Mesecima je tzv. građanski deo Srbije čekao da sad već bivši zaštitnik građana Saša Janković podnese ostavku i započne svoju kampanju, a isto toliko trajale su i spekulacije o njegovoj političkoj platformi i za šta će se on zapravo zalagati kao predsednički kandidat. U intervjuu za "Vreme" – prvom intervjuu jednom nedeljniku i jednom od prvih uopšte nakon ostavke i u ulozi kandidata – Janković iznosi osnove svoje političke platforme, stavove o Kosovu, EU, Rusiji, NATO-u, odnosima u regionu, Aleksandru Vučiću, Vuku Jeremiću i svemu onome što je obeležilo naše, ali i njegov život u poslednjih nekoliko godina.

Na samom početku, na neizbežno pitanje o tome zašto je ostavku podneo baš sad, baš u ovom trenutku, on objašnjava da su predsednički izbori pred vratima i da je zbog toga krajnje vreme da i on sam počne da se priprema za njih. "Mnogi te izbore, kao i ja, vide kao momenat za prekid politike straha i laži; kao pitanje časti za svakog od nas i budućnosti za Srbiju."

"VREME": Vaša ostavka i zvaničan početak predizborne kampanje pada baš u dane zaoštravanja odnosa sa Kosovom. Ukoliko biste bili izabrani, to je verovatno i prvi problem s kojim biste se suočili. Šta je, po vašem mišljenju, sada neophodno da se uradi?

SAŠA JANKOVIĆ: Pod hitno se mora zaustaviti ratna i nacionalistička retorika vladajućih krugova u Beogradu i Prištini, za koju im kao povod služe incidenti koje sami stvaraju. Nesposobni da reše društvene i ekonomske probleme koje gomilaju, okreću se onome što najbolje znaju – gase vatre koje su prethodno zapalili, da bi pokazali da su gospodari rata i mira, života i smrti. U toj nedorasloj igri lako se izgubi kontrola, a cenu bi opet platilo stanovništvo, koje je već godinama talac licemerne politike.

Prioritet mora biti poštovanje ljudskih, a time i nacionalnih prava Srba i zaštita našeg kulturnog i verskog nasleđa, ne zidanje iluzija. Skoro dve decenije su prava Srba, Roma i drugog nealbanskog stanovništva na KiM najugroženija u Evropi, a mi i dalje uzvikujemo parole, pričamo o suverenitetu, šaljemo islikane vozove radi kućnog marketinga. Sve oštrice diplomatije upotrebio bih da se postigne da Srbi žive bezbedno, slobodno i bez diskriminacije, i da se naši istorijski koreni zaštite. Budućnosti bih ostavio da volja naroda odluči kako će se formalno okončati pitanje granica, koje je ova vlast prepustila Prištini. Nadam se da će jednom i Albanci ne morati, već želeti da žive u Srbiji jer će to biti pristojna zemlja. U ovom momentu, ni mnogi Srbi to ne žele, odlaze odavde.

Opšte je poznata teza da Evropa i zapadni svet uopšte podržavaju Vučića zbog toga što će im on navodno konačno prepustiti Kosovo. Mislite li da je ta pretpostavka racionalna i logična?

Evropa i zapadni svet lutaju već nekoliko godina, željni lakih i brzih rešenja. Vrednosti i principe podređuju trenutnom prividu stabilnosti.

Vlade Aleksandra Vučića učinile su veće korake ka nezavisnosti Kosova od svih prethodnih. Poslednji primer je pozivni broj Kosova u međunarodnom telefonskom saobraćaju, čije dodeljivanje promiče u senci insceniranog konflikta.

Suština te politike je stalna proizvodnja, pa politička eksploatacija straha. Servilan je prema moćnima, šikanira podređene. To su uvideli i donosioci odluka u međunarodnoj zajednici; koriste i koristiće i dalje njegove slabosti da ispune neka svoja obećanja davno data Prištini.

Jedna od glavnih primedbi koja se pominjala u vezi s vašom kandidaturom jeste da glasači ne znaju za šta se vi zapravo zalažete, izuzev za poštovanje ljudskih prava, zakonitosti i Ustava. Kako vi vidite današnju i Srbiju budućnosti? Kakva je vaša politička platforma?

Suština i cilj mog predsedničkog programa su sve temeljne vrednosti naše zajednice zapisane u Ustavu; drugačije ne bi smelo ni da bude. Sve te vrednosti su redom zgažene, u ovom momentu smo ponovo u nekoj vrsti pretpolitičkog društva.

Vladavinu prava potopila je politička samovolja. Socijalna pravda žrtva je korupcije i lažne borbe protiv nje. Građanska demokratija svedena je na populizam, nefer izbore i plaćene ankete. Ljudska i manjinska prava proglašena su za nužno zlo, milost vođe i podvalu Zapada. Zalaganje za evropske principe i vrednosti je predstava s lošim glumcima i zbunjenom, razočaranom publikom. Pravosuđu je slomljena kičma. Suverenost, najvišu vlast, zaposeli su jedan čovek i njegova partija. Sve u svemu, Ustav je pogažen, država nam je oteta.

Nije sudbinsko pitanje da li će Srbija biti socijaldemokratska, levičarska, desničarska, konzervativna ili liberalna država (jer je sve to legitimno, ako građani tako žele), već da li pravila uopšte postoje, važe li zakoni za sve, imamo li institucije ili stranačke filijale, je li jačem sve dozvoljeno dok slabiji moraju da plaćaju porez i ćute? Tvrdim da su vrednosti koje nabraja naš Ustav temelj normalne, pristojne Srbije.

Predsednik Srbije mora da bude glavni štit tih vrednosti; zaštitnik uređenog društva, a ne teritorije navijačkih huligana. Podjednako blizak i udaljen svakoj legitimnoj ideji, garant fer političkih nadmetanja u kojima ne treba da učestvuje.

Srbiju vidim kao zemlju pristojnog života i slobodnih ljudi, u kojoj se znaju pravila i ona važe za sve. U kojoj se kaže "hvala", "izvinite" i ustaje da stariji sedne, gde se leči uz knjižicu, a ne mito, i zapošljava uz zasluženu diplomu, a ne stranačku knjižicu. I kojoj se plaća porez, a ne reket; u kojoj se političke ideje nadmeću u parlamentu, a ne u tabloidnom blatu. U kojoj deci ne kupujemo karte u jednom pravcu i ne stidimo se prljavih ulica, polupanih izloga i izanđalih liftova kad nam dolaze gosti. U kojoj njive pripadaju seljacima, a ne strancima.

Vidim nas kao svoje na svome, bez grča na licu i šaputanja za stolom. Bez straha. Vidim kako se ne stidimo državnih funkcionera.

Upitani u jednom intervjuu za koje se vrednosti zalažete, rekli ste između ostalog da se zalažete ne za "Srbiju u Evropi i svetu, već za svet i Evropu u Srbiji". Šta to zapravo znači? I kako planirate da takvu zamisao sprovedete u delo?

Neće Srbija da ide nigde, mi jesmo u Evropi. Cilj nije da postanemo nešto drugo, već da u našoj zemlji zažive pravila i standard koji će nas činiti dobrodošlim svuda. Evropa nije šalter na kojem se primaju zahtevi i na kojem se isplaćuju pare. Ona je naša zajednička kuća. Kao stanari jedne sobe u toj kući, imamo ne samo obavezu da svoju sobu uredimo, nego i pravo da kažemo kakvu kuću želimo. Da zažive evropske vrednosti, potrebne su sve institucije, ne jedna ili jedan čovek. Jedan čovek na mestu predsednika Srbije može da pokrene druge, da bude oslonac i štit, da produži kad drugi zastanu, da prikoči kad se krene nizbrdo, bez straha da će izgubiti većinu u parlamentu jer je neko "preleteo" na drugu stranu zbog lične koristi. Za to služi predsednik Srbije.

Sećate li se kada je predsednik Vlade tokom poplava postrojavao načelnika Generalštaba i izdavao mu zadatke na nivou pukovnika? U zemlji u kojoj je komandant oružanih snaga po Ustavu predsednik Republike, to se više ne sme desiti.

Mnogi smatraju da se u ovom trenutku u Srbiji prelamaju interesi velikih sila, pre svega SAD i Rusije. Srbija zvanično pokušava da bude neutralna, ali je zanimljivo da su provladini mediji istovremeno i vrlo proruski orijentisani. Kako to objašnjavate?

Tabloidi pod kontrolom predsednika Vlade podgrevaju atmosferu iz filma Tri karte za Holivud u kojem su se meštani jednog sela, čak i najbliži rođaci, zavadili do istrebljenja, uvereni da će baš oni odlučiti tok svetske politike, davanjem podrške Amerikancima ili Rusima. To je lažna slika svetskih kretanja i našeg mesta u njima. U takvoj atmosferi se Vučić najbolje snalazi, predstavljajući sebe kao novog Tita. Takav je sve dok ne stigne u dvorište Bele kuće i tu zastane, usamljen na njenom pragu.

Kada se u Srbiji uspostavi sloboda medija, radiće svi mediji – naši, proruski, prozapadni. Građani će onda imati dovoljno informacija da procene njihove sadržaje i odvoje činjenice od propagande.

Kako biste se vi, ukoliko postanete predsednik, usmeravali spoljnu politiku zemlje – ka Rusiji, ka SAD ili "samo" ka EU, ukoliko je to danas uopšte moguće?

Ne možemo nigde gladni, poniženi, bušnih cipela, rasturenih institucija. Cilj mi je moderna, otvorena, demokratska Srbija slobodarskog društva, ravnopravnih i ponosnih ljudi. Tek kada dostignemo te vrednosti, građani na referendumu, objektivno obavešteni o svim argumentima i posledicama, treba da odluče da li žele pristupanje Evropskoj uniji. Ili možda nekom drugom.

Srbija, kao relativno mala država, mora biti svesna svetskih procesa kako ne bi opet, kao krajem osamdesetih i tokom devedesetih, stradala zato što nije na vreme razumela promene u svetu. Treba da stvaramo uslove za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali da budemo i rado viđen akter u svim evropskim i svetskim scenarijima, koji, uglavnom, ne zavise od nas.

Ne treba da se povijamo kako vetar duva – da se dodvoravamo juče Klintonovoj, danas Trampu, a sve vreme namigujemo Putinu… Niti da bespogovorno sledimo odluke trenutno moćnih. Štiteći svoje temeljne vrednosti, štitimo iste vrednosti u celom svetu i razvijamo Srbiju. Infantilno je misliti da su lična poznanstva i prividna prijateljstva razlog zbog kog će ozbiljne zemlje zanemariti svoje interese i dati Srbiji nešto što nije zasnovano na realnosti.

Mislite li da je ulazak Srbije u NATO nužnost ili nešto bez čega se može i mora u trenutnoj "podeli karata" na globalnoj sceni?

NATO je jedna od dežurnih zapaljivih tema kojom se pažnja javnosti skreće sa životnih problema. Aktuelna vlast je već povukla niz poteza koji nas vode priključivanju toj alijansi, a istovremeno građane plaši "izdajnicima koji žele da nas NATO okupira".

Odluka treba da zavisi od analize kako bi eventualno članstvo u tom vojnom savezu uticalo na Srbiju za pet, deset, dvadeset godina. Zato nam treba država sa svim svojim naučnim institutima, a ne "krug najpoverljivijih ljudi jednog čoveka", akademici, ali s pravim diplomama; vojni, a ne stranački generali. Ne treba da budemo pasivini i da žurimo u zastarele koncepte, niti da izbegavamo aktivnu ulogu u promišljanju o budućim. Prikloniću se zaključku koji na takav, državni, a ne privatni, način bude donet. Svakako, nikakva odluka neće biti moguća bez opštenarodnog referenduma.

U poslednjih nekoliko godina, drastično su pogoršani odnosi Srbije s Hrvatskom, Albanijom i BiH. Mislite li da bi predsednik, s ovlašćenjima koja ima, mogao da unapredi odnose u regionu?

Naravno! Predsednik, za početak, ne sme da daje izjave koje liče na poziv u nove ratove. Srbija nije jača ako su naši susedi slabiji, nije nam bolje kad je njima gore. Treba nam pozitivno takmičenje, a ne smešna trka u naoružanju. Imamo sličnu, zajedničku ili kompatibilnu kulturu, privredu, sport. To su oblasti, uz trgovinu i turizam, na kojima treba graditi međusobne odnose, umesto neprekidnog vraćanja na istorijske i ratne teme, prebrojavanje grobova i merenje krivica. A prema zločinima i zločincima iz prošlih ratova, svako prema svojima, moramo biti stroži od međunarodne zajednice. Pa tek kada počistimo svoja dvorišta, da pitamo komšije treba li im pomoć. I tu je veza s mojim bivšim poslom velika. Što su zadovoljniji, ostvareniji i zaštićeniji pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji, koji nas dodatno povezuju s okolnim zemljama, to je jača Srbija; mora da važi i obrnuto.

Ponudio bih svim državama Zapadnog Balkana partnerstvo. Uveren sam da u svakoj od tih zemalja politika saradnje ima mnogo iskrenih pristalica, svesnih kuda nas je politika mržnje odvela i ponovo vodi.

Šta je, po vašem mišljenju, ključni problem u odnosima u regionu?

Neiskrenost i nesposobnost političkih elita da iskorače iz sopstvenih interesa i igre prebacivanja krivice, da rešavaju savremene ekonomske i političke probleme. Dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata, Nemci su bili rado viđeni turisti u Jugoslaviji. Rat, počinjeni zločini i mržnja su ostali u udžbenicima i na filmovima, a svakodnevni život se okrenuo ka budućnosti. Takvo savladavanje prošlosti još uvek čekamo u regionu. Ono neće doći samo od sebe, moraju ga inicirati i uporno sprovoditi političke elite. Naravno, to ne mogu one koje su na ratu i sukobima nastale, a sada na podgrevanju tih sukoba opstaju.

Najviši državni činovnici vrlo se često sreću s predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, a izjave crkvenih velikodostojnika pokazuju da se oni osećaju veoma moćnim i na neki način višim od zakona ove države. Smatrate li da je to u skladu s ljudskim pravima građana drugih veroispovesti? I kako biste se vi ponašali na funkciji predsednika kad je ta tema u pitanju?

Uvažavam sve verske organizacije i njihove stavove. Vera je jedan od izvora u kojima ljudi, prema svojim sklonostima, pored kulture, umetnosti, obrazovanja, mogu da nađu duhovni i moralni oslonac i da učvrste pozitivan vrednosni sistem. Srpska pravoslavna crkva je u korenu naše države i deo je tradicije i narodnih običaja. Granica je ustavno razgraničenje crkve i države i jasno određenje Srbije kao sekularne države. To znači da se crkve ne smeju mešati u rad i odlučivanje državnih organa, a posebno ne stavljati se iznad njih. Kao predsednik, neću koketirati s klerom, uvažavaću SPC i druge crkve i verske zajednice, a verska prava svakog stanovnika Srbije ću ravnopravno, prema zakonu poštovati.

U jednom od poslednjih intervjua rekli ste da vas napadaju oni koji "smatraju da su oni vlasnici države, institucija, politike, sporta, medija, javnih preduzeća, biznisa… naših života". Da li su u pitanju vlasnici ili vlasnik – množina ili samo jedan čovek?

Problem je oličen, izuzetno oštro, u jednom čoveku, koji je uzurpirao sve grane vlasti i ponaša se kao vlasnik Srbije. Vlada strahom, lažju i propagandom. Gazi institucije, Ustav, zakone, kruni temelje na kojima počiva civilizovana država.

Ipak, ne radi se o njemu, već o autokratskom sistemu koji je decenijama samo menjao glavnog izvođača radova, a ovaj poslednji je najbrutalniji. Zalažem se za promenu sistema arbitrarne, neograničene vlasti i za uređenje u kome niko više neće moći da zloupotrebi nijednu od institucija, jer će ostale reagovati.

U slučaju Savamala utvrdili ste propuste u zakonitosti i pravilnosti organa vlasti i dali preporuke kako ih otkloniti. Zbog onoga što se desilo, građani su izašli na ulice, a javnost je i dalje zainteresovana za tu priču. Međutim, uprkos toj i takvoj situaciji, ovaj slučaj nije ni jednom jedinom rečju pomenut u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu EU integracija. Kako objašnjavate taj fenomen?

Kao što bez racionalnih argumenata jedni osporavaju EU, drugi je idealizuju. EU je složena organizacija sa mnogobrojnim sopstvenim problemima, daleko od savršene.

EU u prethodnom periodu nije mogla da bira između autokrate i demokrata, jer je autokrata ulagao 90 odsto energije i državnih resursa da uništi demokrate, a oni su mu u tome, svesno ili nesvesno, pomagali, te je ostao kao jedina opcija koja može da vrši vlast. I da istovremeno preti haosom koji bi sam napravio ako nije na vlasti. Ako moraju da biraju između autokrate koji ispunjava njihove glavne naloge i čvrsto drži vlast i imaginarnih demokrata, tu pravog izbora nema.

To neće moći još dugo da traje, svesni su i oni da su otvaranja poglavlja i naša usaglašavanja s evropskim zakonima mrtva slova na papiru. Ali nije na EU, već je na našoj demokratskoj javnosti da se konsoliduje, organizuje, ojača i povede Srbiju iskreno u boljitak. Ti koje čekamo i od kojih zavisi smo mi.

Zašto Evropa i inače ćuti na slučajeve kršenja ljudskih prava u Srbiji? Otvorena su poglavlja 23 i 24, a mi ovde ne vidimo ne samo napredak, već ni želju za napretkom na polju slobode govora, nezavisnosti pravosuđa. Brisel, kako se čini, to kao da ne zanima. Kako ćete se ponašati u vezi s tim, ukoliko budete izabrani?

Brisel svoju dušu spasava pišući zamerke sitnim slovima, iza diplomatski kurtoaznih pohvala, koje naša vlast nemilice koristi. Iskustvo država koje su se pridružile Evropskoj uniji protekle decenije govori nam da čak i završetak pregovora o članstvu ne znači da su dostignuti svi standardi temeljnih evropskih vrednosti. Upravo je to razlog što u vrednosnom smislu treba da gradimo Evropu u Srbiji, a ne samo da našu administraciju pridružujemo briselskoj.

Aleksandar Vučić je nedavno najavio da će podneti ostavku ako naprednjački kandidat izgubi izbore, to jest da eventualni poraz na tim izborima istovremeno znači i njegov odlazak sa funkcije. Kako biste se vi, u slučaju da pobedite, odnosili prema naprednjačkoj vladi?

Vučić je civilizacijski princip podele vlasti proglasio "zvocanjem". "Zvocao" bi mu predsednik koji nije iz njegove stranke, za ombudsmana "nema vremena", sudovi i Ustavni sud se više i ne usuđuju da mu "zvocaju", a da parlament odbije vladin predlog zakona mislim da bi uz pomoć ministra Vulina šmrkom hladne vode poslanike terao iz sale.

Kao predsednik, sarađivao bih sa svim državnim organima u skladu sa Ustavom i zakonom, prema mojim i njihovim ovlašćenjima, insistirajući na vladavini prava, a ne na partijskim odnosima u državi. Ali moja pobeda na izborima nedvosmisleno bi označila većinsku volju građana Srbije za promenama i na političkom nivou.

Vuk Jeremić je nedavno rekao da bi vas "bezuslovno i bezrezervno" podržao u drugom krugu izbora. Da li biste vi podržali njega, ukoliko bi on prošao, a vi ne?

On je iskusan političar koji govori u svom političkom interesu. Od momenta kada je počeo kampanju, zagovara promenu postojećeg stanja u zemlji i ja mu verujem da to zaista želi. Samo, stvari o kojima Vuk Jeremić sada priča, ja i drugi smo radili i živeli poslednjih deset godina. Sličnost između njegovih izjava i mojih dela je evidentna, ali ne čini nas istima. Da postoji kandidat s kojim sam toliko saglasan da i pre prvog kruga pričam da ću ga podržati u drugom, podržao bih ga odmah, ne bih se kandidovao. Ali nije sporno da obojica nastupamo opoziciono.

Mislite li da će se Aleksandar Vučić kandidovati na predsedničkim izborima?

Vladajuća stranka ima teške probleme oko izbora kandidata i unutrašnjih podela. Ne zanima me ko će biti njihov kandidat, ne vidim suštinsku razliku među njima. Znam šta jesam i predstavljam, šta god i ko god bio nasuprot mene, ne menjam se.

Za sada imate podršku Demokratske stranke, Nove stranke, više građanskih pokreta i inicijativa. Očekujete li podršku još nekih stranaka i koliko vam je to uopšte važno?

Veoma mi je važno. Pre stranaka dobio sam podršku hiljada građana, među kojima su ličnosti najviše reputacije i ugleda. Apel građana poslušalo je do sada osam stranaka i pokreta, neki samostalni poslanici i odbornici. Te podrške nisu rezultat cenkanja, pregovora i deljenja imaginarnog kolača, već principijelnosti. Ne mogu ništa sam, svaka pomoć mi je dobrodošla, ali pod uslovom da je iskrena i bez "koji je moj deo" kalkulacija. Nadam se da će tako biti i sa DJB-om, LSV-om, SDS-om, LDP-om, LS-om, preostalim strankama nacionalnih manjina i svim drugim strankama i pokretima čiji članovi dele vrednosti države koje simbolizujem – pozivam ih da me podrže.

Nenad Čanak je takođe najavio kandidaturu, objasnivši pritom kako niste želeli da se sastanete s njim. Zašto ste odbili taj sastanak?

Nenad Čanak je predsednik ozbiljne stranke sa mnoštvom sjajnih ljudi. Podrška Lige socijaldemokrata bi mi puno značila, ali besmisleno je da me propituje kako je on to zamislio i to volšebno "procurilo" u javnost. Ako na osnovu dosadašnjeg rada, stavova i vrednosti za koje se borim, ne zna kakav sam i kako ću raditi, ni kviz mu neće pomoći. I dalje se nadam podršci LSV-a, ali ne molim niti se takmičim za nju.

Mislite li da je u Srbiji moguće održati fer i poštene izbore, imajući u vidu pre svega stanje u medijima i pravosuđu?

Od obnove višestranačja u Srbiji nijedni izbori nisu protekli u ravnopravnim uslovima za vlast i opoziciju, ali je poslednjih godina situacija nesnosna. Uznemiruje i samo podsećanje da je pre sedamnaest godina likvidiran Ivan Stambolić nakon što se pronela vest da će biti opozicioni kandidat za predsednika. Tada su u Vladi bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Nadam se da će se opozicija izboriti za bar minimum korektnosti. I mediji, uprkos svim pritiscima i finansijskim uslovljavanjima, mogli bi da, poštujući profesionalne standarde, doprinesu regularnosti izbora.

Šta je, po vašem mišljenju, ono što će opredeliti ove izbore? Veća izlaznost, predizborna kampanja ili nešto treće?

Rezultat ovih izbora zavisi od toga da li će biti slobodni ili ne.

Šta najviše zamerate po svoj prilici odlazećem predsedniku Tomislavu Nikoliću? Koje su mu najveće greške i propusti u predsedničkom mandatu?

Neću o gafovima zbog kojih se zbijaju šale s institucijom predsednika. Njegova istorijska odgovornost jeste to što nije sprečio stvaranje autoritarne vlasti, koncentraciju moći u rukama jednog čoveka i gaženje institucija. Kao u čuvenoj pesmi Martina Nimelera "Prvo su došli…". Ćutao je s najodgovornijeg mesta u državi, gledajući samo da ne dođu i po njega.

Kako ocenjujete politiku aktuelnog premijera, šta je karakteriše i kuda ta politika vodi?

Destruktivna samovolja nije politika. Vučić pokušava da nas baš sve potčini, snažno deli Srbiju i svađa nas međusobno. Simulira politiku kroz svakodnevne konferencije za štampu. Uz neizbežno hvalisanje i patetiku zatrpava nas nebitnim podacima, dnevnim spletkama i fantastičnim pričama, od skrivenog oružja, preko ambasadorskih zavera, do miliona dolara za državne udare koje vide samo on i njegovi kućni tabloidi. Kada se ova istorijska faza završi, ostaće poražavajuća činjenica da je toliko ljudi veoma dugo ozbiljno shvatalo čoveka koji sam sebe nikada nije ozbiljno shvatao.

Kako ocenjujete ekonomsku situaciju u Srbiji?

Svako vidi da je veoma teška, za mnoge građane nepodnošljiva, izuzev vlasti, koja kaže da tako treba i da nam je sjajno.

Privredi je potrebno pomoći pravnom sigurnošću, prestankom favorizovanja stranih firmi, potpisivanja tajnih ugovora i efikasnim radom državnih organa, pre svega sudske vlasti. Postoji veliki prostor da se prirodni resursi efikasnije koriste, da se državna preduzeća odgovornije vode, da se budžetska sredstva ne rasipaju na održavanje partokratije i bogaćenje pojedinaca bliskih vlastima, već da se usmere u investicije i socijalna davanja. "Najuspešniji smo u regionu, skoro i u Evropi", a mnogi sebi ne mogu da priušte čak ni potrebnu hranu i lekove.

U više ste navrata ponovili da Srbija neće postati zemlja fantomki i straha. Šta bi sve trebalo da se dogodi pa da nestane strah?

Potreban je povratak pravnoj državi, jednakosti svih pred zakonom, nezavisnom pravosuđu, profesionalnom tužilaštvu i policiji, slobodnim medijima. Srbija ima ljude sposobne da iznesu ovaj zadatak. Potrebna je samo tačka oslonca, kao kod Arhimeda. Moja pobeda značila bi taj oslonac svakom službenom licu da samostalno i po zakonu radi svoj posao. Težiću da na kraju mog mandata nikakva dodatna podrška bilo kom funkcioneru i službeniku ne bude neophodna, sem uporišta u zakonu i etici.

U Srbiji žive ponosni, časni ljudi, ubeđen sam da će se i oni usprotiviti vladavini strahom, nasiljem i manipulacijama. Neko će strah izgoniti iz Srbije političkim aktivizmom, neko pesmom, neko privatnim razgovorima u svom okruženju, a na kraju svi glasačkim listićima.

Za razliku od 2000. godine i vremena opšteg predizbornog entuzijazma, ovogodišnje izbore – baš kao i nekoliko poslednjih – prati osećaj beznađa, donekle i besmislenosti izlaska na izbore i pokušaja bilo kakvih promena. Kako pobediti tu društvenu učmalost, umor, razočaranje?

Nisam bio član nijedne stranke, ali ih ne odbacujem. Moje ime dosad nije bilo na izbornom listiću, ali ne odbacujem časne ljude čije ime jeste i one koji su verovali u njih, makar i da su napravili neke greške. Nadam se da će to biti podsticaj velikom broju razočaranih da iskoriste svoje izborno pravo.

Kakvu budućnost predviđate instituciji zaštitnika građana posle vašeg odlaska?

Teško je biti optimista u pogledu izbora i rada budućeg ombudsmana s obzirom na to kako se izvršna vlast ponašala prema meni. Srbija ima ljude koji bi taj posao radili besprekorno, pitanje je samo da li će im biti pružena prilika. Građani treba da čuvaju i tu instituciju. Trebaće im sa svakim na vlasti, pa i sa mnom.