Zločin i vijetnamski sindrom
Olako obećana dijagnoza
Čak i da ministar policije nije pribegao objašnjenju koje po ozbiljnosti više priliči dokonoj domaćici nego prvom čoveku MUP-a, vrlo je verovatno da bi se prva tumačenja svodila upravo na vijetnamski sindrom. "Pametni psihijatri nikada ne govore o onome što nisu videli, a čak i ukoliko su nešto videli, poslednju reč imaju sudski veštaci", kaže za "Vreme" dr Zoran Ilić
Ono što verovatno ne bi uspelo ni vrhunskom timu psihijatara, uspelo je posle četvorostrukog ubistva u Nišu srpskom ministru policije Dušanu Mihajloviću. Čovek je, naime, u roku od samo nekoliko sati utvrdio da je ubica Vladimir Rovčanin žrtva tzv. vijetnamskog sindroma, a njegov stručni nalaz donekle je potvrđen i zvaničnim policijskim saopštenjem: u njemu se, naime, navodi da se pretpostavlja da je počinilac "bio u stanju duševnog rastrojstva". Za razliku od svog šefa, nadležni u MUP-u pokazali su ipak zavidan stepen opreznosti – formulacija "duševno rastrojstvo" mogla bi se upotrebiti za praktično svaku osobu koja potegne oružje na nekoga, dok je vijetnamski sindrom nešto što ministar (kakav god on bio) nikako ne bi mogao da dijagnostikuje. Kako bilo, u trenutku zaključenja ovog broja "Vremena", ministarsko i policijsko saopštenje jedini su izvori koji se uopšte bave uzrocima onoga što se dogodilo u Nišu 30. septembra ujutro.
VIJETNAM, BALKAN, KOSOVO: Analiza različitih vrsta "sindroma" jedna je od omiljenijih tema još od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Već krajem 1991. pominjao se "vukovarski sindrom", tokom i posle rata u BiH stručnjaci su objašnjavali specifičnosti "balkanskog sindroma", NATO bombardovanje je u upotrebu uvelo "kosovski sindrom", a oni sa nešto dužim pamćenjem sve to su povezivali sa "partizanskim sindromom" koji je detaljnije obrađivan posle Drugog svetskog rata. Kako god ih nazivali, svi ovi sindromi u psihijatriji poznati su pod nazivom posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Prema definiciji Američkog psihijatrijskog udruženja, reč je o poremećaju nastalom zbog traumatskog događaja koji "prelazi stepen normalnog ljudskog iskustva", dok su tipični simptomi "ponovni doživljaj traumatskog iskustva, mučna i emocionalna reakcija na to sećanje i mučni snovi". PTSP prvi put je pomenut posle Prvog svetskog rata kao "šok od granate", da bi već posle Drugog svetskog rata stručnjaci zaključili da je za njegovu pojavu dovoljno provesti 200 do 240 dana u borbi. Ozbiljnija istraživanja započela su, međutim, tek posle rata u Vijetnamu – organizovano lečenje vijetnamskih veterana počelo je 1979. godine, do 1994. centrima za lečenje obratilo se 700.000 ljudi, a specijalizovane ustanove u SAD i danas postoje.
Što se tiče domaćeg terena, ono malo statistike dalo je u poslednjih desetak godina prilično poražavajuće rezultate: od završetka rata u Hrvatskoj ubilo se nešto manje od dve hiljade pripadnika hrvatskih oružanih snaga, istraživanje koje je u Banjaluci sprovela psiholog Nadežda Sovjak pokazalo je da je u tom gradu PTSP-om zahvaćeno 42,5 odsto ukupnog broja izbeglih i 26,7 odsto ukupnog broja Banjalučana "starosedelaca", dok se prema procenama stručnjaka u Srbiji broj ratnih veterana koji pate od PTSP-a kreće od 20 do 40 odsto. Kada su 2002. godine psiholozi novosadske Vojne bolnice objavili da je PTSP dijagnostkovan kod čak 25 odsto učesnika u ratovima koji su se javili toj ustanovi, izvedena je i nešto konkretnija računica. Imajući u vidu da je u ratovima direktno učestvovalo oko sto hiljada građana Srbije, procenjeno je da bi približno 25.000 ljudi moglo da se smatra bar delimičnom žrtvom vijetnamskog sindroma. Upravo zbog takve statistike, tokom i neposredno posle ratova, na teritoriji Srbije otvoreno je više specijalizovanih nezavisnih savetovališta, a odeljenja praktično svih neuropsihijatrijskih klinika i instituta počela su da se intenzivnije bave ovim problemom. U međuvremenu, porast broja zločina u porodici, samoubistava i ubistava najčešće je tumačen kao posledica vijetnamskog sindroma. O tome da li su takva tumačenja opravdana ili neopravdana, verovatno će se izjasniti psihijatrija, ali postojanje sindroma već je postalo opšte mesto priče o "svemu što nam se desilo". Uostalom, ako se imaju u vidu tipičan profil obolelog i činjenica da taj profil odgovara dobrom delu žitelja zemlje Srbije, to možda i nije čudo. Naime, stručnjaci tvrde da je reč o "muškarcu srednjih godina koji je na ratištu bio izložen intenzivnim ratnim stresovima, fizičkim i psihičkim", koji je preživeo "ranjavanje, prisustvovao pogibiji ili ranjavanju saboraca, učestvovao u bliskim borbama u teškim uslovima, nalazio se u životnim opasnostima, bez hrane i vode, u jedinici bez dovoljno jasne hijerarhije, što vodi u osećanje nesigurnosti". Pored toga, utvrđeno je da sindrom prate "povišen stepen sumnjičavosti, nepoverenja, slaba kontrola agresije, doživljaj povređenosti i izmanipulisanosti, povišena interpersonalna senzitivnost, preosetljivost na socijalne relacije od porodice do društva". U svakom slučaju, uzevši u obzir ovakav profil i činjenicu da sindrom može da se pojavi i decenijama nakon traumatičnog ratnog iskustva, sva je prilika da će se većina tragedija i u budućnosti tumačiti isto kao do sada.
NIŠKA PRIČA: Ukratko, čak i da ministar policije nije pribegao objašnjenju koje po ozbiljnosti više priliči dokonoj domaćici nego prvom čoveku MUP-a,
vrlo je verovatno da bi se prva tumačenja uzroka četvorostrukog ubistva svodila upravo na vijetnamski sindrom. No, za razliku od ministra, dokonih domaćica i ostalih teoretičara, stručnjaci su mnogo opreznij. Po rečima dr Zorana Ilića iz Odseka za stres beogradskog Instituta za mentalno zdravlje, u ovakvim slučajevima svako uopštavanje u startu predstavlja logičku grešku. "Pametni psihijatri nikada ne govore o onome što nisu videli, a čak i ukoliko su nešto videli, poslednju reč imaju sudski veštaci. Mi ne možemo zaključivati o uzrocima nekog čina ukoliko nemamo celu sliku, tim pre što sâm boravak na ratištu ne može odrediti stepen nečije agresivnosti. Kao i u ostalim slučajevima, za stepen agresivnosti presudan je karakter, zbog čega veštačenje svakog krivičnog dela zahteva višestruko posmatranje psihičkog stanja počinioca", kaže Ilić u razgovoru za "Vreme". On pored toga ističe da je verovatnoća da ratni veteran počini ubistvo ista kao i u slučaju bilo kog drugog čoveka.
Profil niškog ubice i okolnosti tog ubistva za svakog laika i površnog posmatrača dovoljni su za dijagnostikovanje vijetnamskog sindroma, ali čak i ukoliko se zaista o tome radi, postavlja se pitanje tretmana te pojave u srpskoj policiji. Iako je ministar istakao da je "više puta upozoravao" na postojanje sindroma, još nije zabeleženo da je podsetio na nešto poput pomoći policajcima koji su ratovali na Kosovu ili bilo gde drugde. Na brzopletost Mihajlovićeve dijagnoze u tom smislu, ukazuje i bivši savetnik ministra policije Božidar Prelević: "Nemoguće je na osnovu do sada poznatih činjenica reći o čemu se zapravo radi. Ko god iz Ministarstva tako nešto kaže, taj nipodaštava i psihologe i psihijatre. S druge strane, ako je to već i rekao, on je morao ranije da zna da je taj čovek oboleo od vijetnamskog sindroma. A ako je to već bilo poznato, postavlja se pitanje kako je bilo moguće da takva osoba dobije oružje." U razgovoru za "Vreme" Prelević podseća da je više puta predlagao da svaki pripadnik MUP-a, po uzoru na sve svetske policije, dobije karton sa detaljnim prikazom svog zdravstvenog stanja, ali da mu nije poznato šta se s tom inicijativom dalje događalo. Nadležni u MUP-u su na dan ubistva bili ili nedostupni ili "na sastancima", tako da zvanične informacije o sudbini Prelevićevog predloga ili o tačnom broju samoubistava i ubistava među policajcima za sada nema. Ono što se zna jeste da u okviru sistematskih pregleda za pripadnike MUP-a postoji i psihijatrijski pregled, ali da se tom segmentu ipak ne posvećuje potrebna pažnja. "Te službe nisu dovoljno stručno opremljene, ne samo za pomoć policajcima već i za slučajeve samoubistava, nasilja u porodici i svih situacija kojima se po prirodi posla policija bavi. Ali, sve to uopšte ne čudi, s obzirom na to da se u poslednjih 10-12 godina ulagalo samo u uniforme i u mišiće", objašnjava Prelević.
U svakom slučaju, koliko god bili misteriozni uzroci i okolnosti četvorostrukog ubistva u Nišu, taj slučaj ponovo je potvrdio bar dve stvari u koje ni do sada nije bilo sumnje. Kao prvo, da MUP i BIA imaju brojne probleme i da se njihove muke ne završavaju borbom protiv organizovanog kriminala. Kao drugo, ali ne i manje važno, da bi i za policiju i za minstra Mihajlovića bilo preporučljivo da tri puta mere pa onda seku, da prvo skoče pa kažu hop, da pre nego što umute kajganu prvo razbiju jaja; da, ukratko, ispoštuju bar neku od narodnih mudrosti čija primena sprečava da jezik bude brži od pameti. U međuvremenu, kad već pomenuše vijetnamski sindrom, i ministar i njegovi podređeni mogli bi da po tom pitanju urade i nešto više od upozoravanja na problem. Za to su bar stručni i nadležni.
Masakr u BIA
Operativac Bezbedonosno-informativne agencije za Kosmet Vladan Rovčanin ubio je četvoricu svojih kolega i ranio trojicu, pucajući iz automatskog oružja na njih u utorak ujutru, u 08.15, dok su radnici BIA polako pristizali na posao. Pucnjava se dogodila u širem centru Niša, gde je BIA za Kosmet smeštena nakon rata na Kosovu, u ulici Braće Tasković, ekvivalentu beogradskoj Kralja Milana. Kako je saopštio SUP Niš, Rovčanin je odmah uhapšen, za vreme kratkotrajne blokade tog dela grada. U saopštenju se još kaže i da nisu poznati motivi za ovo višestruko ubistvo, ali se "pretpostavlja da je Rovčanin to učinio u stanju duševnog rastrojstva".
Poginuli su na licu mesta Radoje Novićević, Momčilo Momčilović, Tomislav Dragović i Ana Radulović, o kojima nema nikakvih preciznijih podataka. Među ranjenima u najtežem stanju je Nebojša Vasić iz Gračanice, rođen 1965, čija je operacija trajala pet sati; izvađen mu je jedan bubreg, a još uvek je priključen na veštačka pluća. Rade Aksić (1964) iz Prištine ima prostrelne rane u predelu grudnog koša i još se, kao i Vasić, nalazi u Kliničkom centru u Nišu, dok je Slaviša Derikravić (1965) zadobio samo okrznuće metkom u predelu glave pa je nakon pružanja potrebne pomoći pušten iz KC i već je, kako saznajemo, dao iskaz za potrebe istrage.
To da je BIA za Kosmet smeštena u zgradi u kojoj se nalazi i Pozorište lutaka, poznato dečije okupljalište, vrata u vrata sa knjižarom Cipelići, specijalizovanom za decu, Nišlijama praktično nije bilo poznato do ovog incidenta. Kosovska BIA smeštena je na nekoliko spratova poslovne zgrade koja je nekada pripadala Socijalističkom savezu radnih naroda i Saveznoj omladini; na ulazu zgrade nema nikakvog obaveštenja o njihovom prisustvu.
Rovčanin je ušao u zgradu bez ikakvih problema, budući da je i sam tu bio zaposlen. Bilo je uobičajeno vreme za dolazak na posao. Verovatno da obezbeđenje pored kojeg je prošao nije primetilo da ubica sa sobom nosi automatsko oružje, ili je to možda uobičajeno; po nezvaničnim i neproverenim informacijama radi se o "hekleru", dok policija nije u tom smislu bila precizna. Pucnjava se dogodila u kancelarijama na prvom spratu. Rovčanin je najpre pucao u svog šefa i njegovu sekretaricu, a potom i u još dvojicu kolega. Lokalni mediji prenose izjave očevidaca po kojima je usred pucnjave jedan muškarac ispao ili iskočio kroz prozor, ali je za njim ubrzo sišao ubica i pucao mu u glavu. Isti očevici tvrde da je Rovčanin potom ostao na licu mesta i sačekao policiju iako je policija saopštila da je Rovčanina "ubrzo uhvatila".
Istraga će potvrditi da li je Rovčanin pucao "u nervnom rastrojstvu". Njegovo godište nije saopšteno, ali se zna da je, kao i njegove kolege, sa Kosova. Ipak, već sada se postavlja pitanje da li se zaista radi o nasumičnom pucanju, budući da je Vladan Rovčanin prošao pored više svojih kolega da bi došao do kancelarije svog šefa, a isto tako imao takta da "nasumično" overi i čoveka koji je ispao kroz prozor. Nije poznato koliko je zaposlenih u BIA za Kosmet, odnosno koliko je njih bilo u zgradi kada je Rovčanin ušao. U svakom slučaju, zna se da su tu smešteni i operativci i uprava sa Kosova, te da ih je ukupno bar nekoliko desetina.
Na uviđaj je došla i ekipa BIA iz Beograda koju je predvodio, po informaciji niške Televizije 5, Miša Milićević. Zamenik načelnika niške policije Goran Barun rekao je da će BIA oformiti komisuju za sprovođenje unutrašnje kontrole. Istražni sudija Opštinskog suda u Nišu Novica Stefanović, kome je dodeljen slučaj, obavestio je javnost da se ubica brani ćutanjem. Jedna od lokalnih verzija je i da su se "Kosovari pobili zbog dugova".
Jelena Grujić
Egzistencijalna drama
"Nisu ti ljudi bili borci pa da im je druga raznela bomba pred njihovim očima, nego ljudi koji su čitav rat proveli u civilu", kaže za "Vreme" izvor iz policijskih struktura koji je dobar deo radnog veka proveo na Kosovu. "Ne radi se ovde ni o kakvom vijetnamskom sindromu, nego o osobama s kojima je BIA surovo postupala."
Naš sagovornik objašnjava da se dobar deo operativaca nekadašnje Državne bezbednosti sa Kosova i dalje vodi kao neraspoređen u MUP-u ili BIA, što će reći da su na "belom hlebu", da imaju velike egzistencijalne probleme i da ga, usled svega toga, na neki način nije iznenadila tragedija u Nišu: "Zar zbog bede, odsustva životne perspektive i psihičkih poremećaja usled toga, svaki dan neko ne preti da će se baciti sa krova, spaliti ili pobiti rukovodioce u firmi? Uostalom, ima dovoljno primera da se nije ostalo samo na rečima."
R.V.
