U Srbiji zemlji na stotine listova, radio i TV stanica. U svakom od ovih medija, naročito onih što se slušavaju i gledavaju, sve vrvi i trese od istine, koja je, podrazumeva se, u funkciji informisanja javnosti. Kad je toliko istine, nije čudo što je ovoliko pametnih. Takvi standardi u oblasti medija. Izgleda da ovo prelazi u analizu, zato ajde na pos’o, ajde na primer. U Lazarevcu je sedište nadaleko poznate, a naročito uz Ibarsku magistralu, radio-stanice "Raka Ešinger", Radovana Krčmarevića. Raka je nedavno pokrenuo i list "Dobošar", u kome je sve, i u kome piše samo istinu, koje ima za narednih dvadeset godina. Takva mu bila želja, da ima radio i novine, a želja mu i televizija, i sam ispunio svoje želje. Za sve to Raka ima stila, znanja, moći i diplomu, još da se uredi zakon o tim medijama, da posao rade stručni i osposobljeni ljudi, a ne da radio-stanicu drži obućar ili kondukter, ko što ima slučaj.

ZBOG VITE GUSANA: Radio Ešinger je prepoznatljiv po, naravski, narodnoj muzici, ali i po sočnosti gazde, koji, vele, u živom programu zna da časti sagovornika, onako srpski, naravno, ni slušaoci, isto srpski, ne ostaju dužni, pa su emisije, kažu, prava uživancija, pušenja kol’ko ‘oćeš.

Radio u glavnoj ulici, poviše autobuske stanice. Na kući, do ulice, tabla, radio s druge strane. Uđeš, ima predvorje, iliti komercijala, desno tehnika, levo Raka. Sedi, pred njim kasete, diskovi, kompjuter, iza tapiserija na kojoj je, valjda, grb ove zemlje, ima slika prestolonaslednika, uramljen Čiča Draža, ima i jedan žuto-crveni papagaj, prepariran li je, i baš iznad Rakine glave, pa u zidu, utičnica, što se još i šteker zove. Radovan Krčmarević, poznatiji kao Raka Ešinger, domaćinski raspoložen, na izvol’te. Eto, baš nešto razmišlja, treba da organizuje veče povodom izlaska prvog broja "Dobošara", biće program, biće poslovni partneri, biće priznanja, biće estrada Srbije, cela elita, samo srpski pevači. On je ortodoksni srpski nacionalista, zbog toga plać’o visoku i veliku cenu, zatvarali ga još dok je Tito bio živ.

Pa kako je počeo, tako, voleo narodnu muziku i imao veliku želju. Tamo ‘70-‘77, skuplj’o materijal, učio taj zanat, voleo da otvori radio-stanicu. I otvorio u rodnoj Dudovici, sam je napravio, pušt’o noću. Kol’ko puta su dolazili milicioneri Baja i Gaja, deset puta, sve pokupe, on nanovo sklapaj. Posle napravio estradu u Lazarevcu, bio direktor, kol’ko poslovnica, ispostava, 18 zaposlenih, tu se rodila ideja. Kad je ono otiš’o Tito, nad’o se promenama, iš’o na Ušće, Gazimestan, mislio biće bolje za demokratiju i medije, kad ono gore. Sadašnji radio osnov’o ’92, podneo zahtev za radio-stanicu, nije dobio odgovor, ’98. ga prvi put upisali da je podneo zahtev, dobio papir da plati taksu, ’99. mu stigne rešenje o zabrani, tri puta ga zatvarali, u julu 2000. ga uhapse, 28 dana bio u pritvoru, tad pokupili i radio-stanicu, "zbog uznemiravanja javnosti". A šta je bilo, nije hteo da reklamira SPS, nego grupu građana, onog Vitu Gusana, opkolili mu kuću sa dugim cevima ko da je izvršio bombardovanje. Uključe ga na diktafon i sve pitaju, šta si prič’o protiv predsednika, šta je prič’o, nikad nije ni pomenuo politiku, ‘teli da ga uplaše.

KAD OVCE BLEJU: Izađe iz pritvora, nema opreme, posle 15 dana počne ponovo sa emitovanjem, do dana današnjeg čeka zakon da se prijavi, nema dozvolu. A kakvu ima slušanost, po mernoj grupi Dobanovci drugi u Srbiji, prvi Goč. Nacionalista, ali nije ekstrem, pušta samo narodnu muziku, nema Alija, Belija, nema tih taktova i zavijanja, izuzetno, ako se plati, mora da se živi. Ali ima princip, samo srpski pevači, samo izvorne pesme. Ko sluša njegov radio neće biti škart, neće nositi brnjicu u nosu, rok bendovi pevaju majmunsku muziku, to su oni crnci što su doneli sidu i drogu, kod njega ima da čuješ srpsko kolo, a zna se kako se igra srpsko kolo, uhvatiš se, ko sluša njegovu muziku taj će biti vojnik, i to sposoban. Kol’ko je kod nas nepismenih, 13 odsto, 25 odsto sa čet’ri razreda, o tome se ne govori, a to je priča o kulturi. Kultura je da prosvetimo decu, kako, da čitaju knjige, prvo da čitaju pa da slušaju radio, neko treba da misli o tome, država treba da misli o tome.

Kako je počeo, ne odstupa, kažu, seljačka stanica, na mojim radiju od jutru kad svanjiva prvo čuješ pevci, ovce i kerovi. Ovce bleju, seljak ustaje, pre loženja vatre pušta radio, pa ide u štalu. Ima seljaka u Cvetanovcima, zove ga da dođe, kaže, navadio krave na radio, ‘oće krave da izginu kad nema struje, kad nema muzike, deset odsto više mleka daju. Ima logike, tele se oteli, sluša, uđe to u uši, ako je životinja, ima to mozak. Ima i velike emisije, velike stručnjake, gostuju veterinari, ima oko sadnje, oko đubrenja, i u "Dobošaru" primenjuje taj stil. Pa ima još emisija, ponedeljkom "Kolubarski vez", pa "Za moju dušu i vaša srca", "Spomenar", petkom, celu noć, kontakt sa slušaocima, javljaju se i pozdravljaju, sve besplatno. Drži se toga, ‘vala bogu slušan, javljaju se ljudi, samo nastavi, Rako… Preko dana ima želje i pozdrave, komercijalni program, mnogo reklama proizvodi, prenosio i sahranu jednog druga, onog Popovića iz Barzilovice koji je bio na radu u Austriji, poručiv’o po sto želja, ali mlad umro, rek’o da ‘oće da mu Raka svira kad umre, i uživo prenosio sahranu, celo popodne sviralo.

SLIKA, PIŠE I UREĐUJE: Politički u Narodnoj radikalnoj stranci, stranka bila nešto, ali Šešelj joj sahranio idetitet, tu da nigde nije, mora čovek negde, predsednik Opštinskog odbora, gore potpredsednik IO NRS-a. I novine mu u istom stilu ko radio, "Dobošar" se zovu. Još ’98. podneo zahtev da štampa list pod imenom "Lopta", nisu dali, pa "Ešinger", opet nisu dali, sadašnjim zakonom dobiješ šifru i možeš da štampaš, dobio i broj i šifru. Inače, novinar po struci, ’84. diplomir’o. Video, današnji novinar ne može da napiše pravu stvar, ne da urednik, kod njega to nema, on je sve u novinama i ne boji se, i slika, i piše i uređuje. Već počeli da mu prete noću, ‘oće ubiju, pa onaj Đerić što je direktor "Kolubare", pa napis’o, masnim slovima, "Ničija nije gorela dovek, mnogima smo videli leđa, pa ćemo videti leđa i gospodinu Đeriću".

Ima kadra, ali mora da ga pripremiš, recimo, da bude spiker, od 40, 50 devojaka jedna ima prirodni dar. Kako ih proba, kako dođu, odma’ ih pusti na mikrofon i vidi, sve što ima u Lazarevcu njegov kadar. Ima program od 24 sata i samo pet zaposlenih, sad rade i novine, samo uzeo jednu što je jaka na kompjuteru. Naplata reklama ide, dođu ljudi, sačekaš, nema problema, reklamiraš kokoši, uzmeš kokoši, zakolješ i nosiš kući, ako taj šije odelo, sašiješ odelo, i miran, ako je mehaničar, popraviš auto, ako radi suhomesnato, uzmeš kobasicu, reklamiraš piće, isto, takav život. Vesti nema, počeo sa vestima, da čita iz novina, ali nove vlasti to ne vole, da prepričavaš tuđe vesti, pa izostavio. Izostavio i jer je im’o problema kad je poginuo Đinđić, pre vremena javio da je izumro, u jedan sat, kako je objavio, ne bi bio Raka Ešinger da nema informacije. Planovi, veliki, to je posao koji mu leži, to pokazuje i "Dobošar", velika potreba, zove Šabac, Aleksandrovac, mora da doštampa, mnogo čitano, velika jagma. Poznat je po radio-stanici, možda je potrefio po naslovnoj stranici, ali ljudi nemaju šta da čitaju, mora sama ruka da piše, i što je istinita stvar, ima materijala za dvadeset godina, sve naslovi za prodaju, kako sud radi, kako milicija radi… svi će biti na tapetu. Razmišlj’o i o televiziji, i to mu je želja, radio, novine, TV, ima stila, moći, znanja za TV, sigurno bi napravio pravu televiziju, velika je želja, malo je skupo, videće. Pa i za pos’o bolje nego ranije, dobio broj i šifru za novine, ovi pustili, piši i pričaj, na bolje je, treba da se uredi zakon o tim medijama, data sloboda, ali nesigurno dokle ćeš da radiš, sutra dođu i zatvore. I neka radi ko je stručan, mora da imaš ispit za ono što radiš, da si osposobljen, pa on ima diplomu Instituta za novinarstvo, nije, ko što ima, da obućar drži radio-stanicu, ne možeš da imaš novine ako nisi novinar, on je iz struke, zato mu ide pos’o. Eto, novine, mora da izdržiš, da čitalac može da pročita, kako kvočka nosi, koliko zečica, to deca ne znaju… Kraj, može i slikanje, Raka prelazi u tehniku, seda pred žuti mikrofon, desnu ruku na miša od kompjutera, stručno gleda u prazan studio.