Posle svega, ispade da je Bogoljub Karić bio u pravu. Dok su drugi uporno ponavljali da Mobtel može da se proda za maksimalno milijardu evra, Bogoljub je isto tako uporno tvrdio da kompanija (koju čak ni on nije uspeo totalno da upropasti) vredi bar 1,3 milijarde evra, ako ne i čitave dve milijarde. I zaista… Nisu ni trepnuli, a predstavnici norveškog Telenora su na aukciji održanoj 31. jula 2006. pristali da za Mobi 63, kao naslednika Mobtela, plate čitavu milijardu i 513.000 evra, od čega će država inkasirati 1,155 miliona evra, a austrijski biznismen Martin Šlaf postati "teži" za približno 360 miliona evra. Dugogodišnja odiseja Mobtela tako je završena na opšte zadovoljstvo: Norvežani deluju srećno, Mlađan Dinkić najavljuje nove puteve, mostove i ulaganja, a već se kuju planovi za tender za trećeg mobilnog operatera. Idiličnu atmosferu teško da više bilo šta može da pokvari. Pred činjenicom da je Mobi 63 prodat za cifru skoro tri puta veću od do sada važećeg rekorda privatizacije (518 miliona evra za Duvansku industriju Niš), zaćutali su čak i oni najkritičniji i najskeptičniji.

IMA SE…: Za razliku od većine inostranih kupaca koji su se pojavili u Srbiji od 2000. godine, norveški Telenor je ulazak na domaće tržište obavio bez ikakvog skandala i sumnji. Izvršni zamenik predsednika i direktor Telenora za centralnu i istočnu Evropu Jan Edvard Tigesen do iznemoglosti je pozirao fotoreporterima i dao više intervjua, svi podaci o kompaniji mogu se naći na njihovom oficijelnom sajtu, a način prezentacije rezultata poslovanja prilagođen je apsolutno svakom ko je elementarno pismen. Zahvaljujući svemu tome, poznato je da je Telenor kompanija koja se bavi telekomunikacijama, da je stara 150 godina, da je jedan od najvećih svetskih operatera mobilne telefonije, da je krajem prošle godine imao 82,7 miliona pretplatnika, kao i da je 57 procenata prihoda kompanije u 2005. došlo upravo iz sektora mobilne telefonije. Ova kompanija vlasnik je, ili delimični vlasnik, mobilnih operatera u Norveškoj, Danskoj (Sonofon), Švedskoj (Vodafon), Ukrajini (Kijevstar), Mađarskoj (Panon), Tajlandu (DTAC), Maleziji (DiGi), Bangladešu (Grameen Phone), Pakistanu (Telenor Pakistan), Rusiji (VimpelCom), Austriji i Crnoj Gori (ProMonte). Pored imovine, transparentna je i struktura kapitala Telenora: pored norveške vlade (sa 53,97 odsto akcija), među najvećim akcionarima nalaze se JP "Morgan Čejs" banka, HBSC banka, Dojče banka i Sosijete ženeral banka. Telenor ima ukupno 27.600 zaposlenih, od čega 16.700 radi van Norveške.

Što se tiče finansijske situacije u kompaniji, ona je verovatno jasna već i na osnovu činjenice da je Telenor u svojoj početnoj ponudi za Mobi 63 naveo milijardu i 373.000 evra – čitavih 500 miliona više od glavnog konkurenta, isto tako dobrostojećeg austrijskog Mobilkoma. Na osnovu detaljnih godišnjih i kvartalnih izveštaja, vidi se da ni ponuđena, ni na kraju ustanovljena cifra, za Telenor nije neki veći problem. Samo u drugom kvartalu 2006, prihod kompanije bio je dve milijarde i 870 miliona evra, dok je čist profit pre oporezivanja iznosio pola milijarde. U prevodu, godišnji prihod kompanije broji se desetinama milijardi evra, a iznos plaćen za Mobi zapravo je sitnica u odnosu na novac koji redovno pristiže. Takođe, iznos nešto veći od milijardu i po evra u granici je iznosa za koje je Telenor i do sada kupovao vlasničke udele u drugim kompanijama. Primera radi, tokom 2004. kompanija je postala stoprocentni vlasnik crnogorskog ProMontea, ulažući tada dodatnih 64,8 miliona evra, što je s ranije plaćenim manjinskim udelom ukupno iznosilo 116 miliona evra (za provajdera uz kojeg ide znatno manje tržište i znatno manja mogućnost razvoja nego u slučaju Mobija). Isto tako, kada je otkupljivao 75 odsto udela u mađarskom Panonu (već je posedovao 25 odsto), Telenor je stvar završio s milijardu i dva miliona evra, što je ukupnu vrednost mađarskog provajdera svelo na milijardu i 350 miliona evra.

Pored svega ovoga, zvanični podaci govore da je u drugom kvartalu 2006. zabeležen rast prihoda od čak 37 odsto u odnosu na isti period 2005, kao i da je 2005. prihod bio veći za 14 odsto od prihoda iz 2004. Sve, dakle, govori da je reč o ozbiljnom igraču, odnosno kupcu kakvom je Srbija mogla samo da se nada.

BEČKA ŠKOLA: Činjenica da su Mobi 63 kupili Norvežani, a ne austrijski Mobilkom u najmanju je ruku iznenadila svakog ko je makar i površno pratio slučaj Mobtel. Naime, apsolutno sve što se događalo od 13. maja 2005, kada je Bogoljub Karić prodao BK Trejd konzorcijumu Martina Šlafa, govorilo je u prilog tezi da će Mobtel završiti u mreži austrijskog provajdera mobilne telefonije. Već na samom početku, neposredno posle prodaje, bečki "Prese" naveo je da bi uskoro trebalo da usledi drugi korak, "kada će Mobilkom, kao deo Telekoma Austrije, izraziti želju da preuzme državni deo u Mobtelu". Sam Martin Šlaf tada je rekao da će "u slučaju da Vlada odluči da svoj deo proda putem tendera", njegov konzorcijum sigurno "iskoristiti pravo preče kupovine ili ga ustupiti Mobilkomu". Na takav rasplet ukazivala je i neodoljiva sličnost između slučaja Mobtel i slučaja bugarskog Mobiltela – kompaniju u čijoj je osnovi bio sumnjiv kapital, najpre je 2002. kupio Martin Šlaf sa grupom biznismena; 2004. manjinski paket akcija prodat je drugom konzorcijumu; odmah potom, u priču je ušao austrijski Mobilkom i 2005. konačno kupio Mobiltel za milijardu i 600.000 evra. Na taj način, Austrijanci su kupili "čistu" firmu, Bugarska je rešila problem mafijaškog novca u kapitalu svog najvećeg provajdera, a na dobitku su bili Šlaf i kompanija. U prilog tom scenariju pre svega je išla činjenica koja je otkrivena tek pošto je Mobtelu oduzeta licenca: tek početkom 2006. obznanjeni su detalji takozvanog "dju dilidžens" izveštaja, odnosno ekspertske analize svih podataka relevantnih za Mobtel, koju je početkom 2005. uradila advokatsko-pravna kancelarija Schonherr Rechtsanwalte OEG iz Beča. Dokument čije je delove "Vreme" objavilo u broju 787 od 2. februara 2006, a koji je naslovljen kao "Projekat Mobi Dik", pripremljen je "ekskluzivno za Mobilkom Austrija". Bez obzira na brojne probleme s kojima su bili suočeni eksperti iz Beča (ograničeno vreme za pristup dokumentima, zabrana da dokumente fotokopiraju ili skeniraju, kratko vreme za analizu međunardnih ugovora…), izveštaj je bio više nego informativan i verovatno je dobro poslužio u planiranju daljih poteza Mobilkoma.

Međutim, ono što je davalo materijala za najrazličitije teorije zavere bio je, kao i u toliko prilika do tada, tajming. Naime, prosto je neverovatno bilo da se "dju dilidžens" izveštaj na volšeban način pojavio godinu dana pošto je napravljen, odnosno baš u vreme oduzimanja licence Mobtelu i afere koja je sledila. Jedino logično objašnjenje bilo je ono koje je u formi izjave upućenog izvora naveo jedan beogradski tabloid. Navodno, Austrijancima je zapravo odgovaralo da se Mobtelu oduzme licenca, jer bi potom mogli da se nagode sa srpskom vladom i otkupe ga. Pokazalo se, naime, da su ugovori koje je Mobtel potpisao s preduzećima BK Grupe napravljeni tako da bi njihovo jednostrano raskidanje mnogo koštalo i Šlafa i PTT, pa samim tim i Mobilkom. "Austrijanci su potom napravili dil s Vladom, koja se ionako nameračila na Karića. Ponudili su im izveštaj, ali su zauzvrat tražili da postanu jedini vlasnici Mobtela", naveo je neimenovani izvor u januaru 2006. Kako je istovremeno formirana mešovita austrijsko-srpska grupa, koja je posle svega nekoliko sastanaka saopštila da će doći do "obostrano prihvatljivog modela", zaključak o Austrijancima kao novim vlasnicima naprosto se nametao.

U skladu s tim zaključkom, bilo je logično pretpostaviti i da je najvišu početnu ponudu za Mobi 63, u iznosu od milijardu i 373 miliona evra, dao upravo Mobilkom. Naime, u trci su se 31. jula 2006. našla tri kandidata (norveški Telenor, egipatski Oraskom i Mobilkom), a samo je austrijska strana do tada delovala dovoljno zainteresovano da ponudi čak pola miliona evra više od predviđenog minimuma. Kako je Oraskom odustao od aukcije neposredno pošto je pročitana prva cena, Mobilkom je izgledao kao jedini mogući pobednik. Sumnja se, međutim, javila odmah potom: predstavnik Mobilkoma Boris Nemšić pomno je pratio šta se događa za susednim stolom i dizao svoju aukcijsku karticu tek pošto bi je podigli Norvežani. Nekoliko minuta kasnije, nakon što je cena dostigla milijardu 493 miliona, odnosno nakon što se primakla čarobnoj cifri od milijardu i po evra, pauzu su zatražili upravo Austrijanci, a ne Telenor. Sumnje u odlučnost Mobilkoma pokazale su se ispravnim tek kad su i Austrijanci i Norvežani odbili da podignu karticu na ponuđenu cenu od milijardu i 533 miliona evra. Prema unapred određenim pravilima, pobedu je u takvim situacijama odnosila ona strana koja je ponudila veću inicijalnu cenu: ispostaviće se da je to bio Telenor, a saznanje da je Mobilkom kao favorit u startu ponudio svega 805 miliona evra, bilo je dovoljno da svi raniji zaključci padnu u vodu. Naime, tada je postalo jasno da je Mobilkom želeo ulaz na srpsko tržište, ali ne baš po svaku cenu – u ovom trenutku, njegovi predstavnici tvrde da će proći znatno jeftnije ukoliko pazare samo licencu za trećeg operatera.

U međuvremenu, ipak su se pojavile sumnje u poslovnu etiku austrijske strane. Naime, izjava Borisa Nemšića da je svojoj kompaniji uštedeo veliki novac i da je postignuta cena daleka od realne, nametnula je logično pitanje o tome zašto je onda uopšte licitirao do konačnog iznosa. Uporni pogledi ka norveškom stolu, čekanje na podizanje aukcijske kartice Telenora, sve to uz svest da je Mobilkomova inicijalna ponuda daleko niža od Telenorove, zapravo pokazuje da je glavni cilj Mobilkoma bio samo da Mobiju što više podigne cenu, odnosno da (ako već ne može da pazari za bagatelu) svom biznismenu Šlafu ubaci još koji milion u džep, izbacivši ga pritom iz džepa svog budućeg konkurenta na srpskom tržištu. Koliko god sve to bilo neobično i nemoralno sa stanovišta običnog smrtnika, ovakvo ponašanje ipak nije čudno u slučaju velikog biznisa. Međutim, ono što se ne može smatrati uobičajenom poslovnom etikom i što bi u perspektivi moglo da izazove neku reakciju, jeste crtica koju je na aukciji zabeležio reporter lista "Danas". Navodi se, naime, da je "jedan od članova delegacije Telenora rekao u razgovoru sa inostranim novinarom da je Mobilkom verovatno dobro znao da će na aukciji biti samo tri ponuđača s obzirom na nisku inicijalnu ponudu od 805 miliona evra, iako su znali da bi u slučaju da je bilo više od tri ponude tako niska ponuda otpala".

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 1. avgust 2006.) ipak je teško očekivati da se bilo ko detaljnije pozabavi pozadinom ponašanja austrijskih predstavnika, odnosno mogućnošću da su prekršili neka pravila utakmice – konačno, da je tako nešto u planu, verovatno bi se najpre oglasili predstavnici Telenora, koji su za sada nasmejani, zadovoljni i smireni. Ništa čudno. Ljudi su, pa makar i za neplanirano velike pare, kupili ulazak na perspektivno tržište, otvorili sebi vrata za eventualno širenje na BiH, Rumuniju i ko zna koje još zemlje u regionu. Razlog za smirenost i zadovoljstvo ima naravno, i sprska Vlada, koja je, figurativno rečeno, uspela da za samo nekoliko meseci od zapuštene, problematične i unapred otpisane udavače napravi dobru mladu i tako sklopi "brak" koji je unapred osuđen na sreću.

Sve to ipak ne mora da znači da bi sada trebalo zaboraviti na sve ono što je prethodilo ovoj aukciji. Iznos od milijardu i po evra zaista je neverovatan uspeh koji Srbiji garantuje kakav-takav boljitak, ali ipak nije dovoljan da zabašuri i u zaborav otera sve one silne milione koje su Bogoljob i braća (ostala rodbina i prijatelji nekako se podrazumevaju) odvukli iz zemlje u nepoznatom pravcu, sve one silne ugovore koji su ojadili zemlju, sve one silne dedinjske vile i londonske stanove koje su Karići kupovali otetim novcem. Ukoliko država bude dozvolila da joj se, poput Bogoljuba, izmigolje i u majčicu Rusiju odu svi oni direktori, sekretari, sudije i činovnici koji su Karićima omogućili decenijsku pljačku, priča o Mobtelu ipak će biti njen konačni poraz. Posle svega što se dogodilo, posle XY pokrenutih istraga i bezbroj konkretnih dokaza o pljački neviđenih razmera, zaista bi bilo neprihvatljivo da se sve završi samo s tih milijardu i po, bez prave istine, bez pravih krivaca i bez pravih kazni.

Takav kraj pokazao bi da je Srbiji stalo jedino do toga da u što raskošnijim hotelskim salama, pred što bogatijim strancima, za što veće sume, proda ono što još ima. Ako joj je, posle Karića i njemu sličnih, uopšte nešto preostalo.

Šlafova kasa

Posle aukcije u hotelu Hajat, najširi osmeh imao je, od svih ljudi – austrijski biznismen Martin Šlaf. Čovek koji je u maju 2005. kupio BK Trejd (kao suvlasnika Mobtela), a potom tvrdio kako ga je Bogoljub Karić prevario jer mu nije rekao da postoji mogućnost da Mobtelu bude oduzeta licenca, dugo je delovao kao jedini pravi gubitnik u aferi Mobtel. Iako nikada nije saopšteno koliko je zapravo platio Karićima, smatralo se da je u toj transakciji ostao "kratak" za bar 150 miliona evra. Međutim, kako je u prodaji Mobija 63 kao naslednika Mobtela njemu pripalo približno 360 miliona evra, ispostavlja se da je čovek tokom samo jedne godine, samo na poslu sa Karićem, zaradio skoro 200 miliona evra. Čak i ukoliko se ima u vidu da ovaj prihod mora da podeli sa članovima svog konzorcijuma, cifra je verovatno znatno veća nego što je pre godinu dana mogao da očekuje.

Kada su 2002. kupili vlasnički udeo u bugarskom Mobilkomu, Šlaf i partneri su iz džepa istresli približno 600 miliona dolara – njegov lični udeo iznosio je 25 odsto, odnosno 150 miliona. Samo dve godine kasnije, Mobilkom je prodat za milijardu i 600 miliona evra, a Šlafu je pripalo bar 400 miliona evra.