Dogodio se i taj petak 19. aprila 2019. za koji je vladajuća Srpska napredna stranka danima najavljivala da će u Beograd dovesti toliko ljudi da više nikada nikome neće pasti na pamet da organizuje bilo kakve proteste kako bi tražio da se aktuelni režim povuče. Sakupilo se mnogo sveta sa svih strana Srbije: od Bosilegrada, Priboja i Prijepolja, preko Vrnjačke Banje, Lučana, Požarevca, do severnih krajeva Srbije. Došao je i svet iz dijaspore, iz Severne Makedonije i Bosne i Hercegovine… Svi su se oni okupili na mitingu koji je trebalo da pokaže da je cela Srbija tog dana bila u Beogradu, da je jedinstvena i da su Srbi, kao narod, spremni da brane svoj identitet i očuvaju ćirilicu, kako je to strastveno rekao Aleksandar Vučić, najveća zvezda večeri.

Protest protiv "nasilja opozicije" poneo je naziv koji je opozicija mesecima koristila na protestima širom Srbije uz slogan "1 od 5 miliona" – "Stop nasilju". To je još jedan način da se od onih koji nešto zahtevaju preuzme zahtev pa da izgleda kako nasilje ne sprovodi najjači u selu, nego, naprotiv, najmanji, onaj za koga predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić voli da kaže da je "agresivna manjina" i da sprovodi neku vrstu terora.

Sve je bilo spremno za ovaj skup. Ipak, kako se čini, izostala je i brojnost, a još više energija ljudi "iz mase". Umorni valjda od višednevnog cimanja, već zabrinuti za svoj status u zajednici i kredibilitet među komšijama, nisu mnogo galamili, niti skandirali. Nekako je sve bilo mlako, kao da ni sami okupljeni nisu znali zašto su se tog lepog aprilskog dana sakupili u Beogradu. Naime, na vlasti je njihov izabranik već skoro sedam godina, za njega nema nikakve pretnje od drugih političkih snaga, na TV stanicama stalno slušaju da nikada nije bilo bolje i da dobre godine tek dolaze.

Uglavnom, Beograd je tokom šest dana bio poprište jednog virtuelnog političkog odmeravanja snaga, kakav do sad zaista nije zabeležen u političkoj istoriji Srbije. Jer, nikad se nije desilo da na proteste opozicije vlast odgovara svojim protestima, uzima ime protesta i najavljuje iste metode koje najavljuju iz opozicionih redova. To je jedan nivo značenja. Drugi, još vidljiviji i još značajniji je sledeći: oba ova skupa zapravo su ostavila ljude zbunjenim, a mnogi su se, na koncu, možda osetili prevarenim – nešto krupno se u pripremi nagoveštavalo, a na kraju su ispali govori sa bine i ‘ajmo kući do sledeće prilike.

VRHUNAC PROLETNJE TURNEJE

Kao dobro organizovana mašina, SNS je izvela – rečnikom kolege Miroslava Lazanskog – desantnu operaciju zauzimanja centra Beograda, blokade čitavog grada i njegovog pretvaranja u zabranjenu pešačku zonu. Dok se stanovnici beogradske opštine Stari grad nedeljama unazad bore protiv radova u samom centru grada zbog najave da će sve biti pretvoreno u pešačku zonu, u petak je skoro celi urbani deo Beograda i Novog Beograda stao u popodnevnim satima kada su krenuli da pristižu autobusi i minibusevi sa svih strana.

Ako je za potrebe dočeka Vladimira Putina u januaru 2018. bilo dovedeno oko 1100 autobusa, sada ih je bilo bar duplo više. To je bio cilj koji je Vučić mesec dana ranije postavio najpre svojim koordinatorima, a onda se želja predsednika "spustila" do poslednjeg partijskog vojnika širom Srbije.

Sposobnost da se u jednom danu u Beograd doveze više od 2000 autobusa i da svaki zna gde treba tačno da ode i da se parkira i da se zna ko i kako vodi ljude ka mestu na kome se održava miting, verovatno je vrhunac organizacije u ovoj oblasti otkad postoji politički život u Srbiji. Pojednostavljeno, neverovatno je koliko su Vučić i SNS uspešni kada treba dovesti toliko ljudi bukvalno iz kuća i vrati ih kućama u istom danu. Takva organizacija u najmanju ruku zavređuje poštovanje, ali treba razumeti da je u taj menadžment uključen celokupan državni aparat, sve javne službe u lokalnim sredinama, policija, privatni prevoznici, lokalni čauši, vikari i barjaktari. Plus – prema svemu što se sada zna – svima je bilo plaćeno da budu u petak u Beogradu. Dakle, dovedeni su na ekskluzivno mesto, ponuđen im je ultimativni sadržaj i za to su dobili novac! To je kao da vam plate da gledate koncert klasične muzike koji vas u suštini ne zanima, ali kada je već sve za džabe, a ima i malo dnevnice pride – što da ne.

Događaj je sniman sa bezbroj kamera, prenošen na svim TV stanicama, samo je zaista bilo čudno zbog čega i na RTS-u s obzirom da se radilo o stranačkom skupu, ali odgovor na to pitanje ćemo sačekati neko vreme. Razume se, u tom smislu, da bi i Regulatorno telo za elektronske medije trebalo da reaguje, ali se čini da je miting bio shvaćen kao dešavanje u organizaciji države, te da je to dovoljan razlog da se sve zaustavi i da onima koji nisu na licu mesta – a takvih je daleko više od 5 miliona – priušti da vide i čuju šta se dešava u Beogradu.

Inače, deo javnosti je pokušavao da od početka trajanja turneje Aleksandra Vučića pod nazivom "Budućnost Srbije" dobije odgovor na pitanje da li je to stranačka ili predsednička turneja. Taj napor za sada je jalov: Vučić i tako sebe doživljava kao predsednika i vlasnika svega, pa verujemo da i njemu nije jasno kada ga se pita "da li si sad predsednik Srbije ili stranke kada ideš na te demonstracije". Uglavnom, Vučićeva prolećna turneja, započeta u Vranju, dosegla je vrhunac nastupom u Beogradu. A rečeno rečnikom muzičkih kritičara – nije izneverio publiku

pošto je svirao sve same hitove svima odlično poznate.

PREDGRUPE I GLAVNI SASTAV

Dok je još bio dan i dok su se kolone građana Srbije dovedenih u Beograd slivale ka platou ispred zgrade Narodne skupštine, ispred koje je bila postavljena gigantska bina, okružena led ekranima i brojnim zvučnim zidovima postavljenim svuda naokolo, a sve u produkciji preduzeća Skaj mjuzik, koja je prijateljska firma SNS-a, pred narod su izašli pevači Aca Lukas i Bora Đorđević.

Iako prekaljeni izvođači sa višedecenijskim stažom i nastupima na velikim koncertima na otvorenom (Aca Lukas je napunio i stadion Crvene zvezde pre nekoliko godina), sada su pristali na poziciju koja se obično daje početnicima, izvođačima koji tek počinju i kojima znači da se samo pojave na velikoj bini i pred velikim brojem ljudi. Takve grupe ne dobiju puno ozvučenje i svetlosne efekte, pa kako je bio sunčan dan, Lukas i Đorđević su se više borili sa sunčevim zracima koji su im išli direktno u oči, nego sa željom da uzbude publiku. Kakvi su oni bili na bini takva je bila i publika. Ona se uglavnom vrtela okolo po Pionirskom parku tražeći neko mesto da sedne i da se odmori od upotrebe pešačke zone.

Za to vreme na TV Pink dežurni tumači stvarnosti, poput Nebojše Krstića i Bože Spasića, objašnjavali su da je ispred Skupštine već preko 150 hiljada ljudi, a i više. "Ima 190 hiljada", rekao je Spasić u jednom trenutku, a njemu treba verovati pošto se u javnosti predstavlja kao operativac nekadašnje UDBE. I u danima pre samog događaja bilo je nagovešteno da Vučić dovodi između 120 i 150 hiljada ljudi u Beograd, tako da na TV Pinku i nije postojala mogućnost drugačijeg tumačenja i brojanja. Sve je bilo u skladu sa onom starom, poslovicom iz devedesetih koju su koristili članovi SPS-a kada su tvrdili da kad se izbori dobro organizuju, narod na njih i ne mora da izlazi.

Nazad na binu. Tamo je posle muzičara izašla predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić na čije izlaganje je malo ko u publici obratio pažnju. Posebno u prvom delu kada je govorila o vasionskim dometima vladavine Aleksandra Vučića, o postignućima koji su toliki da je pitanje da li će ostati iko da ih popiše i zabeleži za buduća pokolenja. Kako je preterivala u samohvaljenju tako je u drugom delu najjače do sada izvređala ljude sa opozicione scene: od Boška Obradovića i Dragana Đilasa do braće Baneta i Sergeja Trifunovića. Pljucnula je Borka Stefanovića koga je maltene optužila ne samo da je izdao Kosovo, nego da je samog sebe udarao motkom po potiljku u novembru 2018. nakon čega su krenuli protesti.

Ipak, da ne prođe bez komplimenata: Ana Brnabić je za samo dve godine prošla dug put od nezainteresovanog tehnokrate koji skoro da i ne zna da govori ništa osim "projektnog jezika" do radikalke opšteg smera, koja je ozbiljno unapredila svoje retoričke sposobnosti. Nedostaje još nekoliko turneja da se opusti i biće "prava".

Posle su nastupili Ivica Dačić i Milorad Dodik, tradicionalni učesnici mitinga svake vlasti od 2008. godine naovamo. Takvi su im bili i govori.

Jedan od vrhunaca večeri bio je nastup mađarskog ministra inostranih poslova Petera Sijarta. On je stari partner ove vlasti, govorio je na srpskom i trebalo je da bude protivteža onom lapsusu Sergeja Trifunovića kada je nedelju dana ranije, govoreći na građanskim demonstracijama, uvredio pripadnike mađarske nacionalne manjine.

GLAVNI BEND

Na kraju, kada je pao mrak i kada je instalirana rasveta mogla da dođe do punog izražaja, kada su vikari i barjaktari u publici popalili baklje, na binu je istrčao ne Prodidži, nego predsednik SNS-a Aleksandar Vučić i obratio se članovima svoje stranke.

On je ponovio sve one uspehe koji su pomenuti u nastupima predgrupa i posebno je dodao značaj "očuvanja srpskog korpusa" jer su se tog dana u Beogradu okupili valjda svi Srbi: Ercovi, Brđani, Gušalji, Kosovari, Meraklije, Sole, Lale, Gedže, Prečani, Krajišnici, Zmijanjci, Ćoćani, Krajinci, Torlaci, Šopovi, Dživdžani, Ćifte, Gembeši, Bače, Slaninari, Džigerani, Čarapani i ostali Čivijaši. Svi su bili tu da pozdrave njegovu politiku "nacionalnog jedinstva, stabilnosti i fiskalne konsolidacije".

U poređenju sa agresivnim nastupom predgrupa, Vučićev nastup je više bio pop, jer je to najumilnije za najveći broj ljudi. Ipak, na nekim refrenima znao je da podvikne, pusti glas i zapreti opoziciji da nikada neće pristati ni na kakve ultimatume i tome slično.

S ponosom se zahvalio narodu što je došao i omogućio mu da napravi tako dobru fotografiju i snimak koji će ove nedelje moći da pokazuje u Kini kada se bude sastajao sa kineskim i ruskim predsednikom. To je važno, jer želi da poruči kako je narod jedinstven u želji da podrži rukovodstvo u borbi za Kosovo. Iako je Vučić pozivao na dijalog, na nenasilje, njegov bi ton u tim trenucima probijao regularnu skalu, pa nije baš jasno kako to da se u Srbiji dođe do dijaloga ako ljudi sa vlasti, sa najvišeg mesta, prete onima sa kojima bi kao trebalo nešto da se dogovore.

Vučić je takođe poručio svojim članovima da ne maltretiraju i ne prete novinarima čak i kada misle da ovi ne rade svoj posao kako treba. Novinari se nisu zahvalili predsedniku na ovako toplim rečima, pa vaš reporter sada koristi priliku da to učini i da ohrabri predsednika SNS-a da razmisli o tome na koji način i zbog čega njegova partija organizuje kampanje protiv novinara koji nisu deo njegove propagandne mašine.

USKRŠNJI PREDAH

Kako i dolikuje, posle ovako dva velika narodna odiseja, onog autentičnog građanskog i ovog performativnog vladajućeg režima, dolazi do relaksacije i opuštanja. Narod se posle Vučićevog nastupa munjevito razišao ne sačekavši da pop pevač Oliver Mandić otpeva do kraja svoju novu temu "Majko Srbijo" posvećenu Vučiću.

Srbija je, čini se, umorna.

Mladi gledaju kako da odu, osim ako ne vide budućnost u krimi bandama ili vladajućoj stranci, sredovečni su očajni zbog svojih promašaja, a najstariji samo žele da ih niko ne dira i da mogu na miru da odu do doma zdravlja i da gledaju svoju tursku seriju.

U Srbiji je u 2018. godini rođeno najmanje dece decenijama unazad, što teško može da govori o nadi ljudi koji ovde žive.

Dok se vlast seiri i divlja, uplašena da će je neka sila sa strane u jednom trenutku pomesti i postaviti nekog ko je danas protiv njih, opozicija ne uspeva da se konsoliduje i odredi prioritete. Ljudi polako odustaju pomireni sa onim što imaju, pokušavaju da sačuvaju malo tog života, a oni koji imaju decu spremaju ih za odlazak. Količina depresije može se osetiti na dodir.

Ovo neće promeniti novi miting, stajaći ili šetajući, ovo neće promeniti neki novi vanredni namešteni izbori. To može da promeni samo onaj ko će ljudima nekako pružiti novu nadu, ko će moći da im kaže da zajedno mogu da se izbore za ovo što je od Srbije ostalo. To mogu da promene institucije ako krenu da rade i ako krenu da sprovode zakon i na taj način spreče uzurpaciju različitih nivoa vlasti i odlučivanja.

Da li se ta "nova nada" negde pomalja?

Za sada ne, ako vaš reporter sme da sudi, ali tako je sve izgledalo i u jesen 1999. – mrak, čemer i strah. Videćemo da li će za ovu generaciju političara biti još jedna šansa.