Kada su u prvi petak ovog aprila radio i televizijski programi najavili skoru zabranu reklamiranja duvana i alkohola, pornografije i drugih nepodobnih proizvoda i usluga, moglo se pomisliti da je reč o prvoaprilskoj šali. Poznavaoci znaju da ovakva zabrana postoji već više od dve godine, bar kada su u pitanju oglasi u radio i televizijskim programima, a kada je reč o pornografiji, zabrana, na određen način, važi i za štampane medije.

Nije prvi put da naša vlast zaboravi na pravni akt koji je ona donela ili prećutno odluči da neki od zakona koji je usvojen u Skupštini, kao i svaki drugi, ne treba primenjivati. Iskustvo pokazuje da se poslednjih godina to uglavnom dešava sa medijskim zakonima.

Ministar trgovine, turizma i usluga u Vladi Srbije Bojan Dimitrijević predstavio je, pre neki dan, Predlog zakona o oglašavanju istakavši da mnogo toga ubuduće neće moći da se reklamira. Po rečima ministra, predlog ovog zakonskog teksta mogao bi u proceduru usvajanja da uđe u maju. Nijednom rečju nije pomenuto, ili mediji to nisu preneli, zašto se skoro potpuno iste odredbe koje zabranjuju reklamiranje duvana, alkohola, pornografije, određenih medicinskih usluga, neistinitih, prevarnih i pritajenih reklama, a koje su sadržane u Zakonu o radiodifuziji, do sada ne poštuju? I Zakon o javnom informisanju u članu 42 zahteva da se javno ne izlaže stvar sa pornografskim sadržajem i da se ne sme učiniti dostupnom maloletnicima. Razume se, jeste bolje da se ova materija reguliše posebnim zakonom i to država ima pravo da uradi, pogotovo kada se zna da se odredbe pomenutog akta o radiodifuziji odnose samo na programe radija i televizije, a ne i na štampu ili bilborde, na primer. Kada se novi zakon donese, njime se stave van snage odredbe o oglašavanju i reklamiranju koje su sadržane u drugim zakonima, uglavnom medijskim, i sve je jasno. Ali do ovoga trenutka niko nije proglasio nevažećim odredbe odeljka Sedam, Zakona o radiodifuziji, koji taksativno, i takođe po evropskim standardima, predviđa šta se ne može reklamirati, a određuje i dužinu trajanja reklama i zabranjuje prekidanje oglasima informativnih emisija u trajanju do trideset minuta, kao i religijskih i dečjih programa. Podsećamo, ovaj zakon je usvojen u Narodnoj skupštini Srbije 18. jula 2002. godine, a stupio je na snagu sedam dana kasnije.

Kada država zaboravi na neki svoj zakon ili ne čini ništa da se on primeni, to je kao kad čovek zaboravi da je oženjen i s kim ili da je zaposlen i gde. U suštini, reč je o prenebregavanju obaveze i izbegavanju odgovornosti da se ona realizuje. S druge strane, poznato je da svako političko činjenje ili nečinjenje u osnovi ima nekakav interes. Šta u ovom slučaju može biti interes i čiji?

Odgovor se može potražiti u prvim javnim reagovanjima iz sfere biznisa. Iz Privredne komore stigla je poruka da bi Srbiji trebalo bar dve-tri godine "lufta" da se prilagodi strogim evropskim pravilima kada je o reklamiranju reč, a predstavnici pojedinih elektronskih medija zalažu se za mogućnost reklamiranja vina, jer, bože moj, Srbija tek treba da stvori svoje brendove. Što se vremena za prilagođavanje tiče, može se zaključiti da su ga zainteresovani proizvođači potrošili upravo u trajanju koje navode kao neophodan period. Jer, Zakon o rafiodifuziji je u članu 128, stav 2 upravo predvideo da se odredbe o reklamiranju ne primenjuju odmah, dakle od jula 2002, već od prvog januara naredne godine. Zakonodavac je dakle dao nešto više od pet meseci za prilagođavanje, a zatim prećutno tolerisao još dve godine i tri meseca. Teško je ne uočiti da su i ovde došle do izražaja vidljive i nevidljive sprege biznisa i politike, jer su i jedni i drugi znali da postoje dugoročni ugovori i mogućnost velike zarade, pa su zato tolerisani proizvodi koji nisu novine, a kupuju se na kioscima ili ranije česti pozdravi iz Rovinja. Što se vina, i uopšte alkohola tiče, intencija demokratskog sveta jeste da se, kao i u slučaju duvana, čija je zabrana strože regulisana, destimuliše prekomerna upotreba i smanji zavisnost od duvana i alkohola. Izuzetak je pivo koje izvesne popuste ima i u našem Predlogu zakona o oglašavanju. Zanimljivo je, međutim, da se u predlogu ovog zakonskog teksta u članu 61 oglašavanje lekova tretira nešto drugačije, a ne decidiranom zabranom. "Zabranjeno je reklamiranje… lekova ili tretmana lekovima koji se mogu dobiti samo uz lekarski recept…", odredba je člana 104 Zakona o radiodifuziji, upravo kako predviđa i član 15 Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji, jednog od najznačajnijih međunarodnih medijskih dokumenata.

Primena evropskih standarda i u ovoj oblasti zasigurno nas približava političko-ekonomskim integracijama Starog kontinenta. Zašto smo propustili nekoliko godina da to učinimo, uprkos regulativi koju smo imali? Na to pitanje moguće je odgovoriti isto kao i na sva druga koja nas podsećaju na naše propuste ili svesno izbegavanje pravila ponašanja savremenog sveta. Možda će precizniji odgovor uslediti posle usvajanja najavljenog Predloga zakona o oglašavanju kada se zainteresovani akteri ponovo suoče sa vaganjem sopstvenih i opštih interesa.