Dušan Bajatović, generalni direktor javnog preduzeća "Srbijagas" i visoki funkcioner SPS-a, poslednjih meseci je stalno na udaru žestokih kritika, kako iz samog Ministarstva za energetiku Vlade Srbije tako i sa raznih drugih, najčešće "tabloidnih strana". Zamera mu se da je zadužio "Srbijagas" za milijardu evra; da su gubici iz poslovanja ovog preduzeća između 300 i 400 miliona evra; da se "Srbijagasom" loše upravlja i da je preduzeće pretovareno non core delatnostima; da su odnosi sa strateškim partnerom, ruskim "Gaspromom", netransparentni, a da ima i nerazjašnjenih stvari oko gradnje kontinentalnog gasovoda "Južni tok" preko Srbije; da su cene ruskog gasa previsoke, što vodi u oseku potrošnje; da je suprotno propisima o javnim nabavkama potrošio preko 400 miliona evra; da je na neki način odgovoran za kriminalne operacije oko Azotare u Pančevu itd. Zbog toga smo razgovor sa Bajatovićem i počeli pitanjem: Zašto se među svim srpskim javnim preduzećima baš on i "Srbijagas" toliko kritikuju?

DUŠAN BAJATOVIĆ: Prvo, smatram da iza "tabloida" koje spominjete zapravo stoje raznovrsni interesni lobiji, ne samo bliski ovoj nego možda i prethodnoj vlasti. Sve je u stvari jednostavnije nego što izgleda na prvi pogled. Očigledno nekom smetam, ali se postavlja pitanje – zašto smetam. Kritike su navodno principijelne prirode, ali se ne radi o principima, nego o neistinama.

Svi mi znamo da je Srbija vodila socijalnu politiku i na tržištu prirodnog gasa, pa je "Srbijagas" od 2008. godine radio sa prosečnom cenom za potrošače koja je za 25 odsto bila realno niža od tržišne cene. Pa izračunajte, pošto je to posao od oko milijardu dolara godišnje, svake godine ste gomilali tih oko 200–220 miliona dolara gubitaka. Uz to ste uz državne garancije (dakle uz znanje države) dobijali kreditne linije. Pa čim je država odobravala kredite za tekuću likvidnost našeg preduzeća, jasno je da je znala da je to ceh socijalne politike. To znači da je svakoj vladi bilo jasno da je minus "Srbijagasa" potencijalni fiskalni deficit u državnom budžetu i da će on, iz poznatih razloga, jednog dana postati javni dug. I Skupština je sve četiri godine glasala za odobravanje tog našeg, odnosno budžetskog zaduženja – što znači da su i pozicija i opozicija znale o čemu se radi. I ja sam često javno govorio da će to jednog dana stići na naplatu. Sada se sve to prećutkuje. Naravno, najlakše je krivca za skupo održavanje socijalnog mira naći u jednom preduzeću.

Drugi veliki problem u našem poslovanju, osim razlike između nabavne i prodajne cene na štetu "Srbijagasa", jeste neplaćanje gasa koji smo isporučivali, što je, takođe, najčešće posledica socijalne politike. Daljinski sistemi stalno imaju nerealno nisku cenu grejanja, a lokalne samouprave nemaju dovoljne prihode da subvencionišu cenu grejanja niti to smeju da čine; zatim, veći deo privrede koji je pod kontrolom države očito nije i neće plaćati preuzeti gas. Na primer, samo Petrohemija iz Pančeva nam duguje oko 150 miliona evra, a naša ukupna nenaplaćena potraživanja su oko 700 miliona evra.

Istovremeno se stalno potencira da se spasavaju radna mesta, a to znači da ne smete onima koji ne plaćaju da obustavite isporuke, da bi se očuvalo to malo preostalih radnih mesta. To znači da će deo svih tih dugova opet biti nenaplativ. A kako pri tome objasniti da je dug toplana prema NIS-u za isporučeni mazut – nula, a prema nama iznosi milijarde, jer kad mi kao NIS tražimo bankarsku garanciju, kažu ti: jesi li ti lud, hoćeš da posluješ kao banka? A u stvari, trebalo bi da poslujemo kao svaka banka, ali onda nema socijalne politike.

Mi smo sada iskazali u završnom računu znatne gubitke na nivou kapitala od 36 milijardi dinara, a stvarni gubitak je 11 milijardi dinara, dok je sve ostalo – šta? Nenaplaćena potraživanja po međunarodno priznatim računovodstvenim standardima vi na kraju godine morate da prikažete kao gubitak. Iako ćemo dobar deo tih potraživanja naplatiti ove godine i to knjižiti kao vanredni prihod. No, sada svi kažu – jao, ovi napravili gubitak od 360 miliona evra. A prošle godine, kada je bio plus u "Srbijagasu", rekli su mi da sam uvlačio kapital "supsidijara" u kapital firme. Sad to nismo radili, već smo sve prikazali po međunarodnim standardima – i postigli smo dva efekta. Jedan je da kažemo da je "Srbijagas" propao, a nije, a drugi je da kad odemo kod banaka, možemo samo da plačemo. Pa moramo da tražimo pare iz budžeta.

Šta hoću da kažem? Ne može se voditi politika prema jednom javnom preduzeću pod spoljnim pritiskom, jer ako tome podlegnemo, dobićete jednu lošu politiku. Mi u "Srbijagasu" tačno znamo gde su problemi – pa se mora primenjivati zakon, i ko ne plati njemu se mora obustaviti gas, pa ako ni tada ne plati, moraš da ga tužiš. A onda naši osnivači kažu – čekaj, to je nepopularno, ne može to tako. A onda se to plati iz budžeta. Takva praksa mora da se prekine.

Svi sada kažu da je "Srbijagas" zadužen za milijardu evra, ali se ne kaže da je znatan deo tog zaduženja u funkciji velikih investicionih projekata, uključujući i "Južni tok". Grubo rečeno, kad bismo naplatili sva svoja potraživanja, krediti za te projekte ne bi nam ni bili potrebni.

Mi stalno govorimo da nije moguće voditi socijalnu politiku na bazi berzanske robe a da vas to ozbiljno ne košta. Na sve to dolazi i činjenica da je Srbija, prilikom privatizacije NIS-a, domaća nalazišta gasa ostavila NIS-u i da on sada taj gas prodaje po berzanskim cenama. A nekada je taj domaći gas, kada je praktično "Srbijagas" bio u NIS-ovom okviru, zajedno sa domaćom naftom, preko niske "interne cene", služio za "peglanje" cena uvozne nafte i uvoznog gasa. Sada na tom domaćem gasu, kao i na domaćoj nafti, ruska kompanija pravi ozbiljne profite, jer tim resursima upravlja ekonomski efikasno, to jest u skladu sa tržišnim kriterijumima.

"VREME": Šta kažete na izveštaj državnog revizora, zar niste prekardašili sa, beše li, 46 milijardi dinara potrošnje mimo zakona o nabavkama?

Kada je reč o izveštaju državnog revizora, prvo imam utisak da je on radio u uslovima pojačanog medijskog pritiska na "Srbijagas" – možda se očekivalo da on ovde nađe neki "svemirski kriminal". A kad on to nije našao, bilo je i nezadovoljstva, neki su o tome naručivali tekstove u novinama. To nije bio samo pritisak na revizora, to je i pritisak na postupajuće organe po prekršajnim prijavama, a možda i pritisak na tužilaštvo i MUP. Ja sam vrlo otporan na tu vrstu pritisaka i uskoro ću u javnost morati izaći sa razjašnjenjem izvora raznih nezadovoljstava toga tipa.

Mi smo, inače, bili svesni određenih propusta u pogledu procedura, ali, onako kako je plasirano, navodilo je na zaključak da je neko u "Srbijagasu" proćerdao 460 miliona evra, a o tome nema ni govora. Nema ni nenamenskog trošenja novca niti bilo čega sličnog.

Državni revizor je napravio odličan dokument, jer je otkrio određene slabosti u jednom velikom preduzeću, koje, takvo kakvo je, ne bi trebalo da toleriše. Sada nam je revizor praktično izdao naredbu o tome šta moramo da otklonimo, a to će za nas biti veoma dobro.

Spor sa zakonom o javnim nabavkama je, na primer, bio što smo išli na bankarski šalter i uzimali kratkoročne kredite. Znate, kad meni ne plate gas, a ja moram da ga platim isporučiocima, šta ja da radim osim da idem u banku, da premostim problem. To nije bilo moguće predvideti na početku godine, koliko ćemo se ukupno tokom godine morati zaduživati, pa se nije mogla svaki put blagovremeno ishodovati dozvola Vlade. Ovako, to se skupljalo do rebalansa budžeta, kada nam je Vlada davala saglasnost to jest garancije za banke. Da li smo sve to ipak mogli bolje planirati, verovatno je moglo, ali to bi značilo da možemo bolje sarađivati i sa Vladom i sa Agencijom za energetiku. Glavno je što se stepen naplate ne može planirati na 98 odsto, kad mi znamo da će biti oko 60 odsto. Ne mogu ja u plan da upišem nisku naplatu, jer bi mi onda nadležni organi rekli – pa ne možete raditi sa gubitkom.

Jedan deo revizorovog izveštaja odnosi se na naše radove prema državnim projektima. Mi smo dobili nalog da izmestimo naftovod, produktovod i gasovod, da bi autoput Beograd – Novi Sad prošao svojom trasom. A revizor pita zašto je "Srbijagas" to radio po hitnom postupku – pa to piše u zaključku Vlade. Taj konkretan posao trebalo je da urade "Putevi Srbije", oni nisu imali ni dinara, sve je ostavljeno "Srbijagasu", a mi smo samo sproveli zaključak Vlade. Slično je bilo sa gasifikacijom "Fijat Srbije" u Kragujevcu. Nakon što je otišla u bankrot firma koja je radila gasifikaciju Kragujevca, ja sam pozvan u Vladu i rečeno mi je da brzo mora da se završi Projekat Fijat, pa smo mi to uzeli i završili tu gasifikaciju, sa gledišta magistralnog gasovoda. Revizor na to kaže, vi ste sproveli neku proceduru po zakonu, jeste da ste imali nalog Vlade, ali mi smatramo da nije trebalo da idete na skraćenu proceduru nego je trebalo da idete u otvoreni postupak. Zatim, imate promet između "Jugorosgasa" i "Srbijagasa", oba su rezidenti Srbije, a promet se vrši na ukrajinsko-mađarskoj granici. Kako to provesti kroz srpski zakon o deviznom poslovanju i zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju? Revizor kaže niste radili po zakonu, a tako se radi već 20 godina. Tu je i problem partnerstva sa opštinama kod gasifikacije, kao i jedan stari ugovor iz 1990, o angažovanju "Revnosti" za čuvanje objekata, što je nama jeftinije nego da primamo ljude u radni odnos i ostalo.

Tako bih redom mogao analizirati revizorski izveštaj, ali bitno je – mi ćemo odgovarati za učinjene prekršaje, ali nenamenskog trošenja novca u "Srbijagasu" nije bilo. Da je revizor našao neki kriminal, on bi bio dužan da zapleni dokumentaciju i kod nadležnih pokrene istragu.

Sve to je iskorišćeno i protiv mene. Kad danas nekom isključite gas zato što nije platio, on čačka da nešto nađe kod vas, piše krivičnu prijavu i viče "drž’te lopova". Slično se ponašaju i oni koji na našim tenderima nisu dobili posao.

Neće biti da vas ganjaju samo privrednici kojima ste stali na žulj?

Ne isključujem ni da nekom smeta to što ja imam svoj stav, što ga javno iznosim i ne slušam nikog.

Naš koalicioni partner SNS drži ceo energetski sektor, osim NIS-a, koji je većinski u stranom vlasništvu, i "Srbijagasa". Ja prosto ne mogu da verujem da postoje politički razlozi za jednu takvu vrstu pritiska, da se uzme sve. Mislim da cilj ove vlade treba da bude da "Srbijagas" ostane visoko integrisana kompanija i da toj kompaniji omogućimo da radi pod normalnim uslovima u vezi sa velikim poslovima koji će se u gasnom sektoru dešavati.

Ali, mi još uvek nemamo odobrenu realnu cenu gasa, ona je i dalje oko 10 do 12 odsto niža od nabavne. Kao što i dalje nemamo obezbeđenu naplatu, jer ko od bolnica, vrtića, lokalnih samouprava, firmi u restrukturiranju i drugih može tražiti bankarsku garanciju da bi se obezbedio za svoje isporuke gasa?

Stalno govorite o nerealnim cenama, ali oko njih u javnosti ima dosta konfuzije i čini se da je tu nešto netransparentno. Po novinama se sada pojavljuje da će cena ruskog gasa pasti sa 490 na 370 dolara za hiljadu kubika, a to bilo sniženje za 25 odsto, a ne 13 odsto koliko je nedavno spomenuo da će spustiti cenu šef "Gasproma" Aleksej Miler. S druge strane, 1. februara je kod nas gas poskupeo za blizu 9 odsto, to jest sada je kubik preko 44 dinara, i ako sada tu cenu za potrošače u dinarima pretvorite u dolare ispada da će njih hiljadu kubika koštati preko 500 dolara. O kakvoj aritmetici je tu reč?

Ja sam to više puta objašnjavao. Prvo, kod "Srbijagasa" je prosečna cena sada 36 dinara za kubik, a kod nekih distributera je 44 dinara. Pitanje je šta vam Agencija za energetiku priznaje kao troškove. Domaća cena gasa koja je za javno snabdevanje iznosi 350 dolara za hiljadu kubika, kad je gas iz uvoza još bio 490 dolara za hiljadu kubika. Zašto? Zato što država nije dozvolila da poskupi gas u javnoj potrošnji. Ko je na uvoznu cenu još koliko sada nakarikao, to zavisi od toga koliko mu je Agencija dozvolila da svojih troškova uračuna u tu cenu. Pogledajte cene kod tridesetak distributera koji gas isporučuju krajnjim kupcima, pa ćete videti da su te cene veoma različite, ali to nije tema za "Srbijagas".

Kad je reč o našoj ceni, treba voditi računa da se gas iz uvoza preuzima na ukrajinsko-mađarskoj granici kod Beregovoja, pa na cenu uvoznog gasa treba dodati i cenu transporta do potrošača. Mi smo trenutno na arbitraži sa Mađarima, jer s njima imamo jedan stari loš ugovor o ceni transporta – i ja sam prvi direktor "Srbijagasa", za sve ove godine, koji se usudio da uđe u arbitražni spor oko cene transporta i visine prekograničnih taksi.

Dakle, oko gasa i njegove cene se stalno pravi veliki komunikacijski šum. Jeste, cena ruskog gasa je bila 488 dolara u poslednjem kvartalu, jeste da smo dobili popust od 13 odsto, nakon jednog ranijeg popusta. Dakle, kada govorimo o ceni uvoznog gasa iz Rusije, govorimo o ceni na Bergovoju. Prosečna cena po kojoj "Srbijagas" sada transportuje gas je negde oko 40 dolara na hiljadu kubika, a na to treba dodati troškove unutrašnjeg transporta, koji su negde na nivou između 12 i 18 dolara na hiljadu kubika (zavisi na kom pritisku ga preuzimate). I tek na kraju dođete do zarade distributera. Znači, formiranje cene nije baš jednostavna matematika – cena ruskog gasa puta devizni kurs.

U prvom kvartalu ove godine cena uvoznog gasa bila je neki cent iznad 400 dolara za hiljadu kubika, a mi očekujemo da će prosečna cena (koja se izračunava po naftnoj formuli, koja uvažava i cene derivata) u toku ove godine biti na nivou od 370 dolara za hiljadu kubika. Zapravo, očekujemo dodatna pojeftinjenja, jer mislimo da će se politika cena kod isporučioca menjati, usled globalnih promena na tržištu gasa u svetu.

A ne zaboravite da se na cenu uvoznog gasa iz Rusije ne može gledati samo po njenoj visini – mi nikad nismo platili penale isporučiocu, uvek smo dužni samo ono što povučemo, a povlačimo gas vrlo neravnomerno – a uvek plaćamo cenu po ugovoru. To niko nema. Povrh svega toga se postavlja pitanje: pa ako su nam Rusi braća, što nije još niže – pa nema bratskih odnosa, ima da platiš ono što si uzeo, kao što moraš da platiš Nemcu, Englezu ili Francuzu, isto tako moraš da platiš i Rusu.

Kroz aranžman sa "Gasprom Švajcarskom" cena ruskog gasa koji je išao prema Azotari i koji je plaćen robama, bila je za 30 odsto niža od redovne cene. I to je pomoglo tom, a i još nekim preduzećima da prežive i da Azotara prvi put u poslednjih 25 godina, bez obzira na to šta se tamo dešavalo, bude pozitivna, sa malim profitom. Mi ćemo nastaviti taj "toling posao" i čak je prihvaćen kod međudržavnog komiteta kao model preko koga ćemo pomagati srpsku industriju. A neki nam prigovaraju da pored posrednika u uvozu "Jugorosgasa" uvodimo još jednog posrednika? Niko ne primećuje da ste nabavili 30 odsto jeftiniji gas, već svi razmišljaju kolika je tu korupcija.

Uzgred, taj "aranžman" zbunio je statistiku, pa se stiče utisak da je naše tržište gasa u padu, a nije. Sada smo na 2,4 milijarde kubika, a najviše je bilo 2007–2008. – 2,7 milijardi kubika. Čak je, uprkos krize, potrošnja kod stanovništva povećana za oko tri odsto, što je možda i margina temperaturnih razlika od zime do zime. Međutim, za sve energente kod nas glavni je problem niska cena struje, pa nema logičnih pariteta između cena različitih energenata. A bez tih pariteta nema ni energetske politike na duži rok.

Dakle, rad "Srbijagasa" nikad nije bio transparentniji, nikad nismo imali toliko kontrola poslovanja i nikad nismo izazivali toliko pažnje – a nikad nismo imali veći komunikacijski šum.

Dakako, ima problema, jer mi sada uzimamo državne bankarske garancije, što će platiti svi građani Srbije preko budžeta, da bi se subvencionisala cena gasa potrošačima. Građani potrošači, dakle, nisu pljačkani, nego dotirani.

A mnogi protestuju, naročito "jednočlana" udruženja potrošača, koja mene doživljavaju kao moćnika, ili moćnog lopova, ili kao zaseban centar moći. A ja to nisam, nego sam činovnik države. Da bi me Vlada postavila treba im tri minuta na sednici, a da vas smene isto toliko.

U stvari, glavni problem građana Srbije, prosečna plata od 350 evra, istovremeno je i glavni problem "Srbijagasa" i njegovih cena.

Prvi čovek "Gasproma" Aleksej Miler nedavno je bio u poseti Srbiji i razgovarao je odvojeno sa Dačićem, Vučićem i Nikolićem. U novinama se pojavila priča da je na nekom od tih susreta on govorio o nekoj opstrukciji "Južnog toka" u delu vrha naše vlasti i da je, navodno, vas lično spominjao kao garanta strateškog partnerstva "Gasproma" i "Srbijagasa", a valjda i celog energetskog aranžmana sa Rusijom. Šta znate o tome?

Ja sam prisustvovao na sva tri sastanka s ljudima iz državnog vrha, jedini uz Milera, pošto sam bio domaćin u toj poseti. Ne želim da se bavim medijskim špekulacijama da sam ja nekakav "nadgarant" svega. Ta priča nema za cilj da me pohvali, nego da mi napravi problem.

Da vas pitam drugačije. Da li je "Gasprom" zadovoljan saradnjom sa "Srbijagasom"?

Većinu investicija u Srbiji vodi "Srbijagas":"Južni tok", južni krak prema Kosovu, Makedoniji i Crnoj Gori, skladište Banatski Dvor (izgradili i napunili), novo skladište gasa, interkonekcija sa Bugarskom, zajednički nastup u Republici Srpskoj, zajednička osiguravajuća kuća, banka, gasne centrale – opet "Srbijagas". To su i bazični projekti "Gasproma" ovde.

Da li ja lično imam tamo dobre pozicije – da, sudeći po tome šta sve trpe kad kasnimo kod plaćanja.

Posebno bih skrenuo pažnju na način na koji realizujemo "Južni tok", i gde, bez obzira na to što smo mi u tom poslu 49 odsto, sve projekte vodi "Srbijagas". To je velika odgovornost, ali je i velika čast za jednu srpsku kompaniju koja je kad je stvorena bila trgovac gasom i posrednik, a danas se bavi svetskim i evropskim projektima, pa mi danas imamo više projekata nego što je sektor gasa kod nas imao od osnivanja.

"Srbijagas" je uložio ogromne pare u razvoj gasne infrastrukture (nije sve plaćeno, ali su ugovori potpisani). Kad se sve sabere, a tu su gasovodi Aleksinac–Tutin, Banatski Dvor – Gospođinci – Pančevo, gasifikacija "Fijat Srbije", izmeštanje preko autoputa, dvadesetak opština, Smederevo, Zemun, Grocka i još neke beogradske opštine, dovršetak gasifikacije Vojvodine u celosti, skladište Banatski Dvor i njegova druga faza, idejni projekat "Južnog toka" kroz Srbiju, a do kraja godine ćemo završiti i glavni projekat, uključujući i konekciju sa Bugarskom – izlazi da smo u četiri godine, pod ekonomskom krizom, investirali oko pola milijarde evra. A i veći deo tih ulaganja je u onoj "čuvenoj" milijardi našeg duga o kojoj se stalno priča.

Direktno ću vam odgovoriti na pitanje. Mislim da posle Mirka Marjanovića (govorim o njemu kao poslovnom čoveku, a ne kao političaru) ja lično u Moskvi imam dobar status, u stvari "Srbijagas" kao partner.

Otuda sam i ja, pošto je "Južni tok" projekat oko koga se svađaju i veliki igrači među kompanijama, a bojim se i neke države, zapao u tu svađu. Moj značaj ne bi bio takav da iza "Južnog toka" nije stala i ona prethodna, a stoji i ova vlada.

Došli smo do nezaobilaznog "Južnog toka" oko koga, čini mi se, u javnosti postoji izvestan deficit informacija. Prvo, video sam negde da neki ruski analitičari kritikuju fizibiliti studiju o isplativosti tog mega–gasovoda. Upućuje se kao glavna primedba da Rusi na Zapadu još nisu našli dovoljno sigurnih potrošača gasa koji bi kroz njega išao. Da li je ta fizibiliti studija predočena Vladi Srbije, koja za naš deo tog gasovoda treba da odvoji velike pare?

Manjak informacija postoji samo iz jednog razloga – zato što postoji višak dezinformacija.

Dakle, našoj Vladi je predočena fizibiliti studija i reći ću vam krajnje jednostavno: razlog što se gradi "Južni tok" nije samo da se gradi novi kapacitet za transport gasa iz novih izvora. Na sličnoj trasi Zapad je imao projekat "Nabuko" i takozvani projekat "Južnog koridora". Taj pravac za snabdevanje gasom je od interesa za Evropsku uniju. Ako o tom pravcu razmišljaju najveće evropske firme – reći ću vam da su članice crnomorskog dela "Južnog toka" ruski "Gasprom", nemački "Bajmfok", francuski EDF i italijanski "Eni". Taj "Južni tok" će konstituisati novu evropsku berzu gasa u Trevizu, pored postojeće u Baumgartenu. A "Severni tok" se već dokazao, i Englezi sada traže da se produži do njihovog ostrva, jer će za sedam godina ostati bez gasa, osim ako im na tržište ne uskoče Amerikanci.

Dakle, ako u kontinentalnim projektima "Gasproma" učestvuju Nemci, Italijani i Francuzi, a žele da se priključe i Englezi, ako Poljaci (koji su izražavali najveće protivljenje "Severnom toku") sada izražavaju interes za konekciju na Jamalu, onda je očigledno reč da za tim gasovodima postoji nedvosmislen interes. Ako će "šel gas" (koji se po američkoj tehnologiji vadi iz naftnih i ugljenih škriljaca) konkurisati ruskom gasu u Evropi, to može da bude samo dobro za potrošače u Evropi. Što veća konkurencija – manja cena. Zatvaraju se atomske centrale, prelaziće se na gas, i sumnjam da oni nisu dobro izračunali šta će biti isplativo. Zatim, tehnologija vađenja gasa iz uglja i naftnih škriljaca je daleko jednostavnija od dobijanja nafte na tim nalazištima, što ukazuje na zaključak da će gas biti energent 21. veka. Pri postojećim tehnologijama, gasa na planeti ima za sledećih 70 godina, a nafte skoro duplo manje.

I u Rusiji, ali ne samo u njoj, sada se vode velike rasprave oko načina prodaje gasa na svetskom tržištu. Jedni daju prioritet gasovodima, drugi terminalima sa utečnjenim gasom, koji onda može da se vozi klasičnim sredstvima masovnog transporta. Kad smo mi u Srbiji u pitanju, dobro bi bilo kada bi nam bili dostupni svi načini snabdevanja.

Doista, i u samoj Rusiji postoje kritičari gradnje novih gasovoda. Tamo se sada gradi nekoliko pravaca preko kojih će se "pokupiti" gas za punjenje "Južnog toka".

Neću sada da šire govorim o Kini ili Indiji, koje pretenduju na deo ruskog gasa, ali sam siguran da one rade na stabilizaciji snabdevanja Evrope svojim gasom. I da rezimiram, taj južni pravac snabdevanja Evrope gasom postoji i u zapadnim i u ruskim projekcijama i mi svakako treba da u njega budemo uključeni. (Ako nas neko pozove u "Nabuko", zašto da ne.) Mi sada pravimo i konekciju sa Bugarskom u saradnji sa EU – da dobijemo pristup do gasnih terminala LNG koji će se pojaviti tamo ili u Grčkoj ili Turskoj.

"Južni tok" će koštati Srbiju, to jest ulog "Srbijagasa" će biti oko 250 miliona evra. Sve ostalo su krediti koje će vraćati zajednička kompanije iz poslovanja gasovoda. Dogovor je da je ulog strana u zajedničkom preduzeću do 30 odsto, a 70 odstu su kreditne linije, za koje su se već javile pre svega ruske banke – Zber banka, Gasprom banka, verovatno i VTB banka. Znači, već smo ušli u finansijsku logistiku projekta. Ponavljam, najviše 500 miliona evra je ulog "Srbijagasa" i "Gasproma" u kešu, a ostalo preuzimaju banke.

Ako kažemo da će prihod od taksi na godišnjem nivou biti najmanje 200 miliona evra, to znači da se ulaganje "Srbijagasa" praktično isplaćuje za jednu godinu. Setimo se, na drugoj strani, da preko "Srbijagasa" država troši oko 600 miliona evra na vođenje socijalne politike, a onda možemo proceniti da će "Južni tok" za tri godine vratiti i te subvencije – iz taksi. Imamo i džentlmenski sporazum da za izgradnju "Južnog toka" sve što može da uradi srpska građevinska operativa – i dobije da gradi. Zatim, novac za usluge iznosiće najmanje 600 miliona evra, pa će i taj novac završiti u Srbiji. Dakle, finansijski bilans u dve-tri godine izgradnje i prvih pet godina poslovanja "Južnog toka" već je veoma povoljan. Neko će reći, pod uslovom da "Južni tok" radi onako kako se očekuje. Ja verujem da hoće, jer će i deo transporta preko Ukrajine preći na njega, jer će transport biti jeftiniji i sigurniji. Uostalom, Rusija je o plasmanu gasa razgovarala sa svakom zemljom pojedinačno i utvrdila projekcije.