Uz svu prateću protokolarnu galamu, šefovi balkanskih država okupili su se na zlokobnom mestu – u Karađorđevu – da izraze spremnost, volju i sposobnost za borbu protiv međunarodnog terorizma i transnacionalnog organizovanog kriminala. Sve je prošlo ne može bolje biti, osim što se Borisu Tadiću omakla duhovita, mada pogrešna, opaska: kaže da je zabranio salvete, da se ne ponovi ona epizoda sa Miloševićem i Tuđmanom u Karađorđevu. Nije bila salveta, nego jelovnik i nije bilo Karađorđevo, nego London. A da su u Karađorđevu sumanutu ideju o podeli Bosne i Hercegovine doveli do realizacije – jesu, pak je predsednik Tadić tu suštinski u pravu.

Nažalost, bugarski predsednik Prvanov nije došao u Karađorđevo. Zvanično objašnjenje je "predizborna kampanja", mada "Vreme" saznaje da je razlog drugačiji: da su se Bugari navodno veoma uvredili zbog toga što je Sreten "Joca Amsterdam" Jocić olako pušten da se brani sa slobode uz kauciju od 300.000 evra. Bugarska je uložila mnogo napora da Jocića uhapsi i isporuči u Holandiju i nadala se da će naše vlasti uložiti više napora da Jocićevu ulogu u raznim poslovima rasvetle do kraja.

Bez obzira na neizbežnu uopštenost takvih susreta na vrhu, njihov značaj ponekad je veliki – ako su sagovornici bili iskreni. Nema razloga da se u iskrenost učesnika posumnja: ako ni zbog čega drugoga, ono zato što im svima Evropska unija dahće za vrat da već jednom preduzmu nešto što će odjeknuti i da se okanu praznih priča. Naime, sada – posle samita u Karađorđevu – treba preduzeti one konkretne mere koje su do sada bile ili polovične, ili ih nije bilo.

Pogledajmo prvo prioritete Evropske unije i – shodno tome – zemalja Balkana koje su manje ili više blizu Uniji i koje bi htele bliže. Međunarodni terorizam, je – naravno – prioritet broj jedan, mada akademske prirode; prava radnja radi se na drugim mestima, a Balkan je eventualno samo tranzitno područje. Pravi, praktični, prioriteti su drugi: pre svega promet ilegalnih migranata koji najviše svrbi zemlje Evropske unije; odmah zatim i tu negde je promet heroina i ostalih "tvrdih" narkotika. Sve ostalo, kao što je šverc oružja, pa čak i pranje novca, od trećerazrednog je značaja – jer se ne može sve isto i odmah. Šverc oružja, na primer, slabo se tiče Evrope: tiče se Afrike i Azije. Nalaz Amnesti internešenela od 16. oktobra ove godine iz Konga, gde se pominju oružje i municija iz Srbije u kontekstu kršenja embarga UN-a, ne znači za nas mnogo: uvek možemo da se vadimo kako je reč o prethodnim režimima, kao što smo se izvukli i sa onom Liberijom (u Kongu su nađeni oružje iz Kragujevca i municija iz Prvog partizana, Užice).

Može se sa izvesnošću očekivati da će se zemlje potpisnice posvetiti onim evropskim prioritetima koji su im uredno stavljani do znanja tokom proteklih nekoliko godina. U praktičnom smislu reči, to znači da su dosadašnje linije komunikacija, preko uveliko zastarelog aparata Interpola, nedovoljne, nepropusne i spore, dakle prevaziđene s obzirom na hitne svakodnevne potrebe. Transnacionalni organizovani kriminal, čiji su osnovni izvori prihoda narkotici, šverc ljudi i pranje novca (šverc oružja oduvek je bio i ostaje državni posao) odavno, oduvek, ima svoju Evropsku i širu uniju – za razliku od naših dičnih balkanskih država, kojima je često važnije da podvale jedna drugoj nego organizovanom kriminalu. Sve balkanske države, uključujući i Grčku i Tursku, gde komunista nije bilo, do sada su bile i ostale sumnjive na veze sa organizovanim kriminalom, kroz korupciju pre svega, ali i kroz državni interes u poslovima sa narkoticima, cigaretama i prljavim novcem. Ako je nekome od toga lakše, ni neke zemlje Evropske unije nisu se gadile toga…

Da bi se sa tim problemom izašlo na kraj, potreban je sasvim nov pristup regionalnoj saradnji policije, carine i službi bezbednosti; bez takvog novog pristupa naši šefovi balkanskih država govorili su u Karađorđevu u prazno. Pre svega je potrebno izgraditi uzajamno kolegijalno poverenje i prevazići lokalne paranoidne ideje. Drugim rečima: dok sve države potpisnice izjave u Karađorđevu ne preduzmu konkretne mere na gradnji zajedničke digitalne baze podataka, dakle evidencije lica, slučajeva i načina izvršenja krivičnih dela, od posla nema ništa. Ta baza podataka mora da bude podjednako dostupna svima u realnom vremenu i ažurirana na sat, a ne dnevno. To bi bila polazna osnova za svaku dalju saradnju, ali buduća saradnja više ne bi mogla da ide po sadašnjem principu međudržavnih odnosa: od MUP-a do MUP-a, piramidalno. Jedini efikasni način bila bi horizontalna veza između policijskih i drugih agencija na bazi slučaja i veza lica. S današnjom tehnologijom to je i moguće i jeftino; uostalom, saradnja tužilaca Srbije i Hrvatske koja je tako postavljena donosi odlične rezultate. Tehnologija čak i nije problem: horizontalne veze telefonom i telefaksom već bi bile dovoljne (i bez digitalne razmene podataka koja ima svojih ogromnih prednosti), samo ako se prevaziđu predrasude i stvori uzajamno poverenje. Ipak sve te policijske i druge agencije imaju isti posao i istog protivnika. Taj je protivnik odavno u nesmetanoj horizontalnoj vezi u realnom vremenu, kao što se videlo toliko puta. Kad Legiji treba utočište u Hercegovini, on zove direktno svog druga iz Gruda; kad Bugarima treba neko da im ubije nekoga, oni zovu direktno svoje zagrebačke kontakte; kad treba ubiti nekoga u Beogradu, postoji direktna horizontalna veza sa Republikom Srpskom. Ništa od tih kontakata ne ide preko instanci na vrhu piramide nacionalnog organizovanog kriminala, jer takve instance nema: tamo vlada udobni i efikasni liberalizam. Onoga dana kada policajci iz Sofije, Niša, Beograda i Zagreba budu mogli direktno, na konferencijskoj vezi telefonom i kompjuterom, da analiziraju ubistvo ili zaplenu droge od pre pola sata na bilo kojoj od tih lokacija i da razmenjuju podatke odmah – stvari će izgledati drugačije.

To bi trebalo da bude posledica ovog samita u Karađorđevu.