Pred zemljotres u Kolubarskom kraju, dakle ’98, na Ubu reše da obnove gradsku crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, da joj podignu i kupolu. Baš počeli da skupljaju pare, kad javi se Ubljanin Stanko Subotić, poznat i kao Cane, da bude ktitor, štono se kaže da finansira celu stvar. I stvar krene iz početka, iz temelja. Polako, po najboljim uzorima, u najboljim materijalima, sa najboljim majstorima, jer, na sreću, novac nije problem. Računa se da će sve biti završeno za koju godinu. U toku je oslikavanje crkve, za taj posao, sa svojom ekipom, angažovan ruski akademik, savetnik Putina za kulturu, Nikolaj Muhin, koji je oslikao crkvu Hrista Spasitelja u Moskvi.

Red je da se, u uvodu, kaže koja i o ktitoru, zahvaljujući kome su ispoštovani svi uslovi graditeljstva po uzoru na slavnu srednjovekovnu tradiciju, i zahvaljujući čemu kažu da je crkva na Ubu najlepša crkva u posleratnoj Srbiji. Stanko Subotić je rođen i odrastao na Ubu, ali je rano, kao osamnaestogodišnjak, što se kaže, otiš’o u beli svet, tačnije u Pariz. Ktitor je imao svoj razvojni put, danas je biznismen, ima, vele, veliki biznis, brod, avion, ko zna šta još, biografiju u "Mondu". Koliko košta crkva, ne zna se, nepristojno i pitati, zna se da novac nije problem, pa se cifra sa nekoliko miliona evra, recimo, poznato, ruski akademik Muhin, štono kažu, ne razgovara ispod milion evra.

DOBILI ŠTO SU TRAŽILI: Iako je ovo poduhvat za primer, iz nekih razloga, nije javno eksploatisan. Tek je nedavno, u "Tamnavskim novinama", predstavljeno delo akademika Muhina, koji ubsku crkvu oslikava već godinu i po dana. Uz malu pomoć prijatelja prijavimo interesovanje, i dobijemo dozvolu protojereja stavrofora Mitra Milovanovića.

Dakle, odemo na Ub, prethodno se upoznavši da je ruski akademik slikar koji je izlagao i po svetu, da rukovodi školom ikonopisanja u Jaroslavu, da je, među više od 300 učesnika, pobedio na konkursu za oslikavanje crkve Hrista Spasa u Moskvi… Protojerej Mitar nas sačekuje u parohijskom domu, dolaze prevodilac Irina i slikar Nikolaj. Pošto se interesujemo za osobenosti Jaroslavske škole ikonopisanja, Muhin nas prvo upoznaje sa problemima koji su nastali kad je Jeljcin, ’91, vratio crkvama imovinu i eksponate koji su bili u muzejima, koju ove nisu mogle da prime jer su uglavnom bile razrušene, ili su imale drugu namenu. O specifičnostima freskoslikarstva iz XVII veka, na čijim tradicijama i on stvara, kaže da je pretrpelo evropske, naročito holandske uticaje. On, u neku ruku, jeste nastavljač čuvene Jaroslavske škole ikonopisanja, ali u svom izrazu sintetizuje i druga znanja i iskustva, naglašava da je raspored likova na freskama individualna stvar, te da samo krajnji rezultat govori o veličini majstora.

Tu se uključuje protojerej Mitar, ima drugih obaveza, važno je reći da Nikolaj prati tradiciju srpskog freskoslikarstva iz XIV veka, jer je takva i arhitektura. Šta još, crkvu je arhitektonski rešio Peđa Ristić, rađena je po uzoru na Svete Arhangele i Bogorodicu Ljevišku, čijoj lepoti je čak i jedan Turčin odao priznanje. Kad su u pitanju freske, razmišljali da angažuju najbolje srpske majstore, dolazili i Grci, ali kako ktitoru nije bila bitna cena, koliko da freske podržavaju arhitekturu, dođu do kataloga fresaka crkve Hrista Spasa, stupe u kontakt sa Nikolajem, i on dođe, za početak oslikao krstionicu, i to je bila ulaznica za nastavak rada u crkvi, tako su dobili ono što su tražili, najbolje u srpskoj i ruskoj umetnosti…

Stavrofor Mitar kaže i da su crkve u Srbiji, od Drugog rata, uglavnom građene na brzinu, i bez sredstava, ovde je, od početka do kraja, sve po svim standardima, zahvaljujući materijalnoj podršci ktitora Stanka Subotića, u situaciji su da finansiraju ne samo sve radove nego i pripremne radove, pa su objavili i konkurs za unutrašnji enterijer, tako i zato su došli i do Nikolaja, i nadaju se da će njegovom rukom sve završiti. Crkva je bila dotrajala, krenuli od temelja, sad je ona u vizantijskom stilu, kitnjasta, ima lepotu, gracioznost, građena je od najboljih materijala, u osnovi su siga i opeka, ima i mermera, sve je prirodno i na najbolji mogući način. Finansijska sredstva nisu u pitanju, mora da se radi najkvalitetnije, radovi traže vreme, za par godina sve će biti gotovo. Eto, vladika Lavrentije rek’o da je ubska crkva najlepša posle Oplenca, a na osvećenju krstova na kupolama protođakon Ljuba Ranković, direktno u svoj radio, rek’o da je to jedna od najlepših crkava koje je video, Mitar ga ispravio, isto direktno, nije jedna od najlepših, nego najlepša.

Kako protojerej i stavrofor završi, uključi se Nikolaj, da kaže da je prednost Oplenca jedino što je rađen u skupljim materijalima, što su freske u mozaiku, ali i da su mu mozaici mana, jer se tom tehnikom freska ne može na pravi način predstaviti.

PITANJE DUŠE: Nastavljamo razgovor sa Muhinom, o njegovom rukopisu, likovima, bojama. Freske u ubskoj crkvi nisu njegov karakterističan izraz, jer on ovde poštuje arhitekturu i tradiciju srpskog ikonopisanja iz XIV veka. Svaki slikar poseduje svoju harmoniju boja, sve to prolazi kroz njega, a sve zavisi i od arhitekture, dimenzija prozora, svetlosti, negde ublaženim bojama treba raširiti prostor, u većem hramu su jače boje, i od kupole prema dole su različite nijanse iste boje, osnovno je da se istom bojom ne mogu oslikati različiti hramovi, najveća greška je ako se tako uradi… Inače, ovde je od polovine novembra 2003, radi ekipa od šest ljudi, planira da završi do leta, ali neće moći ako se na vreme ne reši enterijer crkve, vrata i ostalo.

Pitamo ga i o biznismenskoj modi zadužbinarstva u Srbiji, da li toga ima u Rusiji. Odgovara da ne zna kako je u Srbiji, ali sa Bogom se ne igra, to je pitanje duše. Ljude koje poznaje, a koji su bogati, normalni su, ako imaju razloge da zidaju crkve to je želja njihovog srca, da ostave trag iza sebe, za crkvu Hrista Spasa svoje priloge dalo je više od pet miliona Rusa, iz zemlje i rasejanja, i bogatih i bednih, svako prema mogućnostima. Kad neko finansira izgradnju sve zavisi od finansija, koji materijali, koji majstori, neko gradi malu brvnaru, prema finansijama, ali sve zavisi od vere u Boga, od toga kako ko hoće da mu se zahvali.

Dođosmo i do njegove pozicije savetnika predsednika Putina za kulturu. Član je Saveta koji broji 24 člana, u grupi je za kulturno nasleđe i njegovu turističku prezentaciju. Ne zna po kojim je kriterijumima izabran za savetnika, ali ponosi se time. I nije plaćen, sve za domaju. Uloga Saveta je da predlaže rešenja iz svoje oblasti, eto u martu će biti kod Putina, jer on predsedava Savetom. Eto nas i kod Putina, zna da je Putin državnik potreban Rusiji, da je čovek Rusije, da je za obnovu tradicije, za jaku i silnu Rusiju. Dosta je primera da se Rusija oporavlja, da je zdravija…

Posle Putina, kao što pos’o nalaže, stigosmo i do ktitora, gospodina Stanka Subotića, da li se sreo s njim, da li prati radove… Nažalost, nema čestu priliku, on je veoma zauzet čovek, ali sreli su se nekoliko puta. Izgleda da ne mogu često da se sastaju, iako ima mnogo pitanja koja zaslužuju razgovor, ali video je radove, nije umetnikovo da kaže, oduševljen je njegovim radom, i on je uveren da rade dobar i lep posao…

Nikolaj nas uvodi u crkvu, unutrašnjost u mreži skela, penjemo se improvizovanim stepenicama pod kupolu, kaže, 2000 kvadrata, 25 metara visina. Pokazuje glavnu kompoziciju pod kupolom, Pantokratora, scenu Vaznesenja Gospodnjeg, apostole, varijantu Belog anđela, druge razmere, drugo rešenje, kako je prevodilac Irina ostala u parteru, razumevamo tek, dok nam pokazuje, Bogorodica, Roždestvo Hristovo, Voskresenije, sve u duhu srpske tradicije i istorije…

Silazimo, vodi nas do ulaza, objašnjava, sa desne strane ulaza, kao u srednjovekovnim manastirima, paraklis, kao ispovedaonica, posvećena slavi ktitora svetom Georgiju, ikonografija pokazuje žitije Georgija, u donjem redu su ratnici, proroci, mučenici iz srpske hrišćanske istorije. Objašnjava i da su boje unikatne, da se posebno pripremaju i zidovi, tehnologija ispitana, već oslikao 6000 kvadrata, ako bude poštovan režim temperature, ako ne budu tukli po zidovima, trajaće večno.

Završno kaže, sve što ima u srcu ostavlja u hramu, iskreno, nada se da će sve biti dobro. Zna da građani čekaju otvaranje, biće to praznik, za ovaj narod će to biti veliki događaj, posebno za decu, biće drugi ljudi, to je zadatak hrama, grad će se promeniti nabolje, ljudi će se promeniti…