Za više od pola decenije na vlasti u Srbiji, Srpska napredna stranka izrasla je u političku mašinu koja se nikada ne zaustavlja, nikada ne miruje i nikada se ne gasi. Pokrenuta u jesen 2008. kao otpadak od Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja uspela je za relativno kratko vreme da naraste do neslućenih razmera: govori se da ima oko 700 hiljada članova i da je gotovo u potpunosti uspostavila upravu nad skoro svim nivoima vlasti u svakoj mesnoj zajednici u Srbiji.

Zato i ne čudi da je sednica Glavnog odbora održana u sportskoj hali Pinki u Zemunu 10. januara 2019. u prisustvu, kako su mediji u Beogradu izvestili, preko 3000 članova. Pre toga, na proslavi desetogodišnjice partije u Kraljevu, u oktobru 2018. bilo je u dvorani takođe nekoliko hiljada duša, onoliko koliko bezbedno može da se smesti na tribine i u parter, a ispred je ostalo duplo više ljudi.

Ovakva, poslednjih decenija nezabeležena masovnost pokazuje da je Aleksandar Vučić sa svojim saradnicima za kratko vreme uspeo da za kratko vreme mobiliše i okupi ogroman broj ljudi radi uključivanja u najrazličitije masovne akcije: od organizacije kampanje u malim lokalnim sredinama kao što su Lučani ili Kula s kraja 2018. do masovne šetnje u čast dolaska predsednika Rusije Vladimira Putina u Beograd 17. januara 2019.

Kritičari režima – oni čiji se glasovi mogu čuti na par kablovskih TV kanala, u nekoliko internet glasila i u par preživelih medija na čiju uređivačku koncepciju režim ne utiče – gotovo uglas govore da je to moguće zato što je Vučić ljudima uterao strah u kosti, zato što se stranka u međuvremenu obogatila i zato što ima posebne odrede batinaša koji mu služe da one koje strah i novac ne pokrenu podsete na ono što moraju da urade za ovu vlast.

Brojni primeri za preciznu potvrdu ovakve ocene objavljivani su poslednjih godina. Međutim, često se zanemaruje činjenica da je Vučić uspeo da napravi posebnu vrstu menadžmenta unutar partije i ustanova države, da ogroman broj ljudi kao nikada dosad skače na njegov mig i radi sve što je potrebno, a ponekad čak rade i da ih niko ne pozove: s vremenom su naučili i sada sami "dejstvuju".

KORENI STANJA: U dokumentarnom filmu u produkciji BIRN Srbija SNS: Početak emitovanom na TV N1 za desetogodišnjicu osnivanja ove stranke, Vojislav Šešelj je dao ocenu sposobnosti Tomislava Nikolića, osnivača stranke, i Aleksandra Vučića, njegovog naslednika na čelu SNS-a. Uglavnom, ovaj politički, ideološki i duhovni otac obojice veli da Nikolić bez Vučića nije mogao da uradi ništa jer nema organizacione sposobnosti, da on nije mogao da formira stranku i postavi je na noge, već je to bio Vučić koji je ekstremno vredan i uporan i kome nije teško da šparta po Srbiji i obilazi odbore.

"Vučić može da radi 25 sati na dan ako ustane sat vremena ranije", šegači se Šešelj, ali izriče nešto što je blizu istine.

Javnost naklonjena Vučiću i SNS-u rekla bi da je to jedan od mitova o kome slušamo godinama jer sam Vučić u svojim svakodnevnim TV nastupima govori o tome da radi po 17, 18 sati na dan i da svojim primerom želi da motiviše sve druge u Srbiji da i oni "to tako rade". Gotovo da nema nastupa u kome on ne pominje rad, potrebu da se puno i još više radi, a kada se pogleda samo spisak njegovih zvaničnih susreta svakoga dana, dakle, onoga što javnost može da zna da se dešava u zgradi Predsedništva Srbije ili u vili "Bokeljka" na Dedinju u Beogradu, to je ponekad ogroman spisak sastanaka i susreta, što bi moglo da znači da on zaista radi toliko koliko govori.

Nemali broj puta on i stranim delegacija zakazuje sastanke u pola osam ujutro, gostuje u to doba i na TV stanicama, a ponekad i do ponoći, a onda rano ujutro leti u npr. Nemačku ili na neku "tajnu destinaciju".

Za razliku od Nikolića koji je poprilično bio nevidljiv, čak i u doba kada Vučić nije bio toliko uticajan, a to je prva godina na vlasti, od jeseni 2013, Vučić je postao sveprisutan: i u komunikaciji sa diplomatama i investitorima i državnicima ma kog ranga i u domovima ljudi preko televizija… Ali i u stranci, sa kojom često komunicira tako što ih skupi "na gomilu" a onda im se "obrati" preko mobilnog telefona.

Ovo sa telefonom takođe podseća na manir Vojislava Šešelja dok je bio u pritvoru u Ševeningenu kada je upravljao strankom putem svakodnevnih telefonskih poziva članovima Otadžbinske uprave. Na taj način Vučić uspeva da pokaže svojim saradnicima da je svestan svega što rade, da ih prati i da ima mehanizme kojima će se sa njima lako obračunati ako oseti da im se putevi razilaze. Slučajevi njegovih političkih sponzora Saše Mirkovića i Zorana Bašanovića, ljudi koji su imali značajnu ulogu u danima formiranja nove stranke, njenog uspona i dolaska na vlast, a danas su prognanici koje juri srpsko pravosuđe, pokazuje da Vučić osim potpune pokornosti nije očekivao ništa manje od svojih nekada intimnih saradnika.

MEDIJI I UZDE: Uprkos činjenici da je vredan i da voli da radi Vučić bi teško uspostavio ovakvu vrstu kontrole bez upravljanja medijima i svim sektorima "duboke države". Još od dolaska na vlast u leto 2012. on je zaseo na mesto koordinatora službi bezbednosti gde je nasledio pokojnog Miodraga Rakića, dugogodišnjeg šefa kabineta bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i čoveka sa kojim je imao prijateljske odnose još iz perioda formiranja i jačanja SNS-a. Rakić je Vučića uveo u "tajne" upravljanja "podzemljem informacija" – sistemom praćenja i nadgledanja što onih koji su politički protivnici, što onih koji su u okolini vlasti, te njihovom difamacijom i potkazivanjem u tabloidima i pojedinim TV kanalima.

Ono što je Rakić radio diskretno i pažljivo, pazeći da se mnoge stvari završe iza zatvorenih vrata kabineta, kod Vučića je umnogome postalo javno: on je

sistem straha uspostavio i činjenicom da se ljudi plaše da će nešto iz njihovih privatnih života, nešto iz njihove kuće ili prepiske sa prijateljima moći sutra da se pojavi na naslovnim stranama tabloida i da se uz pomoć mreže botova, internet odreda SNS-a, raširi po društvenim mrežama kao požar. Na meti su se tako našli svi: od političara, javnih ličnosti do novinara, a sistem je korumpiran na način da se posebne policijske službe kao i delovi tajne policije koriste za praćenje "protivnika" ne bi li se njihov kredibilitet osporio.

Radikalne posledice ovakvog vladanja ogledaju se u tome da je danas u Srbiji moguće svakoga lično oklevetati, prokazati, a sa ciljem da se pokaže "vascelom svetu" da taj neko nije to za šta se predstavlja nego je samo jedna u nizu ništarija koje su u jednom trenutku zagrabile privilegije i sada se otimaju i bune kada im se te privilegije, na koje nikako nisu imali pravo, uzimaju i, valjda, "vraćaju narodu". Policije i udbe u jednoj, mediji i internet botovi u drugoj ruci, to su već u jesen 2013. postale uzde za upravljanje Srbijom u rukama Vučića, a poruka je bila jasna: ili podržavaš ovo što "radimo" ili ćemo se sa tobom najstrašnije obračunati.

RAZUMNO I LOGIČNO: Da bi se ovo sve dogodilo kako bi se rejting držao na himalajskim visinama, nije bilo dovoljno držati samo te uzde, već i izgraditi sistem u "oflajnu". Reč je o režimu koji bi mere koje se "gore" preduzimaju učinio dostupnim svim građanima Srbije. Zato je Vučić stranku organizovao kao neku vrstu vatrogasne službe koja non -stop radi: Srbiju je podelio na tuce regija, a njima upravljaju regionalni koordinatori pod generalnom upravom Darka Glišića, suštinskog broja 2 u SNS-u.

Ovaj Vučićev kum iz Uba postao je tako udarna organizaciona pesnica i čovek zadužen da drži pod kontrolom one koji drže pod kontrolom one koji drže pod kontrolom poslednjeg plakatdžiju u nekom selu u Srbiji. Povezuje ga sa Vučićem to što i on sam zna svako selo u Srbiji i uspeva da preko svojih koordinatora upravlja lokalnom scenom u celoj državi.

Ako odete u Zaječar, na primer, svi će vam reći da je glavni čovek Zelja, Zoran Milojević, koji živi na Kosovu, a ne gradonačelnik Boško Ničić. Ako odete u Čačak, svi znaju da je glavni Ostoja – Ostoja Mijailović, lokalni preduzetnik i trenutno predsednik vaskrslog KK Partizan, a ne gradonačelnik Milun Todorović. Ako ste u nekom gradu u Banatu svi će sa šapatom izgovarati ime Branka Malovića – kooordinatora SNS-a.

Svi poslovi, sve odluke idu upravo preko ovih ljudi – oni su deo zatvorenog kruga koji na dnevnom nivou kontrolišu Darko Glišić i Andrej Vučić, brat Aleksandra Vučića, za koga je sam predsednik stranke rekao da ide po Srbiji, obilazi domaćine i moli ih da podrže Vučićevu državotvornu i politiku fiskalne konsolidacije. Inače, Fejsbuk je preplavljen slikama Andreja Vučića sa njegovih turneja po Srbiji, obilazaka odbora, i on danas, kao jedini čovek u koga Aleksandar Vučić ima poverenje, obilazi Srbiju onako kako je ovaj činio dok nije seo na čelo čitave Srbije.

SPECIJALNE JEDINICE: Ovoj Vučićevoj administrativnoj shemi treba pridodati još dva faktora: direktore javnih preduzeća i vođe navijačkih grupa koje su listom stale uz ovaj režim. Ove dve "strukture" daju mišiće "celoj stvari", pa kada se organizuje inauguracija za predsednika Srbije u rano leto 2017. skup ne obezbeđuje policija u potpunosti nego ortaci i ekipa pokojnog Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, baš kao i brojne događaje u organizaciji SNS-a svuda po Srbiji.

Vučić je uspostavio neku vrstu konkurencije među koordinatorima, pa se oni prosto nadmeću u tome da pokažu da u njihovoj zoni uticaja stvari idu na najbolji mogući način i da se pod njihovom komandom Vučićeva pobeda na svim izborima nikada ne dovodi u pitanje.

Tako, na primer, Dragan Stevanović zvani Boske, kelner iz Surdulice a poslednjih nekoliko godina državni sekretar u Ministarstvu privrede, nije mogao da u rodnom mestu obezbedi podršku za Vučića jer je tamo dominantan koalicioni partner iz SPS-a Ivica Tončev, ali je zato nekim čudom uspeo da u Vranju prikupi 12 hiljada članova, što je neverovatan podatak. Ovakvi tipovi će "poginuti" da prateći uputstva sa masovne sednice Glavnog odbora dovuku u Beograd, Niš, Novi Sad ili gde god je potrebno, na hiljade ljudi za dnevnicu od 1000 dinara, 5 litara mleka ne bi li "podržali" Aleksandra Vučića.

Drugi timovi, kao što je onaj oko Zelje, potrudiće se da "sahrane" svoje političke protivnike na lokalu, a kada treba da se "narod motiviše" da izađe na izbore, pokrenuće svoje "mobilne timove" – toliko puta viđene u Srbiji – koji će okupirati mesto kako bi se osigurala pobeda na izborima.

SRAMOTA OD PUTINA: Ipak i pored svega, pored sve brojnosti i snage, pored lojalnosti lokalnih kabadahija i koordinatora, njihove spremnosti da svoju budućnost stave na kocku igrajući političku igru na ivici zakona, Vučić nije bio hrabar da sam organizuje povorku koja je pozdravila dolazak Vladimira Putina u Beograd 17. janura, u danu kada izlazi ovaj broj "Vremena".

Iako je napravio mamutsku sednicu Glavnog odbora i na njoj izdao uputstva i instrukcije o tome šta svako od hiljada prisutnih treba da uradi da bi se na "Putindan" u Beogradu okupilo više ljudi nego na opozicionim protestima po snegu i ledu svake subote, Vučić nije smeo da javno kaže da on i njegova stranka stoje iza tog "mitinga" koji je u trenutku kada je bio najavljen, 10. januara u "Novostima", već bio privukao 70 hiljada ljudi.

Dakle, Vučić je taj broj dao kao zadatak "svojim ljudima" i odmah su krenula uputstva po raznim delovima Srbije kako da se ljudi pozovu i kako da im se nude novac i roba da bi došli u Beograd. Međutim, šef partije se sakrio iza nečega što se zove Centar za razvoj Beograda, fantomske NVO sa ljudima iz uprave JP Transnafta u pozadini koji su, opet, pod "uticajem" Andreja Vučića. Uloge su podeljene, instrukcije su izdate a sve da bi se pokazalo da je "narod uz njega".

Međutim, kako je pokazano u nedavnom izveštaju sa Izvršnog odbora SNS-a održanog u Čačku krajem 2018. godine i procurelog na lokalnom portalu Ozonpres, lokalni se koordinatori i pešadinci suočavaju sa velikim brojem dezertera. Vele, nekako dovezu ljude do mesta na kome treba da bude skup, ali ako je parking daleko od mesta događaja, narod se raštrka i malo njih zapravo dođe na miting.

Ovaj depresivni podatak za SNS možda je zrno nade za mnoge ljude u Srbiji koji trule u "zemlji obećanja" Aleksandra Vučića i možda masovnije dovede do onoga što je nedavno rekao odbornik u skupštini grada Smedereva Dragutun Mirković:

"Smisao života je sloboda i lep život, a mi to nemamo u Srpskoj naprednoj stranci jer ovde ne možeš da kažeš šta misliš…"