Ako je Odbor za odbranu Veselina Šljivančanina mislio da je zbunio policiju i druge službe puštajući sistematski i veoma glasno dezinformacije i podižući još jednom nivo histerije u "patriotskoj" javnosti – prevario se. Izjave kako je "pukovnik Šljivančanin u inostranstvu" (dan-dva pre hapšenja) bile su već same po sebi sumnjive i pobudile su opreznost vlasti. Akcija skupljanja potpisa na peticiju za suđenje Šljivančaninu u zemlji, koja je u četvrtak, 12. juna, počela i u Beogradu pred Skupštinom Srbije, trebalo je da skrene pažnju i da još jednom podgreje to pitanje. Mora biti da je Odbor procenio da su te dve diverzije dovoljne i da bi dolazak puk. Šljivančanina u svoju kuću mogao proći neopaženo. Sve se to događa u opštem političkom kontekstu obeleženom pregrupisavanjem i konsolidovanjem ekstremne nacionalističke desnice, potresene akcijom Sablja.

Policija je imala više načina da primeti dolazak puk. Šljivančanina u Beograd: možda ga je držala na oku i čekala pravu priliku da hapšenje obavi sa minimalnim rizikom; možda je znala za mobilne i druge telefone za koje se mislilo da su bezbedni; možda je, kako tvrdi porodica Šljivančanin, infiltrirala u zgradu u Brehtovoj 1 svog operativca; možda je imala i izvor iz samog Odbora; sve je moguće… A možda je i pukovnikov dolazak bio neoprezan: kažu da se dovezao u rano jutro u pratnji više vozila svojih saplemenika i simpatizera, što u to doba noći privlači pažnju.

Bilo kako bilo, policija je odabrala da Šljivančanina uhapsi usred bela dana i bez elementarnih mera predostrožnosti, javno, u uniformama i očigledno službenim vozilima. Naravno da je čim su joj zakucali na vrata kćer smesta obavestila Odbor, koji je u tom trenutku nahvatavao poslanike Skupštine Srbije da potpišu peticiju; naravno da se taj inače veoma agilan i spretan Odbor smesta mobilisao, podigao uzbunu među pristalicama i da su svi pojurili u Brehtovu ulicu. Ne zna se ko je obavestio navijačko pleme Rada da se pojavila prilika za tuču s policijom; možda su i sami nanjušili, jer su tome vični. Za tren oka složila se kritična situacija na nepovoljnom otvorenom terenu i sa inicijativom na strani Šljivančaninovih branilaca. Policija se našla u defanzivi. Postojale su indicije da to nije optimalna taktika: pre svega, postojala je verovatnoća da je pukovnik Šljivančanin naoružan (stalne priče da "nosi bombu" i da se "neće živ predati"); znalo se da je Odbor dobro organizovan i agresivan, da je porodica Šljivančanin brojna i fanatizovana, ali i da opozicione stranke jedva čekaju priliku da naprave neki "patriotski" cirkus. Taktička procena i planiranje morali su biti protiv ovakvog pristupa. Policija je ipak upala u tu zamku, ostalo je istorija.

Policija je mogla:

– da u akciju krene tiho, u dva noću, bez galame, u civilu i bez pokazivanja vozila naokolo;

– da isključi fiksne telefone u celoj zgradi, da telefon u stanu puk. Šljivančanina preveže na svoj telefon kao lokal; da isključi mobilne brojeve stanara, pa i bazne stanice celularne telefonije koje pokrivaju taj teren, jer se nikada ne zna koliko SIM kartica tu ima;

– da osigura izlaze iz zgrade i tako spreči kurire da rašire vest;

– da počne telefonske pregovore o predaji na pametan način;

– da se obavesti kod stručnjaka i kod prodavaca o karakteristikama blindiranih vrata na stanu, da napravi dva-tri eksperimenta na istom tipu vrata, a ne da se njima bavi celo popodne pod napadima demonstranata, jer vešt stručnjak za eksplozive može takva vrata da otvori bez opasnosti po ljude u stanu;

– da, ako se stvar razvuče, pre jutra privede članove Odbora na neko vreme i tako spreči pokušaj mobilizacije;

– da diskretno rasporedi dovoljno ljudstva na prilaznim putevima, za slučaj da se Vlasi dosete i da tako olakša položaj policije na licu mesta;

– da u stan uđe na drugi način: kroz prozore, što ne bi trebalo da bude neki problem, mada je rizično s obzirom na mogućnost oružanog otpora.

Sve je, uz malo sreće, moglo da se obavi unutar sat-dva akcije, do zore i niko ne bi bio nimalo pametniji dok se sve to ne bi završilo.

Uz sve primedbe i rizike, sve je to bolje od ovoga što se desilo oko Brehtove br. 1; bolje i taktički i politički. Naime, desetine policajca je povređeno, nekoliko skupih vozila uništeno; policija se s lica mesta povlačila na ne baš dostojanstven način, ekstremisti i navijački huligani su ohrabreni; nije njih briga za Šljivančanina, nego za svoje interese, političke i huliganske; oni su te događaje doživeli kao pobedu. Huligani su to već pokazali u ulici Kneza Miloša, a politički ekstremisti već kukaju i zapomažu zbog "dosmanlijskog terora" i "policijskog nasilja".

Pritom niko ne primećuje da je taj isti Odbor Veselina Šljivančanina godinama koristio za svoje političke svrhe, zamajavao ga i ohrabrivao da se skriva i dalje; ispalo je da je čuvena Vesna Gojković u stvari član Glavnog odbora SPS-a. Iz nekog razloga propagandni aparat DOS-a i Vlade Srbije nije na Odbor bio obratio pažnju kad je trebalo; da jeste, možda bi cela ova stvar ispala drugačije.