Živimo podeljeni između dve paralelne stvarnosti. Jedna je stvarnost nikad bržeg razvoja države, najvećeg rasta BDP-a u regionu, veličanstvenih uspeha, novih auto-puteva, aerodroma i fabrika, renoviranih ulica i trgova. U drugoj stvarnosti institucije demokratske države ne postoje ili su uzurpirane i zloupotrebljene od strane vlasti, sve više i više zaostajemo za modernim svetom kome, bar formalno, težimo, asfalt na auto-putevima puca nekoliko nedelja nakon otvaranja, sa aerodroma ne poleću avioni, renovirane ulice i trgovi se raspadaju čim se sklone kamere podobnih medija, radnici u novim fabrikama rade u lošim uslovima za bedne plate, večito zaposleni po osnovu ugovora o privremenom radu, dok im otpad iz tih istih fabrika truje decu.

PARALELNE STVARNOSTI

Dve godine pred Oluju Knin je živeo dve paralelne stvarnosti. U jednoj, hrabra srpska krajiška vojska je imala tenkove, topove, municiju, desetine hiljada ljudi u borbenom sastavu, dobrovoljce, korpus specijalnih snaga, političare iz naroda prepune dinarske seljačke mudrosti i narod koji je spreman da izdrži do kraja. U drugoj stvarnosti, vojska je bila demoralisana i dezorijentisana, korpus specijalnih snaga je bio sastavljen od ljudi koji su prisilno mobilisani u Srbiji gde su živeli kao izbeglice, političari nisu imali pojma kuda vode svoj polugladni narod, koji je bio sasvim svestan da neizbežno dolazi i gotovo očajnički pokušavao da deci pribavi indeks ili uverenje o studiranju nekog od fakulteta u Srbiji. U drugoj stvarnosti, Hrvatska je bila međunarodno priznata država i članica Ujedinjenih nacija, a Srbija država pod sankcijama, gladna i odbačena.

Zašto su ljudi verovali u onu prvu stvarnost iako je sve oko njih bilo drugačije? Bila je to nada očajnika koju su vatrenim govorima hranili demagozi željni slave. Svaku naznaku mira ili mirovnih pregovora proglašavali su za izdaju, svakog čoveka koji je pričao o drugoj stvarnosti proglašavali su za izdajnika. Reč koja im je opravdavala takvo postupanje je bila politika. U ime politike sve se može i sve se sme, pametni se mogu proglasiti za lude, patriote za izdajnike a pošteni za lopove. I obrnuto, samo je bilo potrebno da ste član stranke i postajali ste doktor i profesor.

Prva kninska stvarnost se raspršila u Oluji. Dok smo se u koloni traktora izvlačili ka Srbiji, niko više nije mislio na velike i jeftine reči kojima su nas trovali prethodnih godina. Pomislićete da su oni čija se politika završila nacionalnom katastrofom Srba u Krajini imali makar toliko obraza da upute izvinjenje i zamole za oprost ljude koje su vodili u propast. Odgovoran političar bi to uradio. Sigurno ne bi i dalje srljao u iste greške.

U stvari, pitanje njihove odgovornosti za loše vođenje politike nikada nije postavljeno. Postavljeno je pitanje odgovornosti za ratne zločine, a oko pitanja odgovornosti za početak rata su se lomila i lomiće se koplja. Čak se raspravljalo i o ideološkim i ekonomskim krivicama za rat. Ali nikada niko nije postavio pitanje odgovornosti za loše vođene pregovore, za sabotiranje pregovarača, za sramno vođenu diplomatiju, za novinarstvo koje je bilo propaganda vlasti a ne istinito izveštavanje o stradanjima ljudi u ratu. Nikada nisu platili nikakvu političku ili moralnu cenu za reči koje su druge ljude tako mnogo koštale.

Kada je u nedelju stao na binu i obratio se okupljenom narodu, Aleksandar Vučić je nastavio da ponavlja iste one greške koje je počinio u Krajini pre 25 godina. Reči koje je uputio sa govornice prilikom obeležavanja Oluje bile su gotovo jednako oštre, isprazne i besmislene kao i one koje je ponavljao hiljadama puta do tada, oportuno menjajući narative kako se vreme menjalo. Kao i tada, njegove reči su samo isprazna demagogija čiji je cilj, pre svega i iznad svega, odbrana sopstvene vlasti. Okupljenim Krajišnicima i članovima stranke dao je ono što ištu, velike reči utehe i prkosa nafilovane lažima i opštim mestima. Za sve nesreće i zla optužio je neke druge ljude, ali nije imao hrabrosti da stane iza svojih reči i prozove ih po imenu. A onda je slušao kako su ga sledeći govornici udvorički proglašavali za mesiju dok je masa predvođena srednjim stranačkim kadrom po pripremljenom scenariju aplaudirala i skandirala. Odradio je i ovu predstavu i produžio dalje.

Obeležavanje Oluje trebalo bi da bude tužan skup gde se sećamo mrtvih i odajemo poštu žrtvama. I svi bi, bez obzira na to kakvi su naši politički stavovi, trebalo da ispoštujemo 500 godina istorije krajiških Srba, našeg jezika, naše kulture i ostatke našeg naroda. To nije smelo da se pretvara u predizborni skup Srpske napredne stranke gde će se Vučić svađati sa odavno mrtvim Tuđmanom i pretiti Hrvatskoj puškom za koju svi znaju da je prazna.

Kada prođu predstave, moji zemljaci iz Rakovice i dalje će voditi tešku i neravnopravnu bitku sa Goranom Vesićem i gradskim vlastima da bi sačuvali krovove nad glavom koje su, uz pomoć UNHCR-a, sami izgradili. Porodice oficira JNA, ljudi koji su se borili za ovu zemlju, isteruju se iz hotela "Bristol", jedinog mesta koje sada mogu zvati domom, kako njihova muka ne bi smetala pogledu kupaca stanova u "Beogradu na vodi". Zasluge za Regionalni stambeni program bez imalo srama prisvajaju sadašnje vlasti, iako su ideja, plan, zemljište i novac obezbeđeni mnogo pre nego što su oni došli na vlast i, u stvari, svojim lošim potezima i neznanjem samo za par godina usporili završetak gradnje.

ISKRENI VUČIĆ

Jednom prilikom je Aleksandar Vučić rekao da je ispunio sve svoje političke ambicije. Duboko verujem da mu je to jedna od retkih iskrenih i istinitih izjava. I to je bila zastrašujuća rečenica. Njegove političke ambicije nikada nisu bile bolja i prosperitetnija Srbija, nezavisna Krajina, Karlobag, Karlovac, Ogulin, Virovitica, ili ostvarenje ove ili one ideologije. Sve je to uvek bila šarena laža ispraznog čoveka. Samo što su te laže nekada bile plaćene ljudskim životima i spaljenim selima i gradovima, a danas tek čekamo kakav će nam račun konobar na kraju večeri doneti.

Kao što je krajiške Srbe realnost, svom svojom brutalnošću otvorenog ustašluka, udarila u lice 4. 8. 1995. godine, tako će i u Srbiji realnost razvejati mehur ružičaste sapunice. I tada, kao i u Krajini, cenu neće platiti političari koji su ako ne stvorili, onda svakako produbili problem, već ona sirotinja koja danas veruje u ružičastu sapunicu.

Moj razlog što ne volim Vučića nije osvetoljubive prirode, nema nikakve veze sa izgubljenim zavičajem ili ideologijom. On veruje da su vlast i moć sav smisao politike, ja verujem da je smisao politike poboljšavanje države i njenih institucija. On smatra da je u političkoj borbi dozvoljeno kršiti zakone i moral, da ne postoji moralna ili etička granica, dok ja smatram da postoji i da se ona ne prelazi zbog opšteg dobra, a što je čovek na višoj funkciji to je njegova odgovornost za opšte dobro veća.

I zato ne verujem u ružičastu sapunicu.