VREME BR. 269. 3. FEBRUAR 1996.
Okovi brozovskog nasleđa: Apolicije i pomilovanja – od Lavrenčića do Trifunovića
Da ništa drugo nije loše učinio, Josip Broz bi ostao zapamćen po praksi koje se čvrsto držao i koju i današnji režim dosledno sprovodi: da se krivica ili nevinost ljudi u čiju je ispravnost neko jednom posumnjao ne utvrđuje zakonom, već voljom političkih moćnika. Pomilovanjem generala Trifunovića i njegovih saradnika samo je uvećana kolona političkih i sudskih prognanika na čijim licima su ostali neizbrisivi tragovi "socijalističke pravde" i ko zna po koji put potvrđeno da jednom iskazan sud o tim ljudima i njihovoj krivici ostaje neporeciv.
Oni koji su imali prilike da gledaju i slušaju potresno tužnu ispovest generala Trifunovića, datu pred TV-kamerom Studija B onog dana kada je, pošle akta o pomilovanju, sa svojim saradnicima napustio zatvorske prostorije, i njegovo nastojanje da dokaže da on i njegovi saradnici nisu izdali zemlju i narod, kako im je pripisano u presudama najviših pravosudnih institucija, morali su da se prisete da to nije prvi slučaj da čovek mora da se brani od okrutne pravde, iza koje ne stoji zakon nego politička samovolja.
Potpisnika ovog teksta, koji je kao novinar imao prilike da se ne samo upozna već i da istražuje šta se događalo sa ličnostima koje su okrutnošću političke volje oterane u političko ili sudsko progonstvo, ta ispovest podsetila je na još tragičniju ličnost bivšeg direktora Fabrike automobila u Priboju, inženjera Radmila Lavrenčića, čoveka nad kojim je srpsko pravosuđe uz izdašnu podršku štampe, izvršilo nečuveni moralni masakr.
Suviše je duga kolona osuđenih za krivična dela koja nisu dokazana i na valjan način utvrđena. A l i retki su slučajevi daje neko iz te kolone doživeo sudsku rehabilitaciju i moralnu satisfakciju, čak i kad je posle ponižavajućih obijanja pragova pravosudnih i političkih institucija utvrđeno da je delo zbog koga je osuđen bilo iskonstruisano.
General Trifunović i grupa pomilovanih oficira mogu da se teše da nisu ni prvi ni jedini prema kojima je u ime naroda izrečena nepravda. Oni mogu da se nadaju da će, pod pritiskom javnosti, biti poništena lakrdija od procesa na kome su izrečene teške kazne za nepostojeće krivice, kao stoje pod pritiskom javnosti iznuđena "milost" osione političke oligarhije, koja aktom pomilovanja pokušava da opravda ono što se ničim opravdati ne može.
Da bi se lakše shvatile pravne nelogičnosti, primenjene u osudi generala Trifunovića i njegovih saradnika, valja se prisetiti slučajeva iz prošlosti koji po vrsti krivice nisu slični, ah su po metodu obračuna gotovo identični. Teško je odrediti kada je počeo da se izgrađuje i učvršćuje takav sistem utvrđivanja pravde, ah nije teško, bar nama starijima, oživeti sećanja na sudbine onih koji su, zbog toga što se u nekom trenutku nisu složili sa određenom politikom ili političkom odlukom, stavljeni na svojevrsnu crnu listu.
Time ne mislim na masovne žrtve Golog otoka, čije će tragične sudbine generacijama svedočiti koliko daleko može da ode ljudsko bezumlje i politička zaslepljenost.
Imam u vidu ljude koji su na sud izvođeni ili su pod političku šibu stavljani zbog običnih ljudskih nesporazuma ili neslaganja oko svakodnevnih pitanja.
Radmilo Lavrenčić je bio prvi direktor Fabrike automobila u Priboju, koja je izgrađena u nemogućim uslovima najviše njegovom upornošću i sposobnošću da savlada i najteže prepreke. Ali kad je fabrika bila gotova i počela da proizvodi prve serije kamiona, Lavrenčić je uhapšen i pred većem Okružnog suda u tadašnjem Titovom Uzicu za tri vrste krivičnih dela osuđen na 15 godina strogog zatvora.
Od izricanja tako drastične kazne i još drastičnijeg moralnog kaštigovanja putem štampe, kojoj je javna tužba izdašno servirala razne pikanterije, nastala je grčevita Lavrenčićeva borba da pobije neistinite navode optužnice o "bezobzirnom" odnosu optuženog prema narodnoj imovini, koje je prvostepeni sud bez rezerve prihvatio. Vrhovni sud Srbije usvojio je Lavrenčićevu žalbu i oslobodio ga odgovornosti za glavno krivično delo, za koje je prvostepenom presudom osuđen na četrnaest godina zatvora, ali je viša pravosudna instanca, da bi spasila čast užičkog suda, učinila još veću grešku. Odbacujući glavnu krivicu kao nepostojeću, Vrhovni sud Srbije učinio je presedan u pravosudnoj praksi jer je kaznu za sporednu krivicu – kupovina iz sredstava FAP "landrovera" za Sreski narodni odbor u Priboju i radio-aparata za školu u selu Kratovu – za šta gaje prvostepeni sud osudio na osamnaest meseci zatvora, povećao na sedam godina strogog zatvora, iako to javna tužba nije zahtevala.
Borba Radmila Lavrenčića za utvrđivanje istine nastavljena je iz zatvora, uz pomoć uglednih advokata i njegovih prijatelja, koji su od Saveznog javnog tužilaštva i Saveznog vrhovnog suda tražili da se taj proces obnovi i utvrdi pravo činjenično stanje. Iako ti zahtevi nisu prihvaćeni, Lavrenčić je posle tri godine i devet meseci oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Ali bez reči javnog objašnjenja zastoje primenjena ta vrsta političke milosti.
Kada sam taj slučaj uzeo kao povod da u "NIN-u" napišem članak pod naslovom "Pravda nije zadovoljena", prvi iz serije kritičkih tekstova o grehovima tadašnjeg pravosuđa, redakcija je bukvalno zasuta žalbama na slične postupke, a pravosudna i politička hijerarhija su nas u horu optužile "da sudimo revoluciji i rehabilitujemo one koje je revolucija slistila". Spasilo nas je to što smo imah dovoljno dokaza da se sudovi u slučajevima o kojima smo pisah nisu dosledno držali slova zakona U arhivi bivšeg Saveznog javnog tužilaštva verovatno i danas postoji predlog za dvadesetak najdrastičnijih presuda, sa obrazloženjem zbog čega ih treba razmotriti i eventualno istaći zahtev za zaštitu zakonitosti.
On je sačinjen posle dugih razgovora sa čelnicima tadašnjeg saveznog pravosuđa i izričitim obećanjem saveznog javnog tužioca (da mu ne pominjem ime) da će svaki slučaj biti posebno razmotren. Nikada, međutim, ni redakciji ni meni nije dat bilo kakav odgovor.
Ako postoji klasika u političkim likvidacijama, onda je to bez sumnje slučaj dr Miloša Žanka, hrvatskog političara i jugoslovenski orijentisanog Dalmatinca koji se krajem šezdesetih godina zamerio hrvatskim nacionalistima time što je u "borbi" oštro kritikovao njihovo delovanje.
Slične sudbine doživeli su i Kadri Reuf, kosovski funkcioner turske nacinalnosti, Jovo Šotra i Miloš Sekulović. Na njih se izlio gnev bivših kosovskih moćnika zbog tog što su kritikovali blagonaklono držanje Pokrajinskog komiteta SK Kosova prema albanskim šovinistima i separatistima. Uzaludna su bila nastojanja tih ljudi da dokažu da njihove kritike nisu bile bez osnova.
Kada je početkom 1987. novo pokrajinsko rukovodstvo odlučilo da ponovo razmotri odluku o odstranjenju tri funkcionera iz partijskih i državnih tela, Kadri Reuf i Jovo Šotra više nisu bili medu živima. Ali i da su dočekah taj trenutak ništa ne bi dobili.
Istina, Pokrajinski komitet je priznao da su svojevremena upozorenja Kadri Reufa, Jova Šotre i Miloša Sekulovića bila tačna, ah je pitanje njihove rehabilitacije velikodušno prepustio istoriji.
Metodi koje današnji režim primenjuje deljenjem političke milosti grešnicima bez greha nisu ništa drugo nego okovi brozovskog nasleda na koje se pravo preče svojine Milošević ne može osporiti.
(Autor je publicista iz Beograda)
