Bar na dva mesta u svojoj knjizi Moderno ratovanje penzionisani američki general Vesli Klark s ponosom ističe da je od "majstora" kao što je Ričard Holbruk učio kako se i u kojoj prilici staje pred kamere i koriste mediji da bi se ostvarili određeni politički ili diplomatski ciljevi. "Da bi se elan održao moraju se imati povoljne slike na TV-u", bila je, na primer, jedna od medijskih lekcija koju je iz vremena druženja sa Holbrukom zapamtio i zapisao Vesli Klark.

Ambiciozni general koji upravo pokušava da se izbori za demokratsku predsedničku nominaciju u SAD, održavao je prošle nedelje sopstveni elan preko brojnih kamera koje su ga slikale ispred zgrade Haškog tribunala gde je dva dana iza zatvorenih vrata svedočio u procesu koji se tamo vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Američki mediji koji su ga u Hagu pratili odmah su prokomentarisli kako se predstave sa temom njihovih predsedničkih izbora mogu izgleda igrati na svakoj pozornici, pa čak i u haškim sudnicima. (Šta da kažemo tek mi koji smo popunili sve pozornice u Hagu i tamo imamo dvojicu nosilaca izbornih lista. Pedantni kolega iz kragujevačke "Nezavisne svetlosti" ustanovio je, inače, da će, uđu li Milošević i Šešelj krajem decembra u parlament, Srbija na ševeningenskoj adresi imati čak dva poslanika, za razliku od Holanđana koje u njihovom parlamentu iz iste izborne jedinice, odnosno istog haškog kvarta, zastupa samo jedan liberal. A tek ako nam i kandidat liberala ode u Hag?)

NIJE KOMPLIKOVANO: Gledano sa strane, to holbrukovsko "održavanje elana" na klarkovski način nije izgledalo naročito komplikovano. Generala su iz sudnice ispratili s priznanjem kako on nije običan svedok (već potencijalni predsednički kandidat) i s brižnim upozorenjem da će ga mediji zbog svega toga sigurno "strašno pritiskati da nešto izjavi" (prethodno je taj pritisak sam sebi vešto organizovao) i pre nego što transkript sa njegovim svedočenjem bude objavljen nakon 48 sati. Ispred zgrade Suda, ovog važnog haškog svedoka zaista su čekali novinari čija je uloga bila da posvedoče da je general sa četiri zvezdice, nekada požrtovani vojnik, sada ličnim primerom pokazao kako se služi međunarodnoj pravdi i interesima sopstvenog naroda, tako što je dao lični doprinos suđenju jednom diktatoru, optuženom za silne zločine.

Za svaki slučaj, oko novinarskog kordona koji je ispred Tribunala opkolio Klarka, šetali su ljudi iz tima koji brine o njegovoj kampanji. Bivši spoksmen Stejt departmenta Džejms Rubin (CNN-ovski zet) suflirao je poneko pitanje izabranim novinarima, general je strpljivo odgovorao i na ova "centaršut" pitanja i na ona ostala, i na kraju je čovek zadužen za medije (njegovi brojevi telefona bili su nekoliko dana prikačeni na zvanični sajt Haškog suda) procenio da je izgovoreno sasvim dovoljno za "održavanje elana" i stvaranje one povoljne TV slike i rekao – gospodo, konferencija za štampu je završena.

Tako se valjda i rade predsedničke kampanje svuda u svetu, s tim što do sada niko pre Klarka to nije činio koristeći kao pozadinu Sud u kome se sudi za ratne zločine. Niti se bilo ko o svom svedočenju, do sada, u Hagu izjašnjavao pre nego što je ono bilo dostupno javnosti, jer tamošnja pravila to ne dozvoljavaju. Sutradan, kada se ispostavilo da neki američki mediji imaju sasvim pouzdanu priču o onome šta se događalo u sudnici, bez prisustva javnosti (u Hagu se to inače zvanično zove "nepoštovanje Suda" za šta je moguće izreći sasvim ozbiljne novčane ili zatvorske kazne, ili bar sprovesti ozbiljnu istragu o tome kako informacije cure iz sudnice), general Klark je već bio daleko. Poruke koje su on i njegov tim za kampanju želeli da pošalju pre svega američkoj javnosti, već su odavno bile stigle do onih kojima su bile namenjene. Posao je, dakle, bio odrađen, Klark je za trenutak došao do daha i svojih pet minuta usred priče o hapšenju Sadama Huseina. Ostalima koje je još to zanimalo (a to svakako nije publika u SAD), nije preostalo ništa drugo nego da regularno sačekaju da zvaničnici u Vašingtonu pregledaju trake s Klarkovim svedočenjem i odluče šta je iz njegovog suočavanja sa Miloševićem dozvoljeno objaviti.

Na kraju se ispostavilo da vašingtonske makaze gotovo da i nisu upotrebljavane, ali i da general Vesli Klark, kao prvi haški prezaštićeni svedok, nije bio baš toliko sebičan. Osim na svoju, mislio je izgleda i na Miloševićevu predizbornu kampanju kojoj je, po tvrđenju ovdašnjih socijalista, dao značajan doprinos. Oni bar kažu da posle Klarkovog svedočenja ne strahuju više da li će 28. decembra preći izborni cenzus ili ne.

KOLATERALNA KORIST: Tako je čovek uz čije se ime tokom bombardovanja SRJ 1999. godine zalepila sintigma "kolateralna šteta", doneo nekome i kolateralnu korist. Socijalisti kažu da im savršeno odgovara što sudija Mej nije dozvolio da Klark svedoči o NATO bombardovanju jer je na njihove potencijalne glasače to moglo da ima blagotvorno dejstvo – njihove pristalice su tako dobile još jednu poruku kako je Haški sud mesto gde se sudi po aršinima "pobedničke pravde", a pravda je uvek deo poseda ratnih pobednika. Miloševićeve pristalice tako najzad priznaju da je u tom ratu NATO ipak pobedio, ali smatraju da je ovoga puta u Hagu njihov partijski šef i vođa izborne liste izašao kao "moralni pobednik" (on lično to najviše voli, da "moralno pobedi"). Sudije su Miloševića pustile da Klarka pita o lovu na divlje patke, ili dozvoljavale generalu da sam o sebi čita tuđe hvalospeve o tome da je bio heroj u džunglama Vijetnama, ali nisu dozvolile nijedno pitanje o NATO bombardovanju i NATO zločinima.

Zanemari li se ovo espeesovsko viđenje Klarkovog svedočenja kao i njihove izborne računice i logika po kojima je Milošević u Hagu sasvim dovoljan da se ovde pridobijaju birači, ostaje utisak da je Klarkovo svedočenje u najmanju ruku bilo neobično (ne samo zbog toga što je očito bilo u funkciji američke predizborne kampanje). U više navrata sudija Mej je ponavljao kako se ne može govoriti o NATO bombardovanju, sprečavajući optuženog da svoju odbranu uporno gradi na logici – a vidi šta su radili drugi. Mej je istovremeno nagoveštavao da će o tome, ako bude bilo potrebno, govoriti neki drugi svedoci iako je za ovu temu teško naći upućenijeg čoveka od generala Klarka koji je komandovao ovom vojnom operacijom. Haško tužilaštvo je još mnogo ranije zaključilo da ponašanje NATO-a prilikom bombardovanja SRJ nije tema koja bi trebalo da zanima ovaj Sud i nametanje te teme od strane Miloševića prosto bi vodilo u raspravu o nečemu što u Hagu nije (i neće biti) na dnevnom redu. Pod tim uslovom, da ih Milošević ne pretvori u optužene a za sebe preuzme ulogu tužioca, kao svedoci su se do sada pojavljivali još mnogi političari i vojnici umešani u ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji.

Milošević je ostao i bez prilike da dokazuje da je OVK teroristička organizacija na čemu insistira u svakoj prilici. Njegova namera očito je bila da pokaže kako je Vesli Klark komandovao tim terorističkim jedinicama, na šta je general naravno uzvratio tvrdnjom da nikada to nije činio, da NATO nikada nije pomagao, vodio ili usmeravao ove oružane formacije kosovskih Albanaca. Na osnovu čitanja Klarkove knjige (koja nije uzeta kao dokazni materijal) može se, međutim, steći sasvim drugačiji utisak. Upravo Klark detaljno opisuje kako je u toku rata u borbama na Paštriku NATO izuzetno brinuo o sudbini OVK i rešio da joj pritekne u pomoć sa "apačima". Ovu tezu o savezništvu zapadne vojne alijanse sa OVK-a (koja posle 11. septembra postaje sve nelagodnija) pominjali su, inače, neki svedoci koji su se ranije pojavili u ovom sudskom procesu.

Najveće nedoumice haških izveštača izazvao je svakako Klarkov izlazak iz sudnice pred kraj svedočenja kako bi se u nju (uz pomoć kurira koji su ga tražili po zgradi Suda) ponovo vratio sa telefaks porukom bivšeg američkog predsednika Bila Klintona. U poruci je, kontra Miloševićevim osporavanjima Klarka i pozivanjem na neke generalove kritičare, stajala Klintonova preporuka o moralno-političkoj podobnosti svedoka – da je reč o čoveku koji je svojom vojničkom veštinom, integritetom i gvozdenom odlučnošću sprečio masovno etničko čišćenje na Kosovu. Pojedini haški advokati podsećaju da tipičan balkanski svedok (onaj koji stiže u Sud odnekud sa Balkana) ne samo da nikada nije izašao iz sudnice tokom svedočenja, već obično nema priliku da priđe telefonu. "Takav obično sedi u nekom od haških hotela i okružen ljudima iz odeljenja za svedoke čeka svoj dan i red da uđe u sudnicu bez mogućnost da se vidi ili priča sa bilo kim", kaže jedan od haških advokata. Uostalom, možda bi svedok Zoran Lilić, za koga se ovde tvrdilo da je u Hagu imao iste uslove za svedočenje kao i Vesli Klark, najbolje mogao da objasni u čemu je bila ta "sličnost", pogotovo u slobodi komuniciranja.

SREBRENICA – DRENICA: Za razliku od onih koji imaju neke dileme oko svedočenja generala Klarka, ljudi iz haškog tužilaštva smatraju da je bivši komandat NATO-a za Evropu ponudio tokom svedočenja takve dokaze koji će pomoći da se ubedljivo dokaže Miloševićeva umešanost u zločine oko Srebrenice. Na raznim sajtovima koji se bave Hagom pojavili su se već i autori koji kažu da je za njih, posle svedočenja Veslija Klarka, suđenje praktično završeno jer lavini dokaza protiv Miloševića teško da bi imalo šta više da se doda.

General je tvrdio da mu je Milošević u augustu 1995. na pitanje – zašto svoj nesumnjivi uticaj među bosanskim Srbima niste iskoristili da sprečite masakr u Srebrenici – odgovorio tvrdnjom da je upozoravao Mladića da to ne čini, ali da ga ovaj nije poslušao. Iz toga nedvosmisleno proizilazi da je Milošević ne samo znao šta se sprema u Srebrenici, već i da kasnije ništa nije preduzeo da se zločinci kazne. Uz sve to, godinama kasnije ukazivao im je gostoprimstvo u Beogradu. Slaba strana ove jake optužbe (što sudije ne mora mnogo da zanima) je da je Klark prvi put Miloševića sreo nekoliko nedelja posle zločina u Srebrenici i da je tajnu o njegovoj umešanosti u najužasniji zločin bosanskog rata toliko dugo nosio u sebi (jedini svedok njihove konverzacije je ubrzo poginuo). Takvo ćutanje o nečijoj umešanosti u zločin takođe spada u svojevrsno saučesništvo. Već je ovih dana primećeno da Klark o tome nije detaljno pisao u svojoj knjizi, Miloševićevu povezanost sa zločinima prećutao je i u Dejtonu (gde je Miloševića bilo lako uhapsiti kao čoveka umešanog u genocid) obmanjujući tako i sopstvenog predsednika Klintona kome je dozvolio da tadašnjeg predsednika Srbije kao potencijalnog zločinca uzdigne i promoviše do "faktora mira i stabilnosti" u regionu. Time se samo pojačava utisak o ciničnoj praksi američke administracije da razne tirane tetoši i produžava im politički život sve dok su im potrebni. Prošle nedelje u Hagu, Klark je prilično nevoljno priznao da su se on i Holbruk videli sa Mladićem i Karadžićem u trenutku kada su ova dvojica već uveliko bila na haškoj poternici. Objasnio je to krajnje pragmatičnim razlozima koji su kasnije, kao i u mnogim drugim slučajevima, očito prestali da važe.

Upućeni američki novinari tvrde da je tužilaštvo u Hagu kao svedoka želelo da vidi i bivšeg američkog pregovarača Ričarda Holbruka, ali da im je vašingtonska administracija dala da biraju samo jednog iz dvojca Holbruk–Klark. I izbor je pao na generala. Holbruk može da bude zadovoljan – em ne mora ponovo da se bakće sa uvek agresivnim i često sitničavim Miloševićem koji se seća svakog viskija, kruškovače i zajedničke šetnje (ili toj priči vešto doda neki izmišljeni detalj), em ne mora da se kod svog medijskog učenika Klarka raspituje kako se to u Hagu "održava elan". Naravno, preko povoljnih TV slika.