Pre dvadesetak godina bio sam u Americi. Jedan jedini put. Ne zbog toga što imam nešto protiv nje već, jednostavno, nije bilo prilike. Bilo je to u leto davne 1979. godine. Honorar od redakture jedne knjige bio je dovoljan da platim avion a plata da je promenim u 500 dolara i da provedem mesec dana u tzv. "pravoj" Americi – na Srednjem Zapadu. Naravno, stanovao sam kod "naših".

"Naše" sam uglavnom znao od ranije ali sam neke sreo i prvi put. Pored naših, družio sam se sa čistokrvnim Amerima, te Amerima poljskog, grčkog i jermenskog porekla. Čudna mešavina. Ali veoma korisna radi poređenja ne samo kako ko živi nego i kakve vrednosti i nade neguje.

U početku mi je pomalo smetalo što su neki od naših imali snažnu, atavističku potrebu da u meni gledaju nekakvog Titovog pionira. Ja im nisam odgovarao kao "poraženoj" vojsci jer mi nije padalo na pamet da im objašnjavam kako teško mogu biti Titov pionir dok neki od mojih najbližih prijatelja robuju po Titovim zatvorima. Nisam imao potrebu ni da im pričam o tome koliko je mojih prijatelja u međuvremenu emigriralo, koliko ih je bez pasoša, koliko je onih koji su pod policijskom paskom… Imao sam, naime, neodoljiv utisak da je za jedan broj naših vreme naprosto stalo i da se i u Americi s kraja sedamdesetih još uvek vode borbe na prilazima Beogradu. Već sama činjenica da nisam u Ameriku došao ni na stipendiju ni da tražim posao delovala je sumnjivo. Koji je "Titov pionir" išao u Ameriku turistički? Za razliku od Hadži Dragana Antića…

U Americi, moram sada posle toliko godina da priznam, nisam bio iznenađen otkrivajući novi kontinent koliko otkrivajući našu dijasporu. Tu sam, naime, otkrio da su nacionalna svest, interes, pa i identitet nešto sasvim specifično i mistično, i da nemaju nikakve veze ni sa kulturom, ni sa jezikom, pa čak ni sa nekakvom političkom tradicijom.

Najgrlatiji i najradikalniji Naši u Americi bili su oni koji po svojim kućama nisu imali nijednu knjigu na srpskom a čija su deca rođena u Americi uglavnom zamuckivala srpski.

Možda ovoga ne bih bio svestan da se nisam družio sa drugim naturalizovanim Amerikancima, posebno Poljacima i Jermenima. Svaki iole obrazovan Poljak ne samo da zna poljski, kao uostalom i njegova deca, nego je satima spreman da raspravlja o Mickijeviču, Gombroviču ili Viktijeviču. Ništa čudno, objašnjavali su mi naši: to su katolici. Kao da je verska pripadnost mogla da ih usmeri ka takvim dekadentima i nevernicima kao što su bili Gombrovič ili Vitkijevič. Ali, branio sam ja Poljake: oni imaju i svoje koledže i univerzitete gde se uči poljski. To je nešto drugo, objašnjavali su mi opet naši. Valjda Srbi imaju nekakvu zabranu da organizuju svoje obrazovanje u Americi. Čudno.

Posle sloma Praškog proleća, 1968, u Kanadu je emigriralo nekoliko stotina hiljada Čeha i Slovaka. Neki tvrde oko pola miliona. Ubrzo po dolasku u Kanadu Jozef Škvorecki je sa grupom prijatelja osnovao izdavačku kuću Grupa 68. Zanimali su me tiraži knjiga na češkom jeziku u Kanadi. "Pa, negde između šezdeset i sto hiljada primeraka."

Kada su 1994. godine u Beogradu izašla sabrana dela Miloša Crnjanskog, država nije imala para da obezbedi otkup i slanje kompleta knjiga slavističkim seminarima širom sveta. Bio sam ubeđen da će naši, pogotovo oni iz Amerike, da priteknu u pomoć oko te stvari. Na kraju je Soros fond Jugoslavije obezbedio sredstva. Pokojni Živorad Stojković je uzalud pokušavao da našima objasni važnost dela Miloša Crnjanskog. I hrabro se, posle svega, zahvalio Fondu za pomoć koja je istovremeno bila i od civilizacijskog i od nacionalnog značaja.

Raspitivao sam se kod naših izvoznika knjiga kako se prodaju knjige na našem jeziku po svetu. Osim onoga što otkupljuju univerziteti i biblioteke – uglavnom veoma slabo. Znam da je nekoliko pokušaja otvaranja knjižara sa srpskin knjigama po svetskim prestonicama propalo. Šta su knjige prema tolikim drugim problemima?

Odavno sam shvatio da je priča o nacionalnim interesima i nacionalnom identitetu do te mere prazna i besmislena da se na to ne bi uopšte trebalo obazirati da nije u pitanju jedan providan i odvratan trik koji, nažalost, ubija.

Pročitao sam gomilu knjiga na temu emigracije i homesicka. Neke od tih knjiga su vrhunske i istinski su uticale na svetsku književnost. Od Džojsa do Nabokova, Gombroviča i Dovlatova, sve su to bila dela pisaca koji su do te mere brusili i voleli svoje jezike, makar ih i menjali – poput Nabokova, da se njihovo nacionalno osećanje, pa i patriotizam mogu meriti samo jezikom. Kad Kami kaže da je njegova otadžbina njegov jezik – znači francuski – on je time mnogo veći francuski rodoljub od francuskih kolona iz Alžira. Ovo podsećanje na Kamija i Alžir moralo bi danas u Srbiji biti mnogo aktuelnije nego što se misli. Pogotovo kad su u pitanju Naši u rasejanju.

Nisam obraćao previše pažnje na Naše sve do marta 1999. godine. Znao sam da su mnogi od njih dolazili u Beograd da podrže ispravnu nacionalnu i državnu politiku Slobodana Miloševića ali sam rezonovao da će uvek biti moguće manipulisati ljudima, njihovom naivnošću i verom. To da će neki, možda, iskoristiti svoju bliskost sa režimom za lično bogaćenje izgledalo mi je sasvim prirodno. Ni prvi ni poslednji koji koriste priliku. Ali, od 1999. godine, moj uglavnom kulturološki pa i estetski pristup našima, odnosno srpskoj dijaspori, odjednom postaje krajnje moralističko pitanje.

Bojim se da me nijedan od Naših iz belog sveta u vreme rata 1999. godine nije pozvao telefonom, napisao mi pismo ili bar poslao običan kratak mejl (ne uključujem rodbinu koja je u Kanadi i Danskoj). Zvali su me, i pisali mi, i Jermeni i Poljaci, i Grci i Jevreji, i autentični Amerikanci. Neki od njih su pitali: da li vam nešto treba. A Naši – ništa. Valjda nisu hteli da me ometaju u odsudnom trenutku odbrane Kosova. Nažalost, kad je Kosovo u pitanju, tamo je bio moj sin u uniformi JNA. I tri meseca smo moja porodica i najbliži prijatelji, ali ne samo mi već i neki koji su mi bili samo površni poznanici, preživljavali pravi pakao. Neki od naših iz belog sveta, iz tzv. dijaspore, znali su i mene i moju porodicu ali umesto da nam upute bar neku javku prijateljstva i empatije, vodili su dugačke polemike preko interneta o zločinačkoj prirodi američkog i svakolikog zapadnog imperijalizma.

Ja sve više uviđam da Naši, kako tamo tako i ovde, imaju nekakav strašan defekt saosećanja i spontanosti. Naši su, u stvari, zaista "nebeski narod". Iz prostog razloga jer ih pojedinačne sudbine i životi uopšte ne zanimaju. Njima je važniji Mač sudbine od jedne dečje suze. (Zbog toga toliko i opevaju Dostojevskog.) Sudbina rasa i naroda uvek im je bliža od sudbine komšije. O tome je tako sjajno pisao Nabokov kad je uzdizao Čehova. Pogotovo je to prisutno kod tzv. srpske inteligencije.

Kad slušam Velju Ilića kako začikava Svilanovića da se pojavi na skupovima Naših u Americi, ja u tome naravno ne prepoznajem nikakvu inteligenciju koja je spremna da slobodno raspravlja o svemu i svačemu. Vidim samo jednu ostrašćenu, izbezumljenu i naravno neobrazovanu gomilu koja ni sama ne zna gde je i šta hoće. Da li je to ta srpska nacionalna svest, da li je to tradicija kojoj treba da stremimo? U isto vreme, to je i jedno ogromno licemerje. Svi ti naši koji godinama žive u Americi odlično znaju šta je šta u toj zemlji. I ne bi im palo na pamet da javno i otvoreno nekoga napadnu na radnom mestu ili na ulici zato što je ove ili one rase, pola, vere… Američki zakoni i pravila igre toliko su im uterali strah u kosti da im, izgleda, sad jedino ostaje da se kurče u Srbiji i svoje opsesije i traume isteruju preko svojih poslanika. Oni možda ne znaju šta je politička korektnost ali nikada se neće usuditi da u Americi napadnu nekoga zbog toga što je musliman ili homoseksualac.

Čime se, uopšte, ponose Naši Tamo? Istorijom? Hrabrošću? Tradicijom? Sećam se da mi je jedan naš poznati novinar koji je godinama bio dopisnik u Americi ispričao kako ga je jednog dana pozvao u goste naš čovek. Da pokaže kako je uspeo. Sasvim prirodna potreba, nema šta. I znate li čime se najviše ponosio? Time što je na velikom automobilu imao registraciju "SRBA 5". I bilo ih je naravno, petoro.

Priče o životu i snalažljivosti naših Tamo postale su deo nacionalnog mita. Kao što se u Srbiji nikada nije gladovalo tako su, izgleda, svi Srbi Tamo fantastično uspeli. Zbog toga se, valjda, i toliko protive mladima iz Srbije koji bi takođe da odu Tamo nešto da otpočnu. Njihov otpor i mržnja prema zemlji u kojoj žive, ovde posebno mislim na društvene vrednosti i ljudska prava, u direktnoj je srazmeri sa njihovim nepoznavanjem sopstvene kulture i jezika. U Americi je, zbog toga, valjda, kapitalizam tako uspešan dok će u Srbiji on predstavljati čistu propast. Uništiće, naime, našu tradiciju i naše vrednosti. Našima je od svega najviše stalo da se u Srbiji sve zamrzne i da se ona pretvori u svojevrsni etno park. Pa kad oni dođu moći će svojim poslovnim prijateljima da pokazuju kako nije sve u biznisu i modernosti.

Mislim da je krajnje vreme da o Našima i njihovoj ljubavi prema domovini prestanu da se pričaju bajke. Drugi narodi – pogotovo Rusi – to su odlično shvatili. Preporučio bih kao obaveznu literaturu knjigu Sergeja Dovlatova Kofer i Strankinja. Rusi će pomoći, pretpostavljam, da se mnogo lakše preboli ta neuzvraćena ljubav.

Verujem, međutim, da će jedna druga, nova generacija Naših, koja je emigrirala poslednjih desetak godina – i koja više ne vodi nikakve ratove u svojim novim domovinama – dobro shvatiti gnev koji osećam. Oni, ta nova generacija, verovatno su na najbolniji način shvatili svu dubinu i tragediju nesporazuma između nacionalne svesti i istinskog pripadanja modernom svetu.

Zbog toga bi rasprava o budućoj ulozi Naših, ali i o našoj ulozi, u ovom milenijumu bila neophodna na jednom sasvim drugom nivou. Za početak bi bilo dobro upoznati, znati i voleti svoj jezik. I čitati.