sada u Sarajevu, Ivan Todorov), Marko Đurić izgleda kao neko ko je potpuno zalutao u taj svet, ali imajući u vidu njegovu bezgraničnu odanost prema Vučiću, kao i dobre odnose koje je izgradio sa SAD, i takav ishod se može zamisliti. Problem sa Đurićem je što se on navikao na život u Americi i nije baš voljan da se vraća u Beograd i sedi na Banjici.

DUGA LISTA NEUSPEHA

Srpska tajna služba nema mnogo stvari sa kojima može da se pohvali, osim ako u to ne računamo praćenje i nadzor Vučićevih političkih protivnika svake vrste. Bolje i više od svih pre njega, Vučić je u potpunosti instrumentalizovao “službu” i, pod uticajem dr Marka Parezanovića i njegove teze o opasnostima obojenih revolucija, organizovao njen rad tako da pod nadzor stavi sve za koje bi se dalo pretpostaviti da bi mogli da mu budu protivnici, bilo da su domaći ili strani državljani.

S druge strane, ta i takva služba obrukala se u Banjskoj i pokazala se korumpiranom kada je reč o organizovanom kriminalu, posebno u oblasti krijumčarenja ljudi. Oni nisu bili u stanju da kontrolišu grupu Milana Radoičića, nisu bili u stanju da Srbiju zaštite od masovnih obračuna na granici sa Mađarskom, koji su prestravili lokalno stanovništvo. Njihovo delovanje u vreme Vučićeve vladavine bilo je usmereno više ka unutra nego ka spolja, što bi moralo da bude glavni posao tajne policije. Oni su bili instalirani, poput Bruna Đurana, u sve institucije, baš kao u doba komunizma kada je na svakog javnog funkcionera išao komesar za bezbednost. Sada se tako ne zovu, već su najčešće šefovi kabineta ministara, drugih javnih funkcionera i direktora javnih preduzeća.

Pa čak se ni na tom mestu nisu starali da spreče loše poslovanje već su, na primer, lovili krtice i potencijalne nepodobne osobe. Jedina stvar kojom su se bavili na “spoljnom planu” bio je pokušaj “bušenja Prištine”, što je zaista “veliko dostignuće” i zatvaranje vrata “hrvatskoj službi” koja je “izbušila Srbiju”, kako je Vučiću predstavljeno kada je došao na vlast. Pored toga, dr Parezanović, načelnik sektora bezbednosti u BIA i ranije prvi čovek beogradske BIA, obezbedio je postavljanje svoje doktorske teze o obojenim revolucijama u zvaničnu politiku Aleksandra Vučića, makar sam Vučić u to nije ni verovao. Njemu prija da može s vremena na vreme da kaže da zna ko nam i kako preti, i da poruči da to u Srbiji neće moći da se desi, kao što se dešavalo u arapskim državama pre više od deset godina ili u Ukrajini 2013.

Služba se angažovala i na teritoriji Crne Gore, pokušavajući da što više uradi na polju ostvarivanja uticaja u novoj crnogorskoj vladi, a pozivajući se na pravo lokalnih Srba da imaju značajne pozicije u vlasti Crne Gore zbog svoje brojnosti. Sve se to radilo bez Vulina, on se očevidno odmarao, nije nijednom stigao ni da ode do Rusije, ali nije imao primedbi. U svoj CV je upisao i ovo, na šta je ponosan, a Srbija će tek da vidi kako će se od takvih ljudi i lidera u budućnosti oporaviti i da li će tog oporavka uopšte biti.