Prvo su se na vlast vratili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. S njima je stigao i Milovan Drecun, ekspert za "šiptarske teroriste" (izraz kojim se koristio u svojim analizama na Radioteleviziji Srbije), da ponovo bistri geopolitiku, ovog puta češće na televizijama Pink i Hepi. Zatim se vratio Vojislav Šešelj iz "haškog kazamata", a nešto kasnije i Bogoljub Karić iz ruskog izgnanstva. Evo su i Milorada Vučelića udomili na mestu vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika "Večernjih novosti" i svih izdanja Kompanije "Novosti". Ima pola godine da preko političkog plota viri Goran Matić, nekadašnji član Direkcije Jugoslovenske levice (JUL), valjda se i on nečemu nada. Taman kad je javnost počela da se pita gde su i šta rade ostali istaknuti julovci, Mirjana Marković i prezimenjak joj Ivan, Tatjana Lenard i Uroš Šuvaković, odgovorni su zakucali na vrata zaboravljenog asa dr Milovana Bojića i zamolili ga da se vrati na mesto direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje". Tamo gde je sve i počelo.

U stvari, počelo je u Kolašinu gde se 1955. rodio Milovan Bojić. Kako piše "Glas javnosti" u aprilu 2000, mladi Bojić je svakodnevno pešačio 11 kilometara od svog sela Gornjeg Lapova do Kolašina gde je išao u školu. Bio je odličan učenik, a u petom razredu je odlučio, "mimo svijet", da uči francuski a ne ruski, kao njegovi drugari iz odeljenja. Zbog toga je morao noću da putuje kroz šumu (zašto, to "Glas javnosti" ne piše; valjda su časovi francuskog bili u popodnevnoj smeni) "koju su i odrasli zaobilazili".

"Tad sam naučio da budem prilično neustrašiv", zaključio je Bojić. U Beogradu je završio Medicinski fakultet, specijalizovao internu medicinu, magistrirao i doktorirao. Na Medicinskom fakultetu u Prištini bio je asistent, kasnije će postati docent u Beogradu. Krajem 1992, donekle kao iznenađenje, postavljen je na isto mesto na koje se nedavno vratio – direktora Instituta "Dedinje".

U sledećih osam godina upravljanja, do oktobra 2000. iskoristio je jake lične veze sa političarima na vlasti da nabavi moderne medicinske aparate i opremu i od "Dedinja" napravi pristojnu i kvalitetnu bolnicu, dok je zdravstvo i celokupno društvo propadalo zbog ratova i sankcija devedesetih. Da li je već tada pokazao svoju osionu narav prema zaposlenima nije potpuno jasno. Dr Aleksandar Nešković, kardiolog u Institutu "Dedinje", izjavio je za "Vreme" posle 5. oktobra 2000: "Bojić je umeo da sluša savete grupe stručnjaka i drugih ljudi koji su mu čak i u prolazu davali informacije o potencijalnom radu i organizaciji klinike. On jeste na neki način koncipirao ovakvu bolnicu kakva je ona danas." Izgleda da je većina kolega, ipak, ćutala dok je na čelu klinike bio Bojić. To je u istom tekstu potvrdila dr Milena Jauković, koja je upozorila preko "Naše borbe" i NTV Studio B na bahato ponašanje doktora Bojića. Usledio je otkaz u kome je doslovce stajalo da se otpušta s posla zbog istupanja u javnosti bez dozvole direktora.

POLITIČKA KARIJERA: U Socijalističku partiju Srbije (SPS) Milovan Bojić se učlanio 1990. i postao predsednik opštinskog odbora stranke za Vračar. Na parlamentarnim izborima 1992. bio je 12. na izbornoj listi SPS-a koja je u toj beogradskoj izbornoj jedinici osvojila 14 mandata. Iz nekog razloga nije ušao u Narodnu skupštinu. Nije jasno da li je zbog razočarenja napustio SPS ili je bio privučen idejama supruge predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Mire Marković, i sveukupnom potencijalu njene stranke u nastajanju, tek, Bojić je 1994. prešao u JUL.

Dve godine kasnije predvodi JUL u izbornoj jedinici Bijelo Polje na izborima za Saveznu skupštinu. Bio je to potpuni fijasko. Međutim, 1997. JUL ulazi u predizbornu koaliciju sa SPS-om i Novom demokratijom i Bojić uspeva da postane poslanik u republičkom parlamentu. Dok je u JUL-u bio predsednik Univerzitetskog komiteta, pa član Glavnog odbora i Direkcije, u vladi Mirka Marjanovića bio je od marta 1998. potpredsednik Vlade i ministar zdravlja od jula 2000, sve dok petooktobarske promene nisu naglo zauzdale njegovu političku karijeru.

U Vladi je voleo da se bavi pregovorima sa Albancima, zloglasnim zakonom o informisanju i, naravno, zdravstvom. Javnost ga je zapamtila kad je, sve bajagi istražujući korupciju, bahato upadao u klinike i domove zdravlja vodeći sa sobom gomilu novinara i snimatelja, galameći i grubo se obraćajući lekarima, sestrama i pacijentima. Sagovornik "Vremena" kaže da mu je majka bila na pregledu u Užicu, naga do pojasa, kada je u ordinaciju, bez kucanja i najave, upao Milovan Bojić: "On viče, gomila ljudi u maloj prostoriji, telohranitelji oko njega, kamere snimaju moju majku koja sa 63 godine propada u zemlju od stida dok Bojić urla na jadnu doktorku, ona se trese od straha i ne može ništa da izgovori… Dok mi je majka to pričala, pomislio sam da bih ga ubio da sam bio tamo."

PROTIV IZDAJNIKA I FAŠISTA: Kada je krajem 1998. posle sastanka Slobodana Miloševića sa Ričardom Holbrukom na kratko otklonjena opasnost od bombardovanja Srbije, Milovan Bojić i tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić pozvali su glavne urednike srpskih medija i naložili im da prekinu sa reemitovanjem stranog programa ili će biti zvanično zatvoreni. Dva meseca kasnije, 12. januara 1999. tri potpredsednika Vlade – Ratko Marković, Milovan Bojić i Vojislav Šešelj – predstavili su na konferenciji za novinare "tajni dokument CIA".

Stotinak novinara moglo je da sazna iz ovog očiglednog falsifikata da su silne političke stranke, nevladine organizacije, nezavisni mediji, alternativne obrazovne ustanove, političari, profesori, svi oni koji se protive vlasti i Slobodanu Miloševiću – strani plaćenici i izdajnici svoga naroda. Četiri meseca kasnije, dok se u junu NATO bombardovanje bližilo kraju, Milovan Bojić je sa skupa u Lebanu pozvao svoje sunarodnike Crnogorce da se priključe "svetoj obavezi odbrane otadžbine" i dodao: "Mi smo danas ovde, na ovom veličanstvenom skupu, da pošaljemo poruku Adolfu Hitleru (verovatno je mislio na Bila Klintona, prim. nov.): smrt fašistima, smrt okupatorima, Srbija se nikad neće predati."

NOVO DOBA: U periodu od potpisivanja Kumanovskog sporazuma do pada Miloševića, Milovan Bojić se istakao markirajući strane plaćenike i domaće izdajnike i uvozeći svinjski insulin (i još 80 deficitarnih lekova) iz Kine, neproverenog kvaliteta. Ministar zdravlja je postao u julu 2000, a ostavku je podneo posle 5. oktobra. Na Institutu "Dedinje" nije se pojavljivao od 4. oktobra, pa je sa mesta direktora smenjen istog meseca. Ostao je poslanik u Saveznoj skupštini i taj imunitet će ga neko vreme štititi od optužbi novih vlasti da je proneverio sredstva u Institutu "Dedinje", da je naneo štetu uvozom kineskih lekova, a na zahtev Srbije blokirana su mu sredstva na privatnom računu u jednoj švajcarskoj banci (dnevni list "Blic" je pisao 2002. da je u pitanju više od milion franaka).

Jedan agent za nekretnine je novinaru "Vremena" pričao da je 2001. imao Milovana Bojića za potencijalnog klijenta. Pokazivao mu je plac u Beogradu koji je bio u vlasništvu nekih Amerikanaca, pa je ponuđen na prodaju. "E, dobro je da si mi rekao da je američka zemlja, da se popišam na nju", rekao je doktor Bojić zabezeknutom agentu, pa otkopčao šlic i u sred bela dana urinirao po "američkoj zemlji".

Čak i kad mu je istekao mandat i kada se pričalo da je 2005. osnovao privatnu kliniku "Os­­trog" (i za tu kliniku je bio optu­živan da ju je oštetio, ali ništa nije dokazano, kao ni u slučaju ranijih optužbi), i kad je oštro napadao premijera Mirka Cvetkovića što ne može da dobije akreditaciju za privatni medicinski fakultet US Medical School, niko mu ništa nije mogao.

Švajcarske vlasti su posle godinu i po dana blokade Bojićevog računa pitale Beograd da li ima neku optužnicu protiv njega, a na muk države Srbije, Švajcarci su jednostavno vratili Bojiću novac. Za zloupotrebe u Institutu "Dedinje" osuđen je 2012. na deset meseci zatvora, a tri godine kasnije je pravosnažno oslobođen.

NAJNOVIJE DOBA: Za sve ovo vreme Bojić je doživeo dve neprijatnosti. Krajem 2001. posebna komisija je ispitivala izbor u zvanja. "Od ukupno 513 izbora, 256 nastavnika i saradnika imali su regularan izbor i unapređenje", saopštila je komisija, a Bojić nije bio među ovih 256. Štaviše, uspeo je da od 1995. do 2001. objavi 639 radova, a vanredno je unapređen iz zvanja vanrednog u zvanje redovnog profesor za godinu i dva meseca. Grupa huligana ga je 2013. pretukla kod stadiona Crvene zvezde i otela mu torbicu sa 200.000 dinara. Policiji je rekao da je nosio novac za krsnu slavu.

Dok je Vojislav Šešelj bio u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, Bojić ga je posećivao kao šef njegovog lekarskog tima, a otkad se vratio, postao mu je i lični lekar. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2016. Bojić je izabran za poslanika na listi Šešeljeve Srpske radikalne stranke (SRS). U javnosti kola priča da se Šešelj ozbiljno potrudio da svog prijatelja vrati u Institut "Dedinje". Šešelj je nedavno ispričao romantičnu priču kako je Milovan Bojić, u stvari, još od 1998. bio prikriveni član SRS. Vraćali su se iz Banjaluke gde su Šešelj i Bojić bili na predstavljanju Nikole Poplašena, tadašnjeg šefa radikala u Republici Srpskoj, kao predsedničkog kandidata. "Kad smo stigli u Bijeljinu", ispričao je Šešelj za "Blic", "setio sam se da je tu najbolji burek na ovim prostorima. Stali smo u pola četiri ujutru, kupili burek, stavili novine na haubu automobila i jeli dok su helikopteri UN iznad nas brujali. Bojić je zbog toga odlučio da uđe u SRS".

Šta li bi im Mira Marković uradila da je saznala?