Bliski saradnik Željka Ražnatovića Arkana, ekonomsko-politički delatnik i dugogodišnji jagodinski šerif Dragan Marković Palma gostovao je na TV Hepiju (ovaj kanal je inače trebalo da bude dečiji, a sada pristojni roditelji potomke izvode u drugu prostoriju kada prebace na njega). Akcente njegovog nastupa prenosi državotvorni, “najstariji i najozbiljniji dnevni list ever” – “Politika”. Neko je, dakle, sedeo ispred televizora i istraživački hvatao bunga-bunga beleške, što je izuzetno zahtevan novinarski zadatak koji verovatno podrazumeva i beneficirani radni staž. Možda novinar dobije i kakvu nagradu za poduhvat.

Cinizam na stranu, ali u ovom “Politikinom” tekstiću sadržan je maltene celokupan naš politički i društveni sunovrat. Palma je jedan od ugaonih kamenova ovdašnjeg političkog folklora. “Politika” nikada u istoriji, bez obzira na ranije sramne periode, nije ovako nisko blepnula kao danas, što rečito govori o režimskoj medijskoj sceni koja je sada u potpunosti i bez ostatka “tabloidiotizovana”. Prilog je i tipičan za režimsku izbornu kampanju koja je agresivnija, surovija, odvratnija, licemernija i lažljivija nego ikada, uprkos tome što je bilo teško zamisliti da je tako što moguće. Dna očigledno nema.

Palma smatra, a prenosi “Politika”, da zapravo opozicija vodi “najpodmukliju”, “prljavu” i “bezobraznu” kampanju, jer predsedniku napadaju oca, decu, familiju… Podsetimo da je upravo vlast tematizovala Vučićeve porodične zavrzlame, sa jasnom namerom da skrene pažnju javnosti sa brojnih političkih i ekonomskih problema, praveći po milioniti put od “vrhovnog pravednika” – žrtvu. Postoji pošalica da je svojevremeno Raul Kastro izjavio da je njegov brat više od stotinu puta bio meta atentata, “ali da ovo što rade Vučiću zaista nema smisla”.

Sagovornik Hepija veli i da građani vrlo dobro znaju kakvi su ovi što su sada opozicija bili kada su činili vlast, elem katastrofalni. Činjenica je međutim da su u sadašnjoj opoziciji brojni oni koji ne samo da nikada nisu bili vlast nego su se i relativno nedavno počeli baviti politikom, a da je upravo Palma taj koji je bio deo prethodne vlasti, javno prijateljujući sa Borisom Tadićem.

Kaže Palma i da proevropska opozicija “uporno ponavlja da su Srbi izvršili genocid”. To opet nije tačno, pa će je čak, sa druge strane, ultragrađanisti, od kojih mnogi imaju poprečne veze sa vlašću, optuživati da odbija da se jasno odredi prema nedavnoj neslavnoj prošlosti, namerno zanemarujući da bi “suočavaštvo” u ovakvoj društvenoj atmosferi, apdejtovano-dominantne nacionalističke retorike devedesetih, čak i potencijalno onemogućilo promenu vlasti.

KAP U MORU BEDASTOĆA

Iako indikativan, Palmin nastup je dakako samo kap u moru bedastoća sa kojima se opozicija suočava u kampanji i ne samo tokom nje. Rafalna paljba iz režimskih medija traje danonoćno: granica demonizacije oporbe je granica mašte Vučića i njegovih saradnika. Vlast je kao nikada do sada zabarikadirala puteve opozicije ka građanima. Ne samo da naprednjački politički konkurenti nemaju pristup glavnim i najuticajnijim medijima, ili ga imaju na vrlo simboličkom nivou, već im režim, koliko god može, onemogućava i zakup prostorija za održavanje promocija i debata. Javni prostori su po difoltu zabravljeni. Kada je reč o privatnim, režim otvoreno ucenjuje njihove vlasnike: ako izdaju prostorije opoziciji, uleteće im čitav spektar inspekcijskih službi i o jadu ih zabaviti.

U razgovoru za “Vreme”, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac kaže da opozicione stranke imaju problem i da, recimo, pronađu štamparije koje će im izraditi propagandni materijal. Zato što se štampari plaše. Podseća i da se razgovor sa građanima na ulici onemogućava, da naprednjaci okružuju opozicione štandove, provociraju aktiviste, pa i fizički nasrću na njih. Prisutno je i najordinarnije nasilje. Lutovac ukazuje na nedavni događaj u Prokuplju: predsedniku prokupačkog odbora DS-a zapaljen je privatni posed, a motivi su po svemu sudeći – političke prirode. Lutovac ističe da se nasilje generiše sa samog vrha vlasti, da ga generiše sam Aleksandar Vučić, koji demonstrira isključivost i netrpeljivost prema političkim protivnicima i radi sve suprotno onome što bi trebalo da radi predsednik jedne države.

Građanska opozicija ima ograničena finansijska sredstva, a zapadne zemlje ih – za razliku od devedesetih – ne podržavaju: i dalje “širom zatvorenih očiju” gledaju demonstraciju primitivne autokratije i kleptokratije. To su sve objektivni, veliki problemi za kampanju opozicije, ali vreme za kukanje je odavno prošlo. Od jadikovke nema ništa, valja nešto raditi. Ne samo u kampanji nego i na dan izbora: učiniti sve da se oni na najbolji mogući način kontrolišu. Takođe, ukoliko opozicija ima ozbiljne namere, mora da ima i svoje procene i rezultate u izbornoj noći, koje će javno saopštavati. A ne da im softver pukne u 20 sati kao prošloga puta.

KAMPANJA PRE KAMPANJE

Nema sumnje da je u aktuelnoj izbornoj kampanji građanska opozicija veliku, možda i najveću stvar uradila i pre nego što je ona započela. Uspela je, uz tek nešto malo turbulencije, relativno brzo i efikasno, da se dogovori o zajedničkom nastupu. Možda je ovaj front mogao da bude širi, i obogaćen nekim građanskim pokretima, ali možda su ti zahtevi preterano veliki u ovom trenutku. U svakom slučaju, ovo jeste zgoditak, a i neki pokreti su se obavezali da će opoziciji pomoći u kontroli izbornog procesa.

Opoziciji ide u prilog i to što je mnogim građanima sada belodano jasno da je “ekonomski tigar” zapravo “ekonomski pacov”. Vidljivo je to po ozbiljnoj ekonomskoj krizi, dramatičnom padu životnog standarda, svakodnevnim poskupljenjima i jezivim socijalnim raslojavanjima. Biće izazov kako komplikovane ekonomske teme i probleme pojasniti građanima koji teško razumevaju da se Srbija enormno zadužuje, sa visokim kamatama, kako bi se stvorio utisak nekakvog prosperiteta, a usput štošta i maznulo. U atmosferi krize, građani postaju osetljiviji na okosnicu Vučićeve vlasti – kriminal i korupciju. Kada “oni kradu, ali i nama dadu”, onda ih se stvar preterano ne tiče, ali kada “kradu, a nama ne dadu”, onda se bogami znaju najediti.

Sam naziv liste, “Srbija protiv nasilja”, ukazuje da će borba protiv nasilja biti ako ne ključna, onda jedna od ključnih tačaka oporbene kampanje. Način na koji se vlast odnosi prema političkim protivnicima, sve više primenjujući nasilje, zapravo ide u prilog opoziciji, bar se tako čini. Nadati se da građani nisu oguglali na činjenicu da žive u okruženju gde su agresija i nasilno ponašanje češći fenomen nego izrazi pristojnosti i ljudskosti, te da to nije tek tako palo sa neba, već je upravo, bar u najvećoj meri, posledica naprednjačkih napora. Dakako, uz druge neprevaziđene traume iz prošlosti, čiji su opet glavni akteri oni koji danas čine Vučićev režim.

Opoziciji u prilog ide i akcija “ProGlas”, koja je okupila uglednike raznih domena koji pozivaju građane da izađu na izbore, glasaju i pobede strah. Vlast pokušava profesore, umetnike i druge javne ličnosti da ocrni, proglašavajući ih maltene kriminalcima, ali to baš nema preteranog efekta. Za tribine “ProGlasa” traži se ulaznica više, ljudi stoje na ulici i gledaju prenos na video-bimu. Mogli su prenos gledati i kod kuće na društvenim mrežama, ali su odlučili da svojim prisustvom pošalju poruku onome koga se to tiče.

KAKO DOĆI DO GRAĐANA?

Kako doći do građana, saopštiti im poruke, stavove i saznanja, i odgovarati na njihova pitanja, u uslovima kada vlast na svakoj džadi opoziciji postavlja balvane? Kopredsednica stranke Zajedno Biljana Stojković kaže da režim pokušava da začepi sve rupe, da čini sve da do građana ne dođe bilo šta osim režimske propagande. Više nego ikada do sada. Ona, međutim, smatra da time samo pokazuje strah i slabost.

“Glavno pitanje opozicione kampanje je kako doći do što većeg broja građana, pogotovo onih koji su žrtve režimske propagande. Ono nešto malo prostora koji opozicija ima u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, recimo na RTS-u, ne može ni najmanje da se nosi sa ostatkom programa, koji se svodi na glorifikaciju vlasti i napade na opoziciju i kritičku misao. Veoma nam je teško da organizujemo i tribine u zatvorenim prostorima, na kojima bismo sa građanima razmenjivali mišljenja. Javni prostori su zabranjeni za nas, a pojedini vlasnici privatnih prostora su nam otkazali saradnju jer su, kako su nam rekli, iz režima pretili da će im posao u budućnosti biti ugrožen ako nas ugoste”, kaže Stojković.

Lutovac se slaže da je kampanja vlasti, koja podrazumeva i najrazličitije, “podmukle” napade na opoziciju, ali i sprečavanje pristupa građanima – posledica režimskog straha i nelagodnosti. Na vlastiti strah vlast odgovara širenjem straha, kaže.

“Ovo što radi vlast zapravo nema veze sa kampanjom, ovo je pokušaj da se sila pretvori u nekakav izborni legitimitet. Silom pokušavaju da zaustave ono što je neminovno, a to je njihov odlazak. Zamajavanje javnosti, pričama o privatnom životu Aleksandra Vučića, i sirovom silom nadomeštaju to što nemaju odgovore niti na jedno važno pitanje. Nemaju recimo odgovor na pitanje zašto je u Srbiji veća inflacija nego u Ukrajini, gde se vodi rat. Zašto 2,9 miliona ljudi živi na granici siromaštva? Zašto se Srbija zadužuje na najprimitivniji način, ostavljajući ‘dužničko ropstvo’ ne samo našoj deci nego i deci naše dece?”, kaže Lutovac.

Bivši premijer Vojvodine, a sada profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Bojan Pajtić kaže da su pristup građanima i prateća, jeziva negativna kampanja vlasti – ozbiljan problem. Dodaje i da opozicija nema dovoljno kapaciteta da vodi kampanju “od vrata do vrata”. Ali, smatra, na datu situaciju treba iznaći valjane odgovore.

“Postoje prostori koji još nisu popunjeni. Recimo, prostori društvenih mreža na kojima su posebno mladi aktivni, kao što je TikTok. Na drugim mrežama ima dosta zanimljivog i duhovitog opozicionog sadržaja koji zadobija pažnju i simpatije. Siguran sam da opozicija ima kreativnih ljudi koje bi takve sadržaje upodobili za TikTok, odnosno usmerili ka najmlađim generacijama, onima koji su tek stekli pravo da glasaju. Upravo njima je važno poslati poruku da su promene moguće. Oni iz starijih generacija i oni koji su sredovečni imaju kolektivnu svest koja im kaže da se promene mogu desiti i onda kada se najmanje očekuju. Niko od nas početkom 2000. godine nije verovao da će već 5. oktobra Milošević pasti sa vlasti, i to na tako spektakularan način. I tada je, podsetimo, postojala medijska blokada. Uzgred, okolnost da je teško pronaći sale ili dovoljno velike sale za skupove opozicije, može da ide i u njenu korist. ‘Zabranjeno voće’ je uvek primamljivije od onoga što je lako dostupno”, kaže Pajtić.

TEMATSKI OPSEZI KAMPANJE

Biljana Stojković kaže da se teme opozicione kampanje same po sebi nameću. Pre svega, tu je borba protiv sveprisutnog i svakodnevnog fizičkog nasilja, ukupne agresije u društvu, režimskog nasilja nad institucijama, pravosuđem, političkim protivnicima i kritičkom misli…

“Tu su, naravno, i korupcija i kriminal, koji su enormni i neprikriveni. Stvar je toliko eskalirala da vi u Srbiji ne možete obaviti ni najmanji posao na regularan način, bez koruptivnih radnji. Potpuno je vidljiva i veza vlasti sa kriminalnim grupama. Vučić je svoju propagandu zasnivao, osim na demonizaciji protivnika, i na tzv. ekonomskim uspesima i velikim infrastrukturnim projektima. Mi ćemo građanima pokušati da saopštimo da su ti ‘ekonomski uspesi’ zasnovani na enormnom zaduživanju, a da su veliki infrastrukturni projekti plaćeni mnogo više nego što bi koštali recimo u zemljama EU. U nekim slučajevima, kilometar auto-puta je u Srbiji skuplji i četiri puta od realne cene. To sve govori o dramatično velikoj korupciji. Srbija je svedena na glamur sa jedne strane i na sirotinju sa druge. Glamur je rezervisan za vlast i ljude bliske vlasti, a oni koji su na ivici gladi ili gladuju prevoze se autobusima da prisustvuju manifestacijama glamura. Sve je to jako tužno. Ogromne socijalne nejednakosti postaju sve veće. To je takođe slabost ove vlasti, i zato se ona trudi više nego ikada da spreči da se o tome govori”, kaže ona.

Predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović kaže da je osnovni cilj opozicije da građanima širom Srbije pokaže da postoji alternativa lošoj vlasti, da su promene moguće i da možemo zajedno da gradimo pristojnu i sigurnu Srbiju u kojoj se normalno živi.

“Kada se ova, na prvi pogled izlizana politička parola prevede na svakodnevni jezik, to znači da želimo da stvorimo državu u kojoj inflacija nije veća nego u Ukrajini, koja pomaže socijalno ugroženima, a ne baca novac nekontrolisano i time podstiče tu istu inflaciju. Da za nas merilo uspeha nije samo to koliko je zdravstvenih ustanova izgrađeno, već kakvu zdravstvenu zaštitu imaju građani i kakav je položaj zdravstvenih radnika, i da li i dalje odlaze u hiljadama. Trenutno je Srbija prva u svetu po stopi smrtnosti od malignih oboljenja. Kada govorimo o normalnom životu, smatramo da je najnormalnija stvar da prosvetni radnici ne budu na ivici siromaštva, već da budu i materijalno i statusno uvaženi. A sve te stvari o kojima govorimo i sve promene koje treba da uslede moguće su samo u jednom zdravom okruženju, zdravom sistemu u kojem ne vladaju nasilje i mržnja i u kojem nas ne truju sistematski sa nacionalnih frekvencija”, kaže Grbović i dodaje da dosadašnji tok kampanje, uprkos pojedinim opstrukcijama, daje razloga za optimizam. On veruje da je među građanima sazrela svest da su promene neophodne i da će se to potvrditi na izborima 17. decembra.

BEZ REVANŠIZMA I KONFLIKTA SA DESNOM OPOZICIJOM

Politički analitičar Dejan Bursać tvrdi da opozicija u izborni proces ulazi sa velikim kapitalom – jedinstvenom listom, koja je napravljena bez mnogo problema. Njemu se čini da će akcenat biti stavljen na Beograd, što po njemu i nije tako loša odluka, jer je glavni grad arena u kojoj opozicija može da postigne uspeh, pa čak i da formira vlast, dok će u ostatku Srbije gledati da poboljša rezultate sa prethodnih izbora.

“Što se tiče tema, svakako bi akcenat trebalo staviti na one koje najviše dotiču građane i gde se najbolje može poentirati. To jesu ekonomske teme, pre svega krizna situacija sa rastom cena. Kriza amplifikuje i druge probleme, recimo problem sa korupcijom, na koju su građani osetljiviji. Potom, tu su afere, nefukcionalnost određenih delova sistema, kao što je zdravstvo. Što se tiče Beograda, treba insistirati na bezbednosti, školskom i predškolskom sistemu, saobraćajnim problemima i tako dalje”, kaže Bursać.

Pajtić takođe smatra da je ujedinjenjem građanska opozicija obavila veliki deo posla i pre kampanje. Oni su time, po njemu, demonstrirali da im je javni interes iznad stranačkog, pokazali su zrelost i slogu, kritičarima i skepticima zapušili su usta, stavljajući u prvi plan svrgavanje režima i savladavši sujete, razmirice i programske razlike.

“U kampanji, smatram, prioritet treba da budu ekonomske teme i pad životnog standarda. Biračima kojima se građanska opozicija obraća važna je i vladavina prava i sloboda govora i mišljenja. Važno je i da se potencira smenjivost vlasti. Treba izbegavati revanšističku retoriku, jer se njome odbijaju birači koji se plaše potencijalnih društvenih konflikata. Svedočimo brojnim nasrtajima vlasti na opoziciju, i to je nešto što je imanentno ovom režimu, ali je važno da se ne odgovara istom merom, da se ne naseda na provokacije. Opozicija treba da pokaže smirenost, da jasno stavi do znanja da drži do vladavine prava i pravne države, da nisu ni za kakav revanšizam, već da će oni koji su učestvovali u krivičnim delima biti kažnjeni u skladu sa zakonom, u zakonski predviđenim procedurama. Takođe, važno je da se tokom kampanje ne ulazi u konflikt sa desnom opozicijom, koliko god programska načela bila različita. Taj konflikt bi odgovarao vlasti, a jasno je da će posle izbora građanska i desna opozicija morati da sarađuju i u Beogradu, a možda i na republičkom nivou. Iako nisam njihov glasač, žao mi je što se desne opozicione stranke nisu ujedinile, jer bi tako pad režima bio mnogo izvesniji. Međutim, i sada stvari mogu biti povoljne za opoziciju i na državnom nivou. Recimo, ako – što je realno – SNS i njegovi sateliti osvoje 110 ili manje mesta u parlamentu, svakakvi scenariji su mogući, a sigurno je da će se stvoriti sasvim drugačiji politički kontekst. Ukoliko režim u ovoj formi i ostane na vlasti, on neće sebi moći da priušti ni ovu količinu bahatosti, ni ovu količinu nasilnosti, ni ovako veliku kriminalizaciju društva”, kaže Pajtić.

Lutovac se slaže sa Pajtićem i kada je reč o revanšizmu, i kada je reč o odnosu prema desnoj opoziciji. Kaže da se građanska opozicija neće baviti drugim opozicionim strankama iz bilo kog političkog spektra da dolaze, bez obzira na njihov imidž i ideološka opredeljenja. U fokusu joj je vlast.

“Takođe, priča o revanšizmu je opasna, jer neko može da protumači da želimo mimo vladavine prava da rešavamo probleme političkom voljom. Revanšizmom se ne gradi ozbiljna država. Poručujemo da se borimo za pravnu državu, a počinioci krivičnih dela biće zakonski, a ne politički procesuirani”, kaže Lutovac.