Glasno skandiranje zaglušuju eksplozije petardi i sirene automobila iz kojih se vijore zastave. Multietničko Kosovo okićeno je jednonacionalnim simbolima. Crni dvoglavi orao šepuri se sa majica, kačketa, prozora, automobila, zastava, krovova, bandera… Bujice ljudi i vozila tiskaju se kroz eksploziju nacionalne euforije i slivaju prema centru glavnog grada Kosova. Emocionalni naboj pojačavaju mladići s bubnjevima koji su masu podgrevali nacionalnim ritmovima. Za njima poskakuju ljudi u albanskim nošnjama i podvriskuju tekst neke izvorne pesme. Neki državnici i predstavnici međunarodne zajednice već su ušli u albansku narodnu poeziju. U pesmama se lako prepoznaju imena Hašima Tačija, Fatmira Ljimaja, Ramuša Haradinaja i ostalih komandanata OVK, ali i Tonija Blera, Bila Klintona, Madlen Olbrajt i Martija Ahtisarija.

Sa drveća, zgrada, bilborda vrište parole: "Sa srećom, nezavisnost", "Dostojanstveno za novi početak"… Dok su okupljeni na ulicama skandirali OVK, buku je prekidao zvuk helikoptera koji nadleće Prištinu.

"Urime pavarsi" ("Srećna nezavisnost"), uzvikuje mladić ispod spomenika Skenderbegu. "Urime", uzvraća masa. Umotan u albansku zastavu pozira fotoreporterima sa uzdignuta dva prsta.

"Stalno smo učestvovali u protestima i očekivali ovo. Zato smo i ratovali i ne plašimo se da će se Srbija ikada vratiti na Kosovo. Mi nismo pod Srbijom još od 1999", zadihano govori Driton Arifi. Odlaže flašu piva Peje (nekada: Pećko) na čijem grliću je etiketa sa čestitkom na nezavisnosti i odgovara na pitanje šta će biti sa Srbima: "Čuli ste premijera Tačija. Kosovo je dovoljno veliko za sve nas. Vreme je da počnemo normalno da živimo."

Za kosovske Albance važan je samo taj dugo očekivani, pripremani, planirani i koordinirani trenutak.

Rano je za razmišljanje šta posle. Dežmekasti mladić Esad Hadriju nosi na glavi keče s oznakom OVK. Kaže da mu nije bitno da li će Kosovo postati član UN-a, jer je važno da ga priznaju SAD i zemlje EU. "Ni Tajvan nije član UN-a pa postoji", kaže i dodaje da je svestan da neće odmah biti bolje. Nezavisnost je morala da se dogodi da problemi ne bi bili veći, smatra on. Ali jedan njegov sunarodnik, koji insistira da sazna odakle je reporter "Vremena", uveren je da će nezavisnost rešiti probleme i da će se bolje živeti. Čak tvrdi da će veoma brzo na Kosovu biti dovoljno električne energije i da će restrikcije postati prošlost. Što se tiče Srba, kaže da je na njima da odluče da li žele da prihvate realnost i ostanu na Kosovu.

Crni kaput, na glavi crni šešir, a oči sakrivene iza crnih naočara – Veton Suroi, predsednik partije ORA, glavom i bradom. Nije raspoložen za razgovor, čak ni kada mu se (na srpskom) prebaci da bi na ovaj dan mogao da pokaže malo više uvažavanja za novinare, pripadnike srpske manjine. Samo se osmehnuo, odmahnuo rukom i otišao.

Dok jedni slave, oni koji se ne osećaju sigurno ušuškali su se u neizvesnu sigurnost svoga doma. U Prištini je posle 1999. i martovskog pogroma 2004. ostalo samo 64 Srba, uglavnom žena. Prethodno se najavljujemo i idemo u kratku posetu. "Ne znam šta da vam kažem. Ubi me neizvesnost. Ne zbog ovoga danas, nego šta će biti sledećih dana i meseci. Šta ako nam kažu da ne vrede više ovi pasoši. Ni dosad nije bilo dobro, a ništa se nije desilo da bih poverovala da će biti bolje. Jedino znam da ne želim i da nema gde drugo da odem, ali ne mogu da kažem da se baš osećam kao na svome", kaže nam jedna zabrinuta Srpkinja.

Iako je premijer Kosova Hašim Tači Srbima obećao poštovanje njihovih prava i sloboda, pripadnici srpske zajednice nemaju poverenja u ta obećanja. Novinar iz Čaglavice Živojin Rakočević proslavu nezavisnosti dočekao je na zadatku u Medija centru smeštenom u prištinskom hotelu Grand. Ne veruje Tačiju. "Ovo je proizvod ekstremnog nacionalizma i ekstremnih nacionalističkih ideja", kaže Rakočević.

Tekst deklaracije nezavisnosti u nedelju nije bilo moguće nabaviti ni kod predstavnika kosovskih institucija pre nego što ju je premijer Tači pročitao u parlamentu. Kako smo nezvanično saznali, tekst je imala samo predstavnica američke kancelarije u Prištini. Kako nam je objasnio izvor iz međunarodne administracije, sve je strogo kontorlisano i verovatno ga je i sam Tači dobio malo pre nego što ga je pročitao

Pored zgrade kosovske skupštine nailazimo na poslanika Mihaila Šćepanovića. Besan je jer mu je onemogućeno da se obrati parlamentu nakon proglašenja nezavisnosti. "Tražili smo od predsednika Skupštine Jakupa Krasnićija da se obratimo Skupštini, ali nam nije dozvolio ni po dva minuta, a imali smo dve tačke dnevnog reda. To nam govori o tome šta nas čeka u takozvanom nezavisnom Kosovu. Zbog toga nismo ni ušli u salu. Nismo želeli da budemo samo dekor", ljutito kaže Šćepanović. S periferije se sporadično čuju rafali. Smrkava se i oni postaju učestaliji. Čuju se i detonacije neke ozbiljnije "pirotehnike". Reporter "Vremena" je na trotoaru jedne prištinske ulice video dvadesetak čaura od automatske puške. Masa kreće na svečani koncert. S pogledom u tamno nebo slavljenici posmatraju pobednički vatromet.

Vikend je bio miran u srpskim enklavama. Stanovništvo je vreme uglavnom provodilo u svojim kućama. Srbi u Osojanima kažu da, posle svega što se dešavalo, ima malo straha, ali nema panike. U lokalnoj kafani uglavnom se priča o nezavisnosti i posledicama koje se mogu očekivati. Srbi u enklavama se nadaju da Srbija neće odustati od njih i da će nastaviti da finansira svoje institucije na Kosovu. Sreten Đurić kaže da bi bez pomoći Srbije opstanak bio nemoguć. "Kakve kosovske institucije, nemamo poverenja i ne očekujemo ništa od njih."

U ovom mestu na izgradnji objekata rade Albanci. Pričaju da će posle proglašenja nezavisnosti biti bolje za sve. Radnici predusretljivo trče da otvore vrata novinarima. Dok jedni razgovaraju s nama, drugi nam kao po razrađenom scenariju – mašu. Ali Krasnići, radnik iz južnog dela Kosovske Mitrovice, kaže da ga ne zanima politika, već da svako može da radi i zaradi za normalan život. On, kao i njegove kolege, smatra da će posle nezavisnosti to biti moguće. "Neće biti nikakvih problema. Mi želimo da živimo na Kosovu sa Srbima i malopre smo s njima popili piće", uverava nas Krasnići.

U nekim mestima škole u ponedeljak nisu radile zato što neki nastavnici iz Srbije nisu došli, ali i zbog bezbednosti. Upozoreni su da se što manje kreću.