Postojala je tanušna nada da će Aleksandar Vučić sa svojim uposlenicima na državnim položajima bar ovoga puta reagovati drugačije. Na kraju krajeva, ovakvu tragediju, da dete ubije osmoro druge dece i čuvara škole, Srbija nikada nije doživela. Ovu tragediju pratila je još jedna, za manje od 48 sati, kada je u Mladenovcu ubijeno još osmoro osoba. Međutim, ta nada je bila besmislena.

Ko je tokom svih ovih godina gledao konferencije za medije i “reakcije” vlasti na razne krize i vanredne događaje, mogao je, nažalost, sa velikom izvesnošću da nasluti kako će se Vučić i potčinjeni postaviti i u ovim slučajevima.

I upravo to – nepojamno odsustvo ljudskosti i empatije, potreba da se ama baš svaka situacija zloupotrebi zarad još kojeg glasa na izborima, strašno shvatanje da su i ovakvi događaji predmet rutinske propagandne obrade, da je to za vlast samo još jedan dan na političkoj i medijskoj sceni koji treba iskoristiti da se oblate svi koji se upitaju ko je odgovoran i šta je moglo bolje – obeležava dubinu ponora ovog društva u koju je zastrašujuće i pogledati, a kamoli je osećati svakog dana.

Setimo se, na primer, one haotične konferencije za medije tokom poplava 2014. godine, sa svom silom besmislenih naredbi i mera, izazivanjem panike, preglumljivanjem koje će, nažalost, deceniju kasnije biti neuporedivo brojnije i više nego pomenute. Setimo se i konferencije nakon što je objavljen izveštaj vojne komisije o padu vojnog helikoptera na proleće 2015. godine, kada se Vučić razračunavao sa političkim protivnicima, sebe predstavljao kao žrtvu cele situacije, podsećao na neke druge, ranije vazduhoplovne nesreće, a stigao je da se usred te i takve konferencije pohvali dobrim stanjem ekonomije i rastom “dži-di-pija”. Setimo se i nebrojenih konferencija tokom kovid-krize u prvoj polovini 2020. godine, sa haotičnim donošenjem mera “na nervnoj bazi”, izvlačenjem vojske sa dugim cevima na ulice da se bore protiv nevidljivog neprijatelja, zloupotrebe emocija preplašenih građana kako bi se značajno povećao autoritarni stisak nad državom, pokušaja totalne medijske kontrole, besmislenih mera koje se ne poštuju, nepoštovanja već postojećih smislenih mera, preskakanja procedura, direktnog laganja o činjenicama od javnog zdravlja, blaćenja i klevetanja neistomišljenika kako oni žele da ljudi pomru od virusa…

Sve ovo upućivalo je da će prethodna nedelja u Srbiji izgledati upravo onako kako je izgledala. Jer, za ovu vlast nema veze o kakvoj krizi je reč – ona ima univerzalni odgovor: prenemaganje, glumljenje žrtve, kršenje zakona, neprestane Vučićeve konferencije za medije i “intervjui”, a zapravo asistirani monolozi na nacionalnim frekvencijama (od srede do ponedeljka bilo ih je čak četiri, u kojima se raspravljao sa neprisutnim protivnicima i porazio ih svaki put).

Nakon nedelju dana ovakvog pristupa problemu, predsednik je isplivao kao najveća žrtva, o kojoj se najviše piše, kao i o tome da zla opozicija traži njegovo ubistvo. Za to vreme, kod Milomira Marića na Hepiju predsednik je rutinski puštao video-snimak koji je mogao da posluži kao inspiracija za jedno od masovnih ubistava, sve vreme braneći rijalitije i dve svoje udarne medijske pesnice – Pink i Hepi – i poručujući opoziciji da se ne plaši izbora i da će, ako žele, te izbore i dobiti.

Rečju, jedini odgovor koji ova vlast ima na bilo kakvu krizu jeste – Vučić i ono što njemu padne na pamet da kaže na konferencijama za medije.

TREĆI MAJ

Potku neadekvatnim reakcijama vlasti dali su tokom dana ministar Branko Ružić i načelnik beogradske policije Veselin Milić. Sada već bivši ministar prosvete je uspeo da kaže da se moli bogu za hospitalizovanu decu, da je masovno ubistvo u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu posledica interneta, video-igrica i zapadnih vrednosti, da sistem nije zakazao, ali i da je potrebno sprečiti političko lešinarenje – nepunih šest sati nakon pucnjave.

Sa svoje strane, Veselin Milić je odmah otkrio puno ime i prezime maloletnika koji je počinio masovno ubistvo i mnoštvo detalja iz istrage. U jednom trenutku je i sam rekao da preduzima stvari koje nisu dozvoljene, “da bi se javnost upoznala”.

Danima kasnije će Više javno tužilaštvo u Beogradu saopštiti da su MUP i tužilaštvo jedini ovlašćeni da daju zvanične informacije u vezi sa istragom. Međutim, na jednostavno pitanje potpisnika ovog teksta – da li je dalo ovlašćenje Veselinu Miliću ili bilo kome drugom iz MUP-a da iznosi detalje iz istrage – Više javno tužilaštvo, koje inače odgovara na pitanja medija, odbilo je da odgovori.

A onda je uveče na scenu stupio Vučić. Iako je odmah na početku, a i kasnije u nekoliko navrata saopšio da će reći ko je odgovoran (“Nisam žurio sa izjavama, želeli smo da sagledamo sve to gde je sistem pogrešio, sve to gde leži odgovornost svakog od nas”), do te odgovornosti nikada nije valjano stigao.

Vučić je – valjda da bi pokazao da je ako ne gospodar situacije, a ono gospodar svih informacija – uporno i, naravno, potpuno neovlašćeno čitao detalje iz istrage, iz imovinskog stanja roditelja maloletnog ubice, iz njegovog medicinskog dosijea, pa je čak ničim izazvan pomenuo i drugo dete iz porodice, otkrivajući podatke i o njemu.

Ovo kršenje zakona začinio je manje-više izlišnim “merama” do kojih je došao pola dana nakon tragedije, koje je “predložio” Vladi Srbije a koje je Vlada brže-bolje odmah prihvatila: neke od tih mera su već bile na snazi, neke su donete bez ikakvog – a krajnje neophodnog – učešća stručne i bilo kakve druge javnosti (poput “mere” da se smanji krivičnopravna odgovornost sa 14 na 12 godina), dok su neke mere bile pooštravanje već postojećih, koje se inače ne primenjuju ni pod razno.

Jedna od takvih mera bila je “pooštravanja sankcija za nepoštovanje propisanih obaveza pružalaca medijskih usluga, uključujući internet, televiziju i druge elektronske platforme”, iako REM već ima način da barem televizije izbavi svih ovih nepoželjnih sadržaja, ali to ne čini već godinama.

Kao “doprinos” ovoj meri, Vučić će nekoliko dana kasnije na Hepiju pustiti snimak mladića koji puca iz snajperske puške. “Teško je pronaći uzročnu vezu, ali ovo je ono što je nesumnjivo gledao dečak-ubica”, rekao je Vučić Mariću na Hepiju u ponedeljak. Tako je Vučić, od pozivanja na empatiju i borbu protiv nasilja u sredu 3. maja, stigao do toga da u ponedeljak 8. maja pušta nasilne snimke i priča o tome kako se tukao kao mlad na utakmicama.

Sa druge strane, o više puta pominjanoj sopstvenoj odgovornosti, Vučić je na kraju saopštio samo da je kriv jer je “sve u svim prethodnim godinama posvetio kako čuvanju mira i stabilnosti na Kosovu i Metohiji, da ne ulazimo u ratove, da ne gubimo decu i to hiljade i hiljade dece, tako i ekonomskom napretku zemlje, znajući da ne možemo da imamo ni vojsku ni bolnice ni bilo šta ukoliko nam ekonomija ne napreduje”, a da nije bio dovoljno posvećen “onome što je suština društva, a to su vrednosti koje moramo da gajimo i podržavamo, i vrednosti koje nam se ponekad nameću, a koje ne mogu i ne smeju da budu dominantne u našem društvu, i tu je moja odgovornost ogromna, mogu da pokušam u narednom periodu da deo toga ispravim”.

Dakle, ovo je bilo lažno samooptuživanje, odnosno prikrivena višestruka samohvala – da sve od njega zavisi, ali da je on imao bitnija posla, da spasava zemlju od rata i nemaštine, kao i od “vrednosti koje nam se nameću” (kasnije će pojasniti te vrednosti ničim izazvanim opisom “spomenika gde čovek sa bradom i muškim polnim organom doji bebu” za koga neki neimenovani “oni” misle “da je to vrhunac demokratije”).

PETI MAJ

Nakon drugog masovnog ubistva, Vučić je održao novu konferenciju za medije, sa članovima Vlade Srbije iza sebe.

Ova konferencija je već bila potpuno razularena. Bilo je bolno očito koliko Vučić brine o svom rejtingu, neprestano pominjući “bake i deke” i “majke” gde god je stigao. U već ustaljenom maniru “oštro i bezveze”, doneo je nove bezbednosne mere – koliko su te mere bile promišljene govorio je i panični naslov u “Informeru” od 8. maja da građani ne donose sami nelegalno oružje u policijske stanice, već da će doći patrola do njih…

Sledećeg dana je do javnosti došla još jedna “promišljena” mera – da škole treba policiji da dostave spiskove dece koja su potencijalno nasilnici ili, pak, imaju asocijalno ponašanje…

Ujedno, Vučić je 5. maja najavio potpuno protivzakonite istrage i hapšenja onih koji su “lajkovali” ili na mrežama podržavali jednog ili drugog ubicu: “Svi vi kojima se sviđa monstrum da nam objasnite što vam se sviđa monstrum. Svako lice koje kaže da je u gađanju spas i da ima nešto relaksirajuće – ‘aj lepo ti u zatvor, pa onda objašnjavaj. I u tome ćemo da tražimo podršku sudija i tužilaca, a ne da se mučimo da dobijemo nalog da pretresemo stan ubice, pa taman da ne pronađemo nigde ništa dok dočekamo nalog. Pošto, znate, nije u skladu sa evropskim standardima. A nije? Sad će da bude.”

Kao što je na prethodnoj konferenciji iz nekog razloga dugo govorio o Kosovu i o tome kako niko ne poštuje međunarodno pravo, tako je i sada našao za shodno da kaže da “ako su Englezi uspeli da se posle Hejsela obračunaju sa svojom najvećom pošasti, Australijanci sa ovim masovnim ubijanjem, umećemo i mi Srbi i pobedićemo kao što smo pobedili sve drugo, bili smo na začelju svega, a onda smo počeli da prestižemo mnoge zemlje Evropske unije u mnogim stvarima, čak da dostižemo neke od njih u platama i penzijama”.

A onda je opet, potpuno protivzakonito, saopštio da “ti monstrumi neće pobeći nigde i neće izaći nikada i to ljudi u Srbiji treba da znaju – pravde će biti, ni onaj mali monstrum ni ovaj nešto veći monstrum po godinama samo”.

Kako je već više puta rečeno, ubica iz OŠ “Vladislav Ribnikar” po zakonu uopšte nije krivično odgovoran, a ubica iz Mladenovca po zakonu ne može da dobije više od 20 godina zatvora. Vučićev odgovor bio je da se posvađa sa nevidljivim protivnikom koji ga optužuje za protivustavno ponašanje: “A biće – ‘mešaš se u pravosuđe’. Pala muva na medveda, ionako sam diktator, majmun, stoka i sve ostalo, nije problem. (…) I da vam kažem, ja sam jutros predložio predsednici Vlade da mi lepo vratimo smrtnu kaznu, ali ona i Vlada su protiv zbog toga što bismo bili jedini, uz Belorusiju, koji bismo imali smrtnu kaznu u Evropi. I to valjda ne možemo po nekim, opet, tim mnogo pametnim konvencijama. I ja sam nekad bio protiv smrtne kazne, gorko se kajem što sam imao takav politički stav.”

Na ovoj konferenciji predsednik je, iz nepoznatih razloga, obmanjivao javnost o motivima drugog masovnog ubistva, u Mladenovcu, tvrdeći da je počinilac neonacista i obožavalac Adolfa Hitlera, što je, pak, utvrdio pogrešno analizirajući majicu koju je nosio počinilac tokom hapšenja.

Razlozi za ovo jesu nepoznati, ali se lako mogu zamisliti – jer, mora da postoji nešto. Nemoguće je da se u Vučićevoj Srbiji dogode dva masovna ubistva samo zato što je Vučićeva Srbija takva, mora da je nešto drugo – da je ubica neonacista, da je iz sekte (što su kasnije neki mediji predlagali), da je možda bilo uticaja radikalnih islamističkih organizacija (takođe mediji), da su krive nevladine organizacije ili strane službe… Sve ovo su kao uzrok tragedija “predlagali” mediji i vlast kroz medije.

Sa druge strane, iako je za prvo masovno ubistvo, u osnovnoj školi, okrivljavao internet i društvene mreže – jer mladi ne gledaju televiziju, kako je saopštio – pažljivo je obigravao oko medijskih napisa da je počinilac zločina u Mladenovcu fasciniran jednim osuđivanim kriminalcem koji je bio učesnik mnogih rijalitija, i koji se “ne skida” sa nacionalnih i drugih frekvencija. Naravno, činjenica da je drugo masovno ubistvo počinjeno nelegalnim oružjem, da je počinilac odavno poznat policiji, da je imao istoriju nasilničkog ponašanja – sve to nije bilo zanimljivo za predsednika niti za vlast.

Nakon ove dve konferencije, predsednik je dva dana zaredom gostovao, prvo na RTS-u, pa posle u “Ćirilici” na Hepiju, gde je mnogo govorio, a da skoro ništa od interesa za javnost nije rekao.

Ana Brnabić je nakon masovnih ubistava saopštila da sistem nije zakazao. I zbilja, prethodna nedelja je pokazala da sistem funkcioniše besprekorno. Ne u interesu građana, ali besprekorno, po proizvođačkoj specifikaciji.