Da li možete odmah, bez da koristite gugl, onako iz glave da se setite ko je od političara u Srbiji podneo ostavku iz moralnih razloga ili osećaja odgovornosti?

Teško. U ovdašnjoj političkoj kulturi ostavke su statistička greška. Ako i do njih dođe, pre su deo taktike političke borbe poput "skraćenja mandata" Borisa Tadića.

Nisu, a trebalo je

Ni Bratislav Gašić nije ni pomišljao da podnese ostavku, iako je je cela Srbija imala priliku da čuje njegove reči “volim ove novinarke koje ovako lako kleknu”. Javnost je brujila o ovoj seksističkoj izjavi, a Gašić tada sa funkcije ministra odbrane nije svojevoljno otišao, već je, po priznanju Aleksandra Vučića, to uradio tek na njegovu molbu. Da bi potom postao šef BIA.

Ni Siniša Mali, posle otkrića da je plagirao doktorat, a kod njega je bilo još dosta spornih momenata, ni Aleksandar Vulin, posle afere “tetka”, nisu pomišljali na ostavke.

Odlazak srpskih političara sa funkcije u rangu je onog pitanja ima li života posle smrti. To se doživljava kao kraj, a samo postavljanje pitanja o mogućoj ostavci doživljavaju kako najoštirji napad na lični integritet. Ali, po pravilu, odbrana stranačkih kolega brzo stiže.

Odbrana neodbranjivog

Slično je i sada. Posle tragedije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u kojoj je jedan učenik ubio osmoro svojih drugova i čuvara škole, javnost je postavila pitanja odgovornosti aktuelnog ministra prosvete Branka Ružića i zatražila njegovu ostavku.

"Mislim da je relativno pitanje da li će ministar Ružić podneti ostavku ili neće", deo je odbrane koju je izneo njegov stranački šef i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

Ružić je spreman da podnese ostavku, kako kaže Dačić, ako ima neke nejgove individualne odgovornosti u “svemu tome”. Međutim, ne vidi Dačić nikakve koristi od toga.

Izostalo je još da Dačić kaže "Ne dam, Ružića", pa da nas podseti na slučaj pada vojnog helikoptera i tadašnji odgovor aktulenog predsednika države na zahteve javnosti za smenu ministara Bratislava Gašića i Zorana Lončara.

"Ja bih razumeo da je reč o individualnoj odgovornosti i propustu, ovde je reč o jednoj objektivnoj odgovornosti", rekao je Dačić.

Da li to u Srbiji ne postoji politička, simboličke ili moralne odgovornosti?

Ako u nezapamćenoj tragediji i nema direktne odgovsti i povoda za ostavku nadležnih ministara, njihovo ponašanje i izjave nakon tragedije svakako jesu.

Gde je granica?

Kako je to u komentaru napisao Filip Švarm, Branko Ružić je iskoristio nezapamćenu tragediju da bi prikupio jeftine poene i spalio pijetet prema žrtvama na lomači dnevne politike.

Kome je promaklo, Ružić je na vanrednoj konferenciji za novinare u Vladi Srbije rekao da je tragedija u školi Vladislav Ribnikar posledica vrednosti koje dolaze sa zapada. Niko od prisutnih ga nije podseti na tragediju u Rusiji iz septembra prošle godine kad je u školi ubijeno 17 osoba, među kojima i 11 dece.

Ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije izdržao da u danu tragedije ne skrene pažnju na sebe. U obraćanju naciji govorio je o tome koliko zarađuju roditelji dece koja pohađaju ovu školu, malo je bio psiholog, forenzičar, predlagao je izmene zakona…

Pojedinačnu odgovornost nije pominjao. Odgovornost celog društva jeste.

U svojoj odbrani Ružića, Dačić je rekao i da je pitanje sada da li će se tragedija ponoviti, da li će neko da kopira model ponašanja.

Da li to treba da se desi da bi se osećala ta individualne odgovornosti ministra prosvete ili bilo kog drugog, pa da podnesu ostavku? Ili bi posle ove rečenice i Dačić mogao makar da razmisli o njoj.

Jedan tabloid blizak vladajućoj stranci iz koje dolazi ministar policije objavio je poruke iz telefona dečaka koji je ubio devet osoba. Uz sve to se naglašava da je telefon dečaka trenutno na veštačenju.

Odakle jednom mediju ove informacije? Da li će i za ministra Gašića biti dato isto opravdanje da tu nema individualne odgovornosti i propusta?

Biće da je samo celo društvo krivo, dok oni koji ga vode nisu, niti ikada mogu da budu. Dok su na vlasti.