Obrenovac se trenutno raščišćava, i to će trajati. A tek će trajati normalizacija u njemu, i vraćanje u "normalan život". Ako je narod bio zatečen vodom koja ih je potopila, tek sad ne zna kud udara. Od onih koji se vraćaju u avetinjski grad, retko ko je spreman da govori, kome da pričaju, pitaju se. Ima onih koji drže da je sad najvažnije da se prevaziđu posledice velike katastrofe, te da će posle biti vremena za sve analize, pa i toga da li je, i ko, zakazao. Ima i onih koji tvrde da je vlast, od opštinske pa naviše, reagovala neblagovremeno, i kasno, te da bi tu trebalo biti neke odgovornosti. Predsednik opštine, URS gospodin Čučković, to mu je prezime – nikoga, kako neki vele, ne bi iznenadilo, da pređe, ili je to već uradio, u partiju gospodina Premijera – na licu mesta nam je, na sva pitanja, o trenutnom stanju, prozivanju za odgovornost, rekao da će odgovoriti "sutra", jer to su ozbiljna pitanja. U nedelju je, za to sutra, ministar odbrane Gašić, kod kanalizacionog kolektora, najavio ukidanje vanredne situacije. Kad je u ponedeljak došlo sutra, premijer Vučić je, kod istog kanalizacionog kolektora u Obrenovcu, rekao da vanredna situacija još neće biti ukinuta. I rek’o brojke, 17.000 tona iznetog otpada, 253 stambene jedinice ruinirane, biće izgrađene novi objekti. Još reko da će poljoprivrednicima biti nadoknađena izgubljena stoka, bilo da je rogata ili živina, po komadu.

RUŠIĆE, ZIDAĆE: Dakle, nedelja, 8. jun, takoreći mesec dana od poplavnog udara. Glavne ulice u centru, uz odlučujuću pomoć vojske, uglavnom raščišćene. Iza autobuske stanice, gdekoji meštanin posluje oko iznetih stvari, koje su na gomilama. Nekoliko momaka ko tresak, tetovaže, sportska oprema, pomaže na raščišćavanju. Spremno se fotografišu, oni su osuđenici iz Sremske Mitrovice, došli dobrovoljno, tu su pet dana…

Dalje, u porti crkve, narod se okupio, slava crkve, prve Trojice. Na ogradi obaveštenje, pomoć se deli u utorak. Sa poznanikom, koji pomaže roditeljima da se poplavljena kuća koliko može dovede u red, odlazimo u naselje iza glavnog kanalizacionog kolektora. Poznanik nas upoznaje da su kanalizacione cevi, zbog povratnog pritiska vode, eksplodirale, da je i vodovod delom havarisan, ima samo tehničke vode, nastavlja da je u toku popisivanje oštećenih objekata, kojih je na hiljade…

Dolazimo do dela grada gde još nije transportovan otpad iznet iz kuća. Sa obe strane ulice Sremskog fronta gomile iznetih stvari, ormani, trosedi, fotelje, komode, vitrine, jastuci, jorgani, garderoba, komplet knjiga "Dečje sveznanje" u zaštitnom omotu… Ljudi ćutke iznose neupotrebljive stvari. Kad vide novinara, tek će, Slikajte, slikajte… Da kažu koju, šta ima da pričaju, koja vajda od toga… U susednoj ulici stajemo pred kućom u čijoj rupi od prozora, iz koje zjapi do cigle obijena prostorija, naslagane dečje lutke. Dva čoveka, srednjih godina, uz pivo, sede napolju, nedelja je, vele, malo da odmore. Dejan Živić i Nenad Ilić, porodice smestili na sigurno, jedan u Beograd, drugi u Crnu Goru, sad gledaju šta da čine u ovoj nesreći. Kad je voda udarila, pokušali da spasu stvari, ali to je bilo tako iznenada, bilo tri metra vode, da su slabo šta spasli. Sa porodicama otišli u obližnji Rojkovac, koji na višem terenu, ali voda i tu došla. Sledećeg dana im evakuisali porodicu, predveče i njih, čamcima izveli na sigurno. Uvode nas u kuću, pokažu, zidovi obijeni do cigle, šta da kažu, bila komisija, rekla 100 posto šteta, ne očekuju ništa, a kažu da će biti nešto, neka bude ko svima, rušiće, zidaće… ali ovde nema života, naročito za decu, mesecima tu nema života, niko to ne zna…

Živić prihvata da nas odvede do obližnjeg Rojkovca, stambenog naselja gde Crveni krst deli pomoć. Veli da iz Kosova Polja, Kuzmin, deset godina u Obrenovcu. Branio je dole svoju kuću, puškom, ali sad se nisu mogli odbraniti, voda stigla sa svih strana. Može da priča ko šta hoće, on je neutralan, pokazuje člansku kartu radikala iz ‘94, ovo se nije moglo braniti. Ne može da greši dušu, kaže Čučko je kriv, ali ne bi ga iznenadilo da Čučko, koji predsednik opštine, sad bude u SNS. Stižemo do Rojkovca, pred spratnom dužnom zgradom, dugačak red. Ljudi u potpunoj tišini stoje, prilaze, uzimaju ono što im se daje. Jedan sa kapom pokazuje balon vode, dve mesne konzerve u kesi, vidite, veli, kakva je situacija, ovo je super, druga je stvar što ljudi nisu zadovoljni, deli se šta ima, kažu malo, nije malo, ima i kad je bolje, ima i ćuretina u konzervi…

Produžavamo do kasarne, gde se smeštaju Obrenovčani koji bili u prihvatnim centrima u drugim gradovima. Poznanik, koji nas je preuzeo od Živića, vrti glavom u pogledu dogledne normalizacije života. Na ulazu u kasarnu legitimisanje, komandant kasarne nam dodeljuje profesionalnog vojnika da nas prati. U zgradi, koja 20 godina nije u funkciji, u bivšim vojničkim spavaonama, raspoređeni dušeci, gdekoji povratnik sa gomilom ličnih stvari, odsutni, okrenuli se zidu. U jednoj od soba žena i čovek u poodmaklim godinama. Žena kaže, da su tu gde jesu, treći im smeštaj, mnogi kad vide uslove, odlaze, njih dvoje su ostali, gde će, obećali su im krevete, oni su stariji ljudi. Suva hrana, da joj je malo jogurta, nema. Preko puta nje, u stolici, čovek sa šeširom, obučen ko da tog trenutka ide dalje, Ranisav Vukosavljević. Mnogo mu potopljena kuća, sve. Jedva čujnim glasom ponavlja, Ovde je kako mora. Kako mora, i gotovo.

U hodniku čovek iz organizacije, uzeo kaže da su primili 380 ljudi, mnogi ne prihvataju smeštaj, dosta ljudi otišlo, presek prave za večeru, sinoć bilo sto ljudi. Sleže ramenima, to imaju da ponude, trude se da osposobe vodovodnu mrežu, dogovorili sa vojskom i objekat za ishranu, moći će da sednu i pojedu obrok Crvenog krsta. Komisije popisuju neuslovne objekte, ima 10–15 hiljada, ljudi će biti privremeno smešteni dok se ne stvore uslovi za povratak. Kad će to biti, ne zna se, kad država proceni, obnovi, ili ozida nove kuće…

MAKSIMALNO OD SEBE: Odlazimo do hotela "Obrenovac", tu smešten Krizni štab. Na ulazu policija, u holu recepcija, vojska, civili. Na ulazu u restoranski deo nema dalje, vojnik obaveštava da u toku važan sastanak, prisutni ministar odbrane prezimena Gašić, i načelnik Generalštaba koji se preziva Diković. Muškarac i žena srednjih godina pokušavaju prođu pored obezbeđenja. Muškarac veli, crnci u hotelu, a oni u blatu, ne može tako. Reč uzima žena, poplavljene stavljaju u barake, a oni koji to nisu žive u hotelu, ne može to tako. Žena postaje mnogo glasna, galami, Daj Čučkovića, zovi ga, on je doveo Obrenovac dovde, svi znaju, niko nije budala. Muškarac je nadopuni da je Vučić leteo u helikopteru i video kolika je voda. Sa sastanka izađoše vide o čemu se radi, odakle galama, žena se ne smiriva, Dvoje dece mi u autu, da ih vodim u baraku da dobiju astmu, ja ću Čučkovića da ubijem bre, džukelo jedna…

Jedva udaljiše muškarca i ženu, odoše kod socijalnog radnika, naiđe stariji čovek, takoreći u pidžami, on je smešten u hotelu, rekli mu da vojska preuzima objekat, gde će, ‘oće kod generala, u kući nema stolicu, komisija sve popisala, ne može izdrži, svaki dan strepi, došlo mu, pokazuje, do’vde, nije on za kolektivni smeštaj, i on je bio u vojsci, sinovi mu bili u vojsci, ne može se sa njim tako, gde će… Sa sastanka izađe delegacija, omašiše ovoga što ne zna ‘de će, napred ministar, general Diković, tu i gospodin predsednik opštine Čučković. Sedoše u džipove i aute i brzom brzinom u obilazak. Novinar, zahvaljujući muškom savetniku za medije, i ženskoj osobi zaduženoj za odnose sa javnošću, upade u jedan od vojnih džipova.

Sve stade kod glavnog kanalizacionog kolektora koji treba da se osposobi. Čučković odma’ pokaza na pet velikih cevi koje stigle iz Nemačke. Od onih cevi se javi buldožer koji uze nešto da rovi. Priđoše novinari, Čučković ministru sve pokaza i objasni. Ministar odbrane, u civilu, sa diskretno zavrnutim rukavima košulje, uze veli, Ako je neko nešto učinio, učinili su Vlada i Premijer, dali su maksimum od sebe. Čučković se složi, iako nije im’o zavrnute rukave. Upališe kamere, buldožer je brekt’o na najjače, u svu tu radnu buku ministar uze kaže, nalaze se kod glavnog kanalizacionog kolektora koji treba da se osposobi, ne bi ulazi u cifre koliko je vojske angažovano, ali, samo pojačavaju, samo dodaju gas, očekuje da sutra predloži premijeru da se proglasi prestanak vanrednog stanja, makar u delu angažovanja vojske i policije, da opštinske i gradske službe nastave…

Imade pitanje i jedna TV novinarka, mikrofon uze pridrži lično savetnik za štampa, ali ministar zatraži da lično novinarka mlada svoj mikrofon drži, kad ga novinarka uze, i postavi pitanje o normalizaciji, ministar reče da pojačavaju i dodaju gas, ali da sve neće biti ni brzo, ni lako, predložiće da se ukine vanredna situacija… Još se javi i jedan general da kaže da epidemiološka situacija nije narušena. Novinar "Vremena" iskoristi prisustvo Čučkovića da i on nešto veli. Čučković prihvati, Nalazimo se kod glavnog kanalizacionog kolektora koji će biti gotov za nekoliko dana. Novinar prekide kolektor odgovor, upita, kakvo je trenutno stanje, koje su cifre i brojke. Gospodin Čučković spremno reče da o tome ne može danas, sutra ima štab, imaće sve podatke. Novinar ne bi miran, može li gospodin Čučković nešto kaže o prozivanju za njegovu odgovornost? Čučković gospodin i tu imade spreman odgovor, ne može ništa kaže, to je ozbiljno pitanje da bi sad pričali…

Sve se spakova u aute i džipove i brzom brzinom ode u dalji obilazak. U ponedeljak bilo to sutra. Na sastanku u hotelu "Obrenovac, u društvu ministra Gašića i generala Dikovića, bio lično gospodin premijer Vučić. I on uslikan, uz onaj buldožer uključen na najjače, kod glavnog kanalizacionog kolektora. Premijer im’o kaže da se neće ukidati vanredna situacije. Rek’o da doter’o dva sanitetska vozila, koja poklon arapskih prijatelja koji žele budu anonimni, i rek’o da će država pomoći. Prezentov’o da izneto 17.000 tona otpada, 253 objekta nisu za stanovanje, te da će se to obnoviti. Poljoprivrednicima obeć’o da će se nadoknaditi sva stoka, bilo da je rogata, ili da je živina, po komadu.