Moderan svet baziran je na principima tržišne ekonomije. Industrijska revolucija, koja prolazi danas kroz svoju četvrtu iteraciju, definisala je temeljni princip funkcionisanja svetske ekonomije i generalno načina kako su društva uređena.

Stepen razvoja svetske ekonomije je zastrašujući i fascinantan u isto vreme, a sa globalizacijom ekonomije i u ovoj eri hiperkonektovanosti na trenutke imamo bukvalno fizički osećaj do koje mere se povećalo sveukupno društveno ubrzanje. Taj napredak doneo je čitav niz pozitivnih aspekata, čovečanstvo je na makro nivou manje nepravično društvo, industrijska proizvodnja je omogućila demokratizaciju domena materijalnog, koji je do pre par decenija bio nezamisliv. Ljudski vek se produžio, kao i generalno kvalitet života.

CENA USPEHA

Međutim, svi ti uspesi ostvareni su uz vrlo visoku cenu. Svetska ekonomija i dalje počiva na ekstraktivnoj eksploataciji fosilnih goriva i jako je daleko od tačke da postane neutralna po pitanju zagađenja. Globalno otopljavanje je činjenica, kao što je činjenica da planeta više nema kapaciteta da se regeneriše dovoljno brzo koliko čovek doprinosi devastacijom koju uporno podvlači pod pojam sveukupnog razvoja. Globalno zagađenje je ušlo u mejnstrim narativ, ali, uprkos inicijativama za smanjenje zagađenja, čovečanstvo je nastavilo sa sveukupnim ubrzanjem, suštinski se ne obazirući na posledice, i svi apeli da ćemo neminovno doći do tačke bez povratka bili su slabiji od sila koje pokreću globalnu tržišnu ekonomiju. Sve do pojave virusa kovid-19.

Jedna od najvećih kontroverzi modernog društva jeste niz bolesti, koje su posledica sveukupnog ubrzanja od sredine 19. veka do danas. Status duvana i alkohola u društvu, prisustvo rafinisanog šećera i rasprostranjenost procesirane hrane i crvenog mesa, imaju direktan dokazan uticaj na razmere broja obolelih od dijabetesa, karcinoma, bolesti visokog pritiska i gojaznosti. Kada na sve to dodamo i stres kao uzrok hroničnih bolesti, dobijamo veliki broj ljudi koje može životno ugroziti virus kakav je kovid-19.

Do sada čovečanstvo nije reagovalo ni na jednu od opasnosti koje su se nadvile nad njim. Reakcija jeste bilo, ali nikada u istoriji nije odlučeno da zarad života ljudi iz rizičnih grupa tokom ove pandemije i zdravlja svih ostalih, svetska ekonomija krene putem svesnog usporavanja pa i ekonomske paralize. Moglo bi se reći da je ovo ujedno i svojevrsni katarzični momenat koji će neumitno doneti sa sobom ekonomsku krizu neslućenih razmera, a koja će odneti mnogo više života nego sama pandemija.

Uprkos paradoksu u kojem se nalazimo, jer su očigledno saosećanje i humanizam prevladali profitni i svaki drugi interes, čovečanstvo se upustilo da uđe na nepoznati teren, jednu do juče nezamislivu situaciju.

Cena koja će biti plaćena u onom banalnom, materijalnom smislu, biće jeziva. Milioni će bankrotirati, desetine miliona ostati bez posla. Monetarni sistem će delimično ili sasvim kolabirati, i svet ulazi u jednu od moguće najvećih ekonomskih kriza u istoriji.

Moderan svet kakav poznajemo baziran je na pohlepi i devastaciji kao ključnom nusproizvodu napretka. Pohlepa i permanentna potreba za rastom i gomilanjem već vek i po predstavljaju ultimativni imperativ. Kapitalizam kakav poznajemo ima i svoju autodestruktivnu komponentu. Kroz konkurentnost kao ključni regulator tržišnih sila ponude i potražnje, kapitalizam sistematski potkopava status kvo i bilo kakav zametak monopola, destruktivno delujući na visinu cena uz stalno povećanje kvaliteta proizvoda ili usluga. Kada u tu jednačinu uključite konstantnu potrebu za rastom, postaje jasno da inovacija sprečava kapitalizam da kolabira. Permanentna inovacija i autodestrukcija tržišnih sila ga čine tako vitalnim uređenjem. Kapitalizam je inovativan i po pitanju društvenih odnosa. Društvo je daleko odmaklo od dikensijanskog perioda eksploatacije dece, uvedeni su obavezno zdravstveno osiguranje i garantovanje penzije, u međuratnom periodu kao refleksija ruske revolucije došlo je osetnog poboljšanja statusa radnika, a posleratni period je doneo welfare modele uređenja društva. Današnji potrošač traži i etičku komponentu od proizvođača.

Ako pretpostavimo da misleći deo čovečanstva shvata da gomilanje materijalnog nije ključ uspeha, kako postaviti društvo koje će biti i dalje prosperitetno i etičnije koncipirano?

ZDRAVLJE PROTIV PROFITA

Do danas je tek u nekoliko zemalja – kao što su Novi Zeland i Kanada, u slučaju skandinavskih zemalja, u slučaju Holandije, Nemačke i Austrije – održivost bila stalna tema javnog diskursa. Jedna od ključnih grupacija koja na globalnom nivou podržava i podupire primerom ideju "nove skromnosti" i održivosti jeste milenijals generacija. Ona nema nameru da doveka vuče ular hipoteke i da zdušno trči u onom bubnju za hrčka u kojem danas trči čitavo čovečanstvo. Ta nova generacija ima izraženiji otklon od materijalnog, i više drži do drugih vrednosti koje su iskustvene ili u domenu obrazovanja.

Upravo ta sprega dobija na snazi dok svet ulazi u pandemiju virusa, jer će posledice ekonomske krize uzrokovane usporavanjem biti trenutak gde će čovečanstvo biti u jedinstvenoj prilici da promeni model ili izvrši korekcije na postojećem modelu funkcionisanja svetske ekonomije.

Imajući u vidu svesnu odluku da se zarad spasavanja života ljudi iz rizičnih grupa uđe u ekonomsku recesiju, postoji šansa da će ono što sledi posle krize biti društvo delimično ili potpuno bazirano na nekim drugim, boljim premisama.

Istorija ukazuje da realizovane ideje kvantnih skokova društva nikada nisu donele održive promene na duži rok. Dovoljno je da u nekom narednom periodu, u narednih 10 do 20 godina, dođe do promena koje će našu civilizaciju bazirati u manjoj meri na profitnom interesu, a većoj na idejama prosperiteta, zdravlja pojedinca i zadovoljstva.

Ovo je jedinstvena prilika i živimo u veoma uzbudljivom periodu. Jedini dramatičniji događaj u istoriji čovečanstva, ako izuzmemo svetske ratove, jeste epidemija kuge u 14. veku, koja je poznato čovečanstvo smanjila za trećinu, što je dovelo do nepovratnog kolapsa postojećeg feudalnog sistema u dugom vremenskom periodu zbog povećanja cene radne snage i rada generalno. Solidarnost koja se iskazuje tokom pandemije virusa korona danas, već sada ukazuje da je promena takve magnitude moguća.

Do promene naravno neće doći ako ono najbanalnije prevlada u čoveku. To neće biti ni prvi ni poslednji put. Ipak, čovečanstvo prvi put u istoriji svesno ulazi u vrlo izvesnu ekonomsku recesiju gigantskih razmera zarad zdravlja ljudi i iz humanih pobuda. Već sada se može reći da su se neke stvari u samim etičkim temeljima naše civilizacije nepovratno promenile na bolje. Preostaje da svi pomognemo i doprinesemo daljim pomacima u tom smeru.