Arkanova kuća: Utvrda na Topčideru

Podignuta u ulici Ljutice Bogdana, na ekskluzivnoj lokaciji topčiderske padine, kuća Željka Ražnatovića Arkana, nekadašnjeg predsednika fudbalskog kluba Obilić i komandanta paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, spaja svojim izgledom monumentalnost sakralnih objekata i funkcionalnost (velike) porodične kuće. Opasana visokom kamenom ogradom, izdignuta iznad okolnih zgrada i natkriljena dominantnom kulom, ona nosi pečat i simboliku vojne utvrde.

Ova kuća je u centru pažnje zbog privođenja Ražnatovićeve poslednje supruge Svetlane, odnosno zbog nagoveštaja da bi mogla biti konfiskovana ili čak porušena jer investitor, pokojni Željko Ražnatović, nije imao adekvatnu građevinsku dozvolu za izgradnju tolikog objekta. U mirnom i senovitom topčiderskom kraju, naime, takva trospratnica sa kulom, koja je simbolički i arhitektonski trebalo da bude jedna od važnijih vertikala Beograda (uz Sabornu crkvu i Hram sv. Save), ne uklapa se u kompletnu urbanističku sliku. Arkan je, naime, za sebe i svoju porodicu želeo da izgradi objekat koji će na svaki način ovaplotiti moć, snagu, snažnu volju, ali i starateljsku crtu njegovog karaktera jer izgleda kao da je pokojnik želeo da sve vidi sa one svoje kule. Kako neprijatelje koje dolaze tako i poklonike koji bi želeli da ga pozdrave. Zato je projektant u ovoj zgradi skulpturi povezao različite graditeljske koncepte, spajajući pagansku čvrstinu netesanog kamena sa mirnim linijama i oblicima klasične i neorenesansne arhitekture. Od ulaznog dela, simbolički ulaza u hram, pa do najviših tačaka kule, objekat opredmećuje težnju za napretkom i usponom, za jasnom hijerarhijom – na ulazu su čuvari (heruvimi) a na vrhu, u kuli (biće po ugledu na irskog pesnika Jejtsa) komandant sa svojom draganom. Vertikalna komunikacija je vizuelno dodatno naglašena i sa spoljne strane postavljanjem u pročelje staklenog oluka koji nagoveštava prisustvo lifta kao odraza novijih tehnoloških dostignuća u izgradnji. Ako bismo bili dovoljno slobodni, mogli bismo da tvrdimo da se objekat (fortifikacija sa elementima hrama) predstavlja kao "ogledalo duše" vlasnika i investitora i njegove težnje da se svojim životnim delom nasloni na nešto što je on smatrao za slavnu vitešku tradiciju srpskog srednjeg veka.

Makina kuća: Univerzalni hram

Ekskluzivna lokacija na Topčiderskom brdu u ulici Đoke Jovanovića pokazala se kao interesantna za Željka Maksimovića zvanog Maka, čoveka sa poternice, jednog od osumnjičenih za organizaciju ubistva policijskog generala Boška Buhu. U kolaboraciji sa nedavno preminulim beogradskim slikarom Draganom Maleševićem zvanim Tapi, Maksimović je investirao u izgradnju zdanja koje ovih dana puni novine, mada se podiže nekoliko godina unazad. Da li zbog odsustva glavnog investitora ili zbog želje da se sve lagano izgradi na pravi način, ovo jedinstveno zdanje nije doživelo da se vlasnici u nj usele, i kako stvari stoje, nikada i neće jer ga ovih dana vredno ruše radnici angažovani od strane javne uprave. Naime, utvrđeno je da svojim gabaritom (preko 700 metara kvadratnih) ovaj objekat premašuje proporcije navedene u molbi (zahtevu) za dobijanje potrebnih dozvola. U ulici skromnih porodičnih kuća, Maka i Tapi su se dali u pionirski posao izgradnje masonskog hrama tako da je svojim izgledom – apsida na zadnjem delu i kupola na vrhu sa teškim i masivnim zidovima, malim prozorima samo sa prednje strane – ovaj objekat, mada monumentalan po zamisli, teško uklopiv po bilo kakvim regulacionim urbanističkim normama. Teškoće sa kojima se suočavaju radnici koji trenutno ruše zgradu – podseća i na sinagogu i na džamiju i na crkvu – govore o temeljnosti sa kojom se pristupilo poslu. Pojačana armatura, debele betonske ploče, sveukupan stabilan i masivan izgled govore da se zgrada podizala za ljude koji su hteli da istaknu veliku veru i rešenost. Radnici koji su gradili objekat već su više puta naglasili veliko Tapijevo angažovanje koje se ticalo arhitektonskih rešenja i čisto gađevinsko-zanatskih pečata ovog čuvenog hiperrealiste. Priča se da je posebna pažnja posvećena nosećim stubovima za koje se procenjuje da su mogli da nose soliter, a ne zgradu od dva etaža. Ovaj hram, tvrđava ili kuća, kakogod, bila je predviđena da izdrži i najjači zemljotres. Svojim izgledom objekat je trebalo da simbolizije nedodirljivost i trajnost.

Sandulovića kuća: Dorćolski dvorac

Dvorski kompleks Nikole Sandulovića, koji je u međuvremenu promenio vlasnika, podignut je u kraju koji nije reprezentativan, ali tim pre znakovit u smislu karakteristične vezanosti za kraj u kome se odrasta. U industrijsko-zanatskoj zoni Dorćola, u ambijentu zbijenih i malih kuća – radionica, nekadašnji vlasnik čuvenog terazijskog kioska "Banjalučki ćevap" (u drugoj fazi promenjeno u "Beogradski") Nikola Sandulović, jedan od privedenih u prolećnoj policijskoj akciji "Sablja", podigao je zdanje za koje svi u kraju znaju ali niko ne želi da o tome govori. Na pomen imena ovog čoveka ljudi odmahuju rukom i prolaze. Zbog svoje izuzetnosti i paradigmatičnosti, ovaj objekat je našao svoje mesto u stručnoj literaturi. U knjizi Milete Prodanovića Stariji i lepši Beograd ("Stubovi kulture", 2002. Beograd, str. 101–102), tom ličnom i stručnom bedekeru beogradske urbanosti, stoji da te dve palate prevazilaze polazni stilski obrazac koji autor naziva "nova dedinjska arhitektura". "Najvažniji element obe palate su kupole. Jedna ima poligonalnu, druga tri oble", stoji u knjizi gde autor dalje komentariše: "Sa brojnim terasama ukrašenim lavovima od livenog betona ove kuće su zapravo materijalizacija dvoraca iz bajki. U svetu koji određuju bajkoviti programi televizije, ove građevine samo prividno ne pripadaju okruženju. To i nisu kuće, jer je i spolja vidljivo da je njihova funkcionalnost sumnjiva – one su mnogo pre skulpture, one su ostvarene vanvremenske vizije." A vizija se, mi bismo dodali, sastojala u tome što je graditelj u malom prostoru želeo da da što više, da u dva objekta spoji sve poznate graditeljske i arhitektonske oblike; način na koji su spajane raznorodne metodologije i graditeljski pravci govore o dubini novčanika. Vezan za svoj kraj, investitor je ulagao u boje i oblike i pokazao da je "Dedinje tamo gde sam ja", a ne kako je ucrtano na mapi grada.

Dućina kuća: Srpska kuća u Zemunu

Posle višednevne akcije radnika Beograd puta, vatrogasaca i policije poslovno-zabavni kompleks pokojnog Dušana Spasojevića zvanog Duća u Šilerovoj ulici u Zemunu porušen je. U dosad poznatoj zaostavštini Dušana Spasojevića, jednog od predvodnika zemunskog klana, preostala je još njegova porodična kuća koja se nalazi dijagonalno postavljena u odnosu na srušeni objekat. Sklonjena iza visokog zida, kuća Dušana Spasojevića ničim ne odaje glamur i preterano bogatstvo. Za razliku od hiljada novoizgrađenih kuća u poslednjoj deceniji u Beogradu koje odišu kičem, prenatrpanošću detalja i raznoraznih primera naglašene nakinđurenosti, objekat pokojnog zemunskog kriminalca na prvi pogled sledi tradiciju stare srpske kuće, zapravo modela koji korene vuče iz Vizantije a preko Otomanske imperije ulazi u ovdašnju graditeljsku tradiciju. Želi se reći da svojom citatnošću kuća podseća na mali broj vrednih sačuvanih primera devetnaestovekovne beogradske arhitekture kakvi su Konak kneginje Ljubice, Milošev konak i Muzej Vuka i Dositeja. Reklo bi se da je ovaj zadužbinar, poreklom iz Medveđe (jug Srbije), želeo da kuća u kojoj će živeti ponese nešto tradicionalne patrijarhalne patine, ali se vodilo računa i o funkcionalnosti i bezbednosti. Idejni tvorac kao da je zaboravio na svetlo, tako da je kuća gotovo bez prozora, a tamo gde su postavljeni podsećaju na puškarnice. Komšije koje žele nešto da kažu o procesu građenja ističu da se radilo temeljno, da nije smelo da fali i da su korišćene ogromne količine gvožđa i betona. Da je Dušan Spasojević mislio o svemu, pokazuje i plemeniti čin izgradnje dečijeg igrališta ispred kuće, na platou kod Doma zdravlja, što zlobnici tumače kao nastojanje pravljenja živog štita i podilaženje najnižim osećanjima građana. Kao da je Spasojević želeo da svojim graditeljskim dostignućem postane deo celine u koju se doselio, kao da je želeo da preovlađujuće austrougarsko arhitektonsko nasleđe obogati autentičnim srpskim elementima. Šta će se dogoditi sa preostalom zadužbinom, saznaćemo posle suđenja zavereničkoj zločinačkoj organizaciji.

Legijina kuća: Čari brda

Nedaleko od Filmskog grada, iznad beogradskog naselja Žarkovo, u naselju koje je svojevremeno izgradila Stankom korporacija i čije ulice pretežno nose imena velikih ruskih pisaca, našao je svoj dom još jedan čovek sa poternice, Milorad Luković Legija, bivši komandant rasformirane Jedinice za specijalne operacije i jedan od osumnjičenih za organizaciju atentata na Zorana Đinđića. Odrastajući u blokovima Novog Beograda i provodeći deo života potucajući se po ratištima, Milorad Luković je izborom lokacije na kojoj se nalazi njegova kuća verovatno želeo da izbegne gradsku i svaku drugu gungulu. Tipska porodična kuća opasana velikim zidom i opremljena sigurnosnim kamerama zvrji trenutno prazna jer je vlasnik u bekstvu i pitanje je da li će je ikad više posetiti. Ispred ulaza je respektabilni čuvar, pripadnik Žandarmerije, a na dečijem igralištu ispred kuće ne igra se niko. Činjenica da je Luković izabrao tipsku kuću (sa nesrećno raspoređenim postmodernističkim elementima strukturiranja fasade) govori da ovaj bivši pripadnik Legije stranaca, paravojnik, policajac i kriminalac nije previše polagao na izgled. Naviknut na život formacija kojim je pripadao i u punoj preduzetničkoj snazi, Luković je luksuz podredio funkcionalnosti i miru koje pomenuta lokacija pruža. Za razliku od drugih ljudi sličnog razbojničkog gabarita koji su na svaki način estradizovali svoje prisustvo u javnom životu, Milorad Luković se držao svog legionarskog karaktera koji nalaže stalno prisustvo, ali u senci. I sama kuća, preovlađujuće oštrih ivica, kao da se idealno slaže uz karakter stanara kome je delo uvek ispred same forme. Još nije zvanično saopšteno da li će se objekat rušiti ili će biti konfiskovan, ali je teško poverovati da će onaj koji je živeo u njemu ikada više koristiti njegove blagodeti.