Prošla godina je često označavana godinom nade za Zapadni Balkan kada su u pitanju evroatlantske integracije. Pesimizam iz perioda Bregzita i pobede Donalda Trampa zamenjen je opreznim optimizmom krajem 2017. godine, kada je nakon niza poraza evrospektičnih snaga u Evropskoj uniji dat vetar u leđa i zemljama Zapadnog Balkana, prvo kroz Junkerovo predstavljanje 2025. kao moguće godine pristupanja, a zatim i kroz najave strategije Evropske komisije na Zapadni Balkan i Samita EU – Zapadni Balkan u Sofiji, što bi bio prvi takav događaj još od solunskog samita iz 2003. godine.

Međutim, dešavanja iz 2018. godine u velikoj su meri ugasila ovaj optimizam. Problemi unutar same Evropske unije, kao i evidentan manjak entuzijazma za proširenje na Zapadni Balkan, učinili su da prognoze za ovu godinu budu daleko mračnije nego što je to pre samo godinu dana bio slučaj. Oprezni optimizam sa početka prošle godine je ponovo ustupio mesto pesimizmu.

Krajem 2018. je u Beogradu održan skup "Evropska unija i Zapadni Balkan u 2019", na kome su stručnjaci iz regiona i Evrope formulisali predviđanja za narednu godinu, kako na Zapadnom Balkanu tako i u samoj Uniji. Ovaj događaj, koji su organizovali Evropski fond za Balkan, Savetodavna grupa Balkan u Evropi i portal European Western Balkans, održan je iza zatvorenih vrata, a javnost se sa nekim njegovim zaključcima mogla upoznati na javnoj diskusiji održanoj istog dana. Predviđanja formulisana ovom prilikom dobro se uklapaju u predstavljenu pesimističnu sliku.

ZAPADNI BALKAN VAN FOKUSA EU: Ova godina će u Evropskoj uniji nesumnjivo biti obeležena izborima za Evropski parlament, koji će se održati krajem maja. Imajući u vidu trendove poslednjih godina, može se očekivati jačanje radikalnih opcija u Evropi, odnosno slabljenje velikih evropskih stranaka. Zbog toga se čini izglednim da će tri najveće političke grupacije – Evropska narodna partija (EPP), Socijalisti i demokrate (S&D) i Liberali (ALDE), činiti novu koaliciju, odnosno raspodeliti mesta u budućoj Evropskoj komisiji. Najveći problemi, međutim, nastaće ne između političkih grupacija, već između EU i država članica.

Ulazak i jačanje ekstremističkih pokreta neće imati veliki uticaj na mogućnost proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan, budući da su velike grupacije te koje nemaju jasnu volju za proširenjem. Od narednog predsednika Evropske komisije se može očekivati da bude konzervativniji i oprezniji, budući da će novi saziv Evropskog parlamenta verovatno rezultirali većom nestabilnošću. Nije bez značaja činjenica i da će u novom sastavu Evropske komisije verovatno prvi put biti i evroskeptika.

Za Zapadni Balkan će svakako biti važan sastav buduće Evropske komisije, a naročito izbor novog komesara za proširenje koji bi nasledio Johanesa Hana, odlazećeg austrijskog konzervativca. Pitanje je takođe kako će novi direktorat za proširenje i funkcija komesara izgledati, odnosno da li će biti spojeni ili odvojeni od susedske politike, kao i da li će jedno od ova dva pitanja imati primat u radu ovih institucija.

Može se očekivati da će Evropska unija ove godine pre svega posmatrati Zapadni Balkan iz bezbednosne perspektive i da će proširenje pasti u drugi plan u odnosu na Bregzit, ukrajinsku krizu i vladavinu prava unutar same Evropske unije. Berlinski proces, koji je prethodnih godina bio važan mehanizam angažmana Evropske unije u regionu, verovatno će imati znatno manju ulogu nego ranije.

MOGUĆA ŠTETA: Na Zapadnom Balkanu će verovatno doći do nastavka postojećih trendova, poput rasta autoritarizma, masovne emigracije i depopulacije. Pitanje je samo hoće li pad demokratije u državama regiona biti drastičniji ili sporiji. Emigracije se neće moći zaustaviti, ali ostaće važan izazov državama regiona kako da ovaj proces iskoriste na najbolji način.

Od Evropske unije se ne može očekivati značajniji uticaj na prilike u regionu, budući da proces proširenja više ne ide ruku podruku sa demokratskom transformacijom, a i inicijative EU u regionu su prethodnih godina bile uglavnom neuspešne. Evropske integracije čak imaju i tendenciju da ojačaju izvršnu u odnosu na zakonodavnu vlast. Za Evropsku uniju moglo bi se reći da može učiniti određeno dobro na Zapadnom Balkanu tako što bi uticala i zaustavila ovaj trend, ali može i napraviti veliku štetu vodeći se isključivo ciljem kratkoročne stabilnosti.

Dva velika pitanja u regionu u 2019. godini tiču se bilateralnih sporova, odnosno implementacije Prespanskog sporazuma između Makedonije i Grčke i postizanja sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji između Srbije i Kosova. Oba ova procesa predstavljaju značajna pitanja za ceo region, a naročito za njegovu evropsku perspektivu.

SPORAZUM 2020: Očekuje se da implementacija Prespanskog sporazuma prođe uspešno, iako postoje određene bojazni u obe države. Međutim, iako je implementacija Prespanskog sporazuma direktno povezana sa perspektivom članstva Makedonije u EU, odnosno otvaranjem pregovora u 2019. godini, očekuje se da bi pristupanje Makedonije NATO-u u narednoj ili u 2020. godini bilo dosta izglednije i da bi predstavljalo najopipljiviji rezultat postizanja sporazuma.

Dosta je izraženiji pesimizam u vezi sa normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova. Malo je verovatno da će tokom ovog mandata Evropske komisije biti potpisan pravno obavezujući sporazum, što znači da se do rešavanja ovog pitanja neće doći pre 2020. godine. Postoji bojazan da je postojeća kriza u odnosima između Beograda i Prištine izazvana u svrhu legitimizacije promene granica, što je scenario koji može imati različite negativne efekte, uključujući i eskalaciju nasilja.

Mnogo je pitanja i nedoumica kada je u pitanju očekivani sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Nije sasvim jasno u kakvoj bi formi mogao biti, te da li bi morao biti praćen referendumom i u Srbiji i na Kosovu, kao i da li bi bio u pitanju konačan sporazum ili samo još jedan korak u pregovorima koji bi se nakon toga nastavili. Kako je cilj sveobuhvatne normalizacije otvaranje puta Srbije i Kosova ka članstvu u EU, nije jasno na koji će način njome biti osigurano članstvo Kosova u UN i priznanje preostalih pet država članica Unije, budući da neke od članica EU i Saveta bezbednosti UN imaju sopstvene razloge za nepriznavanje kosovske nezavisnosti.

Oba društva se suočavaju sa polarizacijom u odnosu na pitanje normalizacije, a urušavanje demokratskih standarda, posebno u oblasti izbora, ozbiljno dovodi u pitanje legitimnost vlada i procesa koje vode. Može se očekivati politička nestabilnost u oba društva, a naročito na Kosovu, gde je primetna slabost trenutne vlade i gde su izgledni vanredni izbori.