Jedanaestog aprila 2002. godine u sumrak, na svečani ulaz Savezne skupštine izašao je savezni poslanik Vlajko Stojiljković (SPS), izvadio iz džepa pištolj i sebi pucao u glavu pred gomilom policajaca, novinara i snimatelja koji se tu inače muvaju pred kraj zasedanja. Hitna pomoć odmah je intervenisala i odvezla ga u Urgentni centar; davao je znake života. Desetak minuta kasnije, u tu gužvu pred ulazom uleteo je generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić sa svežnjem papira u ruci i odmah počeo na sav glas i sa vidljivim radikalskim uživanjem da čita "oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića". Posle će se ispostaviti da siromah Vlajko još nije čestito ni preminuo, a kamoli se ohladio u tom trenutku. Ispostaviće se takođe i da je to pismo koje je Vučić sa tolikim smislom za takt i pristojnost tada čitao drhtavim melodramatskim tenorom bilo tek kraća verzija jednog teksta koji će kasnije te večeri Stojiljkovićev advokat Branimir Gugl podeliti medijima. Ispostaviće se još nekoliko stvari: da je tu verziju oproštajne poruke Vlajko Stojiljković neposredno pre kobnog pucnja predao radikalskom poslaniku Filipu Stojanoviću koga poznaje od ranije, ali i da je već danima išao okolo i nagoveštavao da će se ubiti. Nisu ga ozbiljno shvatali – dobro, ne baš svi.

Tu se treba vratiti na biografiju pokojnika. Vlajko Stojiljković (1937, Mala Krsna) bio je socijalistički funkcioner stare škole: završio prava, radio u unutrašnjim poslovima više godina, od čega osam kao načelnik Međuopštinskog SUP-a Braničevskog okruga; onda je bio direktor Poljoprivrednog kombinata u Požarevcu, pa predsednik Privredne komore Srbije i Jugoslavije; univerzalni kadar. Istakao se tokom Osme sednice skupljajući podršku Miloševiću i tako ušao u krug najpoverljivijih lica. Smatra se – uz svog prethodnika Zorana Sokolovića – za osnivača i lokalnog šefa "Požarevačke mafije" koja je drmala kadrovskom politikom za Miloševićevog vremena. Republički ministar unutrašnjih poslova postaje 15. aprila 1997. umesto Zorana Sokolovića koji ide na mesto saveznog ministra. U međuvremenu od zlikovačke ruke gine Radovan Badža Stojičić, vršilac dužnosti republičkog ministra i načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije (11. aprila 1997, u piceriji "Mamma mia", trista metara od zgrade MUP-a).

Tu sada dolazi do još nekih sličnosti: za mandata Zorana Sokolovića teško da je njega neko nešto pitao, niti se on nešto mnogo zanimao. Načelnici Javne (Badža) i Državne bezbednosti opštili su sa Miloševićem neposredno. Kad je Vlajko postao ministar – kaže udbaška legenda – Jovica Stanišić je rekao Slobi da on s tim likom nema nameru da kontaktira i tako je postao "savetnik za nacionalnu bezbednost" koji sa Šefom razgovara neposredno. I tako do kobnog popodneva 5. oktobra 2000, kada se Vlajko jako začudio što mu se niko ne javlja na telefon; izašao je na hodnik, a tamo su mu neki maskirani likovi sa automatima rekli da je sve u redu i neka se on lepo vrati u kancelariju i neka čeka (opet udbaška legenda, ali drugih izvora nemamo); očito je bilo procenjeno da je Vlajko nebitan u tom poslu.

Posle oktobarskog prevrata 2000. u SPS-u dolazi do raznih trvenja i međusobnih optuživanja. Vlajko je meta opakih napada: te da nije mrdnuo da zaštiti državu kao ministar; te da nema pojma šta ih je snašlo; itd. Na toj nekoj sednici Glavnog odbora SPS-a Vlajko sluša, hvata beleške i onda uzima reč: nije sve baš tako strašno, kaže, eto vidite kako smo dobro prošli u Braničevskom okrugu; "jebo te Braničevski okrug", kaže šaptom (ali su mikrofoni ostali uključeni) Baki Anđelković. Posle je ispalo da ga se (Vlajka, to jest) i Braničevski okrug odrekao. Ulazi Vlajko u Saveznu skupštinu oktobra 2000. Stvari se onda usložnjavaju, kako bismo rekli…

Već 6. februara 2001. oko osam uveče Zoran Sokolović, Vlajkov prethodnik u MUP-a (1991–1997) i partijski drug, ulazi u svoju ladu nivu parkiranu u dvorištu porodične vikendice u Lepeni (kod Knjaževca), zaključava vrata, vadi pištolj i puca sebi u glavu. Oproštajno pismo ne pominje se nikad kasnije. Upravo tih dana Dušan Mihajlović preuzima MUP, a Goran Petrović i Zoran Mijatović Državnu bezbednost; smesta počinju istrage koje će daleko dovesti, kao što smo videli. Zoran Sokolović očito nije hteo da čeka ishod tih istraga.

Iako zaštićen poslaničkim imunitetom (kao i još neki) Vlajko, međutim, sluti da sve to neće na dobro izaći. Partijski drugovi iz SPS-a gledaju ga popreko ili sumnjičavo jer da tokom prevrata nije postupio kako je trebalo – kao da ga je neko pitao. S druge strane, senka Tribunala iz Haga sve je duža: Milošević je tamo, postoji lista zločinačkog udruženja, Tužilaštvo pokazuje nezdravo zanimanje za Vlajka, čisto formacijski gledano, bez detalja koji bi se možda i dali objasniti kao u slučaju Milana Milutinovića, ali ko bi tada to znao? Dok Vlajko dokaže da ga ni za šta nisu pitali – ode nekoliko godina. Već u julu 2002. on se odlučuje za aktivnu i – pokazaće se – odsudnu odbranu. Ide okolo po Senjaku i pokazuje razne verzije oproštajnog pisma, najavljujući otvoreno da će se ubiti. Svom partijskom i – na jako kratko vreme – policijskom drugu Urošu Šuvakoviću šalje bar dve verzije oproštajnog pisma, sa naznakama da ih čuva i otvori "kad dođe onaj trenutak". Advokat Gugl dobio je konačnu verziju, kako će se ustanoviti.

Retko ko je Vlajka shvatio ozbiljno. Bilo ih je doduše u SPS-u koji su šaptom procenjivali da bi mu "bolje bilo da se ubije" – s obzirom na stanje stvari – a jedan je čak izjavio da je "to očekivao, ali ne ovako rano". U svakom slučaju, svi su posle rekli da ga "nisu shvatali ozbiljno". Tak kada je kobni hitac bio ispaljen, nastala je jurnjava i eksploatacija smrti; radikali i Vučić prvi su reagovali i napravili tu neukusnu i tužnu scenu; onda su se javili i ostali iz SPS-a. U svom oproštajnom pismu Vlajko je za svoju smrt koju je nazvao "herojskim činom" optužio ceo DOS: Koštunicu, Đinđića, Batića, Mihajlovića, Labusa itd., jer da su donošenjem Zakona o saradnji s Haškim tribunalom njemu i Srbiji presudili, ukratko.

Upitajmo se opet i ne prestanimo da se pitamo: zašto je Srbija jedina zemlja koja je dva ministra unutrašnjih poslova izgubila putem samoubistva, a onog jednog između ubistvom koje nije nikada rasvetljeno? Da li je tu nešto čudno?

Ako nije – onda dobro.