SABLAZAN JEDNOG SLEDA NEPRILIČNIH ODLUKA

Kad je pukao glas o nekakvom sukobu prof. dr Danice Popović sa Ekonomskim fakultetom (u daljem tekstu EF) na kome godinama radi, to je delovalo bizarno i neverovatno. Čuđenje je prešlo u pravo zaprepašćenje kad se pročulo da je nesporazum izbio zbog tobožnjeg plagijata, a da se radi o autorstvu prevoda jednog udžbenika iz Međunarodnih ekonomskih odnosa. Merodavni stručnjaci će presuditi da li je uopšte smisleno i moguće govoriti o plagijatu prevoda, ali vezivanje Popovićkinog imena za neki plagijat moralo je, za one koji je znaju, delovati kao teatar apsurda.

Dana Popović spada u najuži krug vrhunskih, neporecivo najboljih profesora na Ekonomskom fakultetu. To nije nekakva subjektivna impresija, nego za to postoji neoboriv dokaz. Ona je, naime, bila izabrana u Akademiju ekonomskih nauka (sada Srpska akademija ekonomskih nauka – SAEN) kao njen član. Iz redova kolektiva Ekonomskog fakulteta bilo je manje od osam članova. Ako se našla u tako malom broju izabranih iz kolektiva od oko 60 nastavnika u tom visokom zvanju u SAEN, jasno je da je ulazila i ulazi u najuži vrh članstva po svom renomeu, dostignućima i ugledu u samom kolektivu EF.

U dubokom sećanju upućenih ostale su njene sjajne kolumne u "Politici", u kojima je beskompromisno, analitički britko i uverljivo otkrivala i šibala defekte u ekonomskom sistemu i brojne promašaje u ekonomskoj politici. Afirmisala se kao prava heroina naše ekonomske nauke, njena moralna kresnica i merodavan putokaz za mnogo toga što je moralo radikalno da se menja. Nakon višegodišnjeg članstva u SAEN dala je ostavku na to članstvo, što je moralni čin koji će zadugo ostati u sećanju poznavalaca njenog dela. Trebalo bi biti krajnje neinformisan i neupućen u kriterijume i standarde akademskog vrednovanja pa poverovati da bi se takva jedna ličnost upustila u plagiranje, pa još uz to u nekakvo plagiranje prevoda, ako o takvom plagiranju prevoda može uopšte smisleno da se govori.

Pročulo se da je Dana Popović jednoglasnom odlukom isključena iz nastave predmeta za koji je specijalizovana. U hodu po mukama koji se u ovom neugodnom slučaju otegao kao gladna godina, ovo je tek jedna od krajnje neprijatnih epizoda. Evidentno je da je i u ovom mučnom događaju imperija uzvratila udarac. To je ilustracija prohibitivnog ambijenta u kome su prinuđeni da stvaraju i deluju naučni radnici, i još jedan indikator demokratskog deficita društva u kome smo se zatekli. Oni među starijima koji su preživeli socijalistički vakat, a koji su se izlagali riziku da se svojom kritikom zamere vlasti, setiće se bez nostalgije sličnih epizoda kroz koje su tada prolazili. Među takve su spadali sastanci partijskog aktiva sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda, a ta tačka bila je dotični "grešnik", koji se mogao smatrati srećnim ako se sve završavalo na tom partijskom "ribanju". Vredi naglasiti činjenicu poznatu iz ličnog iskustva, da su tim ribanjima bili podložni i oni koji nisu bili "organizovani", tj. nisu pripadali Savezu komunista.

OPŠTA DRUŠTVENA POZADINA OVOG POSRNUĆA

Danin slučaj je inspirativan i navodi i na neka šira razmišljanja. Srbija se poodavno i uveliko zaglibila u režim jednopartijskog autoritarizma. Naša trpka socijalistička baština sadrži, uz ostalo, veliku zastupljenost javnog sektora i veliko učešće kolektivno posedovanog kapitala u ukupnom bogatstvu društva, zatim široko razuđene bezbednosne i obaveštajne agencije, tj. moćan aparat prinude i, jednako važno, državni monopol nad sredstvima masovnog komuniciranja. Ti moćni instrumenti finansiranja, prinude i propagande padaju u ruke stranke ili koalicije partija koja se sticajem određenih okolnosti nađe na vlasti. Tako se stvaraju uslovi za drastično neujednačeno političko nadmetanje, stranka na vlasti ima ogromne prednosti i zahvaljujući njima potiskuje ostale stranke, dok one u svojoj beznadnoj skrajnosti faktički ne prestanu da postoje. Politički sistem predvidivo i zakonito konvergira ka jednopartijskom režimu. Tako se rađa i pušta duboke korene era autoritarizma.

Autoritarizam je dijametralna suprotnost u odnosu na demokratiju. Za demokratiju je, uz ostalo, bitna jednakost pred zakonom, a ova sa svoje strane implicira principijelno postavljenu i delotvornu zaštitu ljudskih prava i sloboda. Jednakost u demokratiji najefektnije je artikulisana latinskom poslovicom Omnes legum sevi sumus ut liberi esse possumus (Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni). Demokratija i podrazumeva i gradi slobodne ljude. Učešće neslobodnih ljudi u demokratskom procesu nezamislivo je i apsurdno. Samo slobodan čovek, učesnik demokratskih procesa, može da bude moralan i čvrsto dosledan u svojim etičkim opredeljenjima. Nasuprot tome, autoritarizam se temelji na vlasti čoveka nad čovekom, on podrazumeva klasifikaciju ljudi shodno hijerarhijskoj lestvici i nameće obrasce ponašanja u kojima imaju da se slede komande nadređenih, a ne sopstvena etička opredeljenja.

Autoritarizam je sušta inkarnacija sukoba između savesti i eksterno – sa višeg komandnog nivoa – iznuđene akcije i svega što ona podrazumeva. Autoritarizam je ne samo inkompatibilan sa moralom kao izrazom lične odgovornosti, nego on moral i nagriza. Primeri iz SSSR-a, kao naglašeno autoritarnog poretka, u tom su pogledu rečiti. Organi bezbednosti imali su svoje planove koje je, kao i u svim sektorima, valjalo ispuniti i premašiti. Ne mogu se zaboraviti zapanjujući primeri koje je opisala N. Mandeljštam: islednik nalaže bezrazložno uhapšenoj devojci da navede imena poznanika koji rade protiv države. Ona, prirodno, ne može da mu navede ta imena, a on je na par sati odvodi u samicu da razmišlja i dobro odvagne da li je veće zlo da prokaže nevine ili da bude poslata negde u daleki Sibir u kažnjenički logor, sa malom verovatnoćom izlaska i spasenja! U sećanju iskrsava i sablažnjiva izjava M. Gorkog, koji je na sva usta ishvalio jednog dečaka, izvesnog Morozova, koji je sovjetskim vlastima izdao rođenog oca.

U autoritarizmu je veoma visoka cena moralnog opredeljenja i, posebno, njegovog doslednog potvrđivanja u praksi. Izostale su, nažalost, trezvene i realistične ocene moralnih šteta i ozleda koje je autoritarni kolektivizam produkovao u poluvekovnoj socijalističkoj istoriji istočnoevropskih zemalja. Koliko su zbog erozije moralnog jezgra stanovništva smanjeni izgledi za održivu demokratsku obnovu ovih društava? Ekonomistima često izmiče činjenica da je moral, baš kao i sloboda, svojevrstan faktor proizvodnje koji silno utiče na mobilizaciju i efikasnost upotrebe proizvodnih činilaca: u ambijentu koji tvore čestiti i moralno ispravni ljudi kudikamo se lakše i delotvornije posluje, na osnovu datih količina resursa ostvaruje se kudikamo veći obim proizvodnje.

KONKRETNO O GOLGOTI D. POPOVIĆ

Ovo je tačka na kojoj se valja vratiti "slučaju" Dane Popović i dramatičnim ishodima koje je doživela na nekoliko glasanja na Naučno-nastavnom veću EF. Obavešteni bi morali po nju nepovoljne ishode da dožive kao javnu sablazan. Vrhunski ekonomista, angažovani naučni radnik, autor značajnih radova koji u nauci predstavljaju dostignuća… doživljava na tim glasanjima neku vrstu kolektivne kritike, da se ne kaže osude. I to zbog načina na koji je predstavljeno "autorstvo" jednog prevoda. S obzirom na značajne radove koje je Popovićeva ostvarila u međunarodnim ekonomskim odnosima kao svojoj užoj specijalnosti, taj prevodilački uradak toliko je sitan i beznačajan da ga Popovićeva zasigurno neće citirati u svojoj bibliografiji povodom budućih raznih unapređenja ili dodele priznanja. U većini sličnih dogodovština, prevodi jedva da se i uzimaju u obzir. Važnija od toga je činjenica da ona u svojoj struci ima takve rezultate da joj nikakvi slični marginalni dodaci zasigurno nisu potrebni.

Reklo bi se da se po nju nepovoljni rezultati kolektivnih glasanja mogu objasniti samo rešenošću "imperije" da uzvrati udarac i njenom sposobnošću da svoju autoritarnu volju provuče i realizuje i kroz takav radni kolektiv, koji bi svojim visokim obrazovnim nivoom i političkom zrelošću morao da bude uzor demokratskog odlučivanja. Stoga je predmet ovog rada fenomen i učinak političkog autoritarizma uz "slučaj" D. Popović kao ilustracuju, a ne obrnuto – "slučaj" Popović uz prateći komentar širih društvenih implikacija nevesele pojave, da politički pritisak može svoje ciljeve realizovati i na onim tačkama u društvu gde se to najmanje može očekivati.

Postupak D. Popović lako se može i objasniti i opravdati. Spornu knjigu sam pročitao od korice do korice. Bio sam zaprepašćen razlikom u kvalitetu prevoda dveju delova te knjige. Zbog pravopisnih, leksičkih, gramatičkih i, uopšte, jezičkih grešaka u jednom delu tog prevoda, i jezičke čistote, elegancije u formulacijama i preciznosti artikulacije u drugom delu, ta knjiga je delovala ka spoj dva dijametralno različita, veštački skrpljena teksta. Delovalo je kao kombinacija jednog zapuštenog, trnovitog i teško prohodnog guštika, prave makije, i uređenog, prozračnog i vizuelno prijatnog, negovanog zasada. Zna se i ko je autor kog dela ovog prevoda. Bilo je ispravno i čak neophodno da se loše prevedeni deo iznova prevede.

Kad je problematični deo ove nesrećno iskombinovane knjige iznova preveden, dobijen je rezultat koji u celosti predstavlja prevod D. Popović: inicijalno preveden u njenoj izvedbi kome nisu bile potrebne intervencije, i iznova prevedeni deo koji je u celosti uradila D. Popović. Krajnji rezultat je stopostotni prevod Dane Popović. Izgledalo je, pričalo se, a i sam sam mislio da je u predgovoru ili bar u fusnoti trebalo naznačiti da je prvobitna varijanta ovog udžbenika bila zajednički prevod Babića i Popovićeve. Nakon nekog vremena promenio sam mišljenje: tu napomenu u predgovoru ili fusnoti nije trebalo uključiti u tekst. Razlog je jasan. U toj napomeni moralo bi se objasniti zašto je pola knjige moralo ponovo da bude prevedeno. To se nije moglo uraditi, a da se ne formuliše negativan sud o kvalitetu Babićevog prevoda. Popovićeva to nije htela da učini. Postupila je dostojanstveno, gospodstveno i u stilu koji odgovara njenoj visokoj reputaciji u ekonomskoj struci.