Iz perspektive 2040. godine možda će prošlonedeljno povlačenje Bogdana Pušića, zamenika načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, izgledati kao neverovatan domet istraživačkog novinarstva u Srbiji. Istorija će zabeležiti da je jedan dnevni tabloid, uspeo da sruši vođu kriminalne bande unutar bezbednosnih struktura Republike Srbije i omogući da država prodiše i na pravi način se izbori sa kriminalom i korupcijom. Ono što je Jozef Pulicer bio u SAD to su u Srbiji postali Aleksandar Rodić i Tihomir Trišić, nesalomivi hrabri izdavači koji su utrli put istinskom novinarstvu u Srbiji početkom dvadeset prvog veka.

Možda 2040. godine "Insajder" osvoji nagradu "Rodić i Trišić" za najbolji prilog u oblasti istraživačkog novinarstva, a istovremeno ozloglašeni Bogdan Pušić izađe sa dugogodišnje robije u požarevačkom KP domu Zabela.

Razumeli ste, ovo je fikcija.

Ono što imamo danas jeste činjenica da predvodnik Radne grupe koja se bavi istragama u slučajevima 24 sporne privatizacije, koje su se u međuvremenu proširile na 41 slučaj, zatraži da bude smenjen i da se sprovede istraga povodom navoda koje je objavio "Kurir" u poslednjih mesec dana.

Kao što smo u prošlom broju pisali, jednomesečna kampanja "Kurira" i fantastični rat sa drugim, vlastima sklonom tabloidu "Informerom", dovela je do smene načelnika beogradske policije Bjelića a potom je usledila i ostavka Bogdana Pušića, koji je bio viđen kao neka nova snaga u MUP-u Srbije koja se bavi najtežim istragama u oblasti privrednog kriminala.

"Kurir" je, po svojoj ustaljenoj praksi, pokrenuo kampanju protiv "kriminalizovanih delova policije" i danima uveseljavao i zastrašivao javnost pričama o korupciji u vrhu policije. Bogdan je Pušić tu bio laka meta: napadali su ga preko supruge, koja je radila u administraciji Novog Sada i navodno je učestvovala u organizovanoj kriminalnoj grupi koju su predvodili tamošnji funkcioneri Demokratske stranke: matricu je lako razumeti – Pušićka je koristila svog muža kao zaštitu u kriminalnim radnjama koje je sprovodila sa Branislavom Novakovićem i Dušanom Elezovićem, doglavnicima kralja Vojvodine Bojana Pajtića, koji je pajtaš Draganu Đilasu, kontroverznom predsedniku demokrata. I ne samo to nego je i on sam reketirao privrednike koji mu se nisu dopadali tako što je izmišljao istrage protiv njih, a druge je štitio tako što je sakrivao dokumentaciju koja bi pomogla njihovo hapšenje (šire u tekstu "Ništa bez Matijevića" na str. 16).

Pušić je, zajedno sa direktorom policije Miloradom Veljovićem, predstavljen kao "prljavi policajac", "zli poručnik" koji zarad ličnih lukrativnih interesa podmeće i sakriva dokaze, ucenjuje čestite ljude, preti i hapsi. Jednomesečna kampanja imala je i svoje komične elemente: sastanak sa Milkom Forcan u nekom beogradskom restoranu ocenjen je i predstavljen kao krunski dokaz za sve "Kurirove" argumente koji govore da Pušića treba brzo ukloniti.

TABLOIDNO BLATO: Pušić je poklekao. Nije više mogao da podnese svakodnevno prozivanje njega i supruge u novinama koje čita većina ljudi u Srbiji i zatražio je da bude smenjen ali i da posebna komisija ispita navode "Kurira". Njegov prvi pretpostavljeni, kontroverzni Rodoljub Milović, načelnik UKP, prihvatio je Pušićev stav i najavio da će komisija MUP-a raditi brzo i da na rezultate istrage nećemo dugo čekati. Ovo je potvrdio i Aleksandar Vučić, koji je više puta ponovio da će sve biti do kraja istraženo.

U zbiru: mesec dana valjanja po tabloidnom blatu dovoljno je da se poništi kredibilitet čoveka i tima koji su se navodno bavili najvažnijim istragama u Srbiji i da vođa tima ode sa tog mesta. Ovakva medijska sila je nešto što bi svaki novinar voleo da ima u svojim rukama, a svaka javnost srećna što Vlada reaguje na "zahteve javnosti", sluša i prati javni interes. Zašto nije tako i zašto niko ne veruje da je smena Pušića najava boljih vremena u Srbiji?

Samo godinu dana ranije, Pušić se našao na čelu operativne jedinice MUP-a Srbije kojoj je pripalo da raščivija najkomplikovanije prevare u postupku privatizacije u Srbiji. Istraga "24 spornih privatizacija" postala je u prvih nekoliko meseci prve vlade Ivice Dačića simbol "borbe protiv korupcije", a čitav posao je vodila "mala ali odabrana grupa policajaca posvećenika", kako je u to vreme o njima govorio Aleksandar Vučić, i tada i sada prvi potpredsednik Vlade Srbije i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Javnost nije dugo znala ko vodi tim koji iz nedelje u nedelju proizvodi nova hapšenja ljudi za koje se dugo verovalo da su preduzetnici, a sada smo saznali da su prevaranti i lopovi koji su, pokazuju rezultati podignutih optužnica, oštetili Srbiju za skoro milijardu evra. Bogdana smo Pušića javno upoznali kada se pojavio u "Utisku nedelje" kod Olje Bećković i do kampanje "Kurira" on je ostao poprilično van svake medijske struje.

U prvim mesecima "borbe protiv korupcije" Aleksandar Vučić je stajao ispred tima koji je sprovodio istrage, štiteći ih svojim autoritetom i narastajućim rejtingom. Srbija je imala utisak da konačno postoji tim stručnih ljudi, nepotkupljivih i čistog obraza koji su iznad svakog kriminalno-privredno-političkog lobija i koji su svoje znanje i energiju investirali u posao uređivanja države. Prva pukotina u toj slici bila je činjenica da su "Kurir" i "Informer", posebno "Informer", danima unapred najavljivali hapšenja: dosta tih objava bilo je čisto đubre koje je tog dana trebalo da posluži za pravljenje naslovne strane, ali je činjenica da je neko iz same Radne grupe ili iz okoline Aleksandra Vučića dostavljao tabloidima razne informacije o tome kada će i ko biti priveden ili uhapšen.

BUMERANG ILI BATINA: Batina koja je bila upotrebljena protiv ljudi koji su bili osumnjičeni ili sada optuženi za neka krivična dela, ali još uvek neosuđeni, sada se vratila i direktno pogodila u nezgodno mesto ljude iz MUP-a Srbije.

Pre nego što se to dogodilo, imali smo izbore za novog direktora policije i probleme u MUP-u o kojima je "Vreme" ranije ove godine izveštavalo. Prisluškivanja, pokušaji atentata, slučaj Banana, problemi sa Žandarmerijom, samo su najupečatljiviji skandali oko kojih su se otimale medijske njuške u Srbiji. S vremenom, tokom ove godine, Vučić je prestao da pominje istrage i značaj rada Radne grupe i da se javno bavi slučajevima "24 sporne privatizacije".

Nevezano za ovu Vučićevu javnu pasivnost i njegovo usmerenje na rešavanje "teške ekonomske situacije", policija je nastavila da radi svoj posao sa manje ili više uspeha. Rezultat rada Radne grupe koju je Pušić predvodio vidi se u činjenici da su krivične prijave koje je posle istraga podnosila policija poslužile gotovo u potpunosti za pravljenje optužnica i sada to jeste dalje na tužilaštvu i sudu.

Druga stvar koja se "vidi" jeste činjenica da je od početne 24 istrage "stvar narasla" na 41 slučaj različitih zloupotreba u oblasti privrednog kriminala i privatizacije i da se dramatično uvećao broj ljudi koji bi mogli da budu ili predmet dalje istrage ili neko ko bi mogao da bude uhapšen i procesuiran. U tom širokom istražnom otkosu našli su se razni ljudi koji na različite načine pokušavaju da zaštite svoje interese, a "Kurir" se i u prošlosti pokazao kao sjajno oružje u poslu difamacije različitih osoba. Ako je "Informer" prednjačio u najavljenim hapšenjima, onda je "Kurir" otišao korak dalje kada je krenuo u serijal kojim je vrh srpske policije i dojučerašnjeg vođu "nesalomivih" prikazao kao najbezočnije kriminalce koji su zapravo poslednjih godinu dana svojim aktivnostima samo želeli da prikriju svoja zlodela!

Efekti ovakvog pristupa ogledaju se u osećanju zblanutosti i straha: javnost je počela da se pita šta se to dešava i kakve su nam šanse ako su oni koji se izdaju za najčistije zapravo najprljaviji, ako dokazane lopove u privredi i postupku privatizacije hapse još gori od njih i šta, dođavola, rade premijer i njegov prvi zamenik dok se na trafikama rešetaju tabloidi!?

Kada se "Kuriru" u toj kampanji priključio Tihomir Trišić, vlasnik i glodur novosadskog magazina "Akter", neke stvari su počele da budu jasnije. Trišić, nekada vlasnik novosadskog "Građanskog lista", poznat je u čaršijskim pričama kao čovek koji se viđa sa različitiim svetom kom pokušava da se predstavi kao čovek od poverenja ne samo Aleksandra Vučića nego i različitih bezbednosnih "struktura". Ovaj novosadski magazin je poznat i po tome da je njegov vlasnik i glodur zapravo i jedini za koga se zna i da je u poslednjih godinu dana dobio značajan prostor u programima RTS-a. On se posredno pominje kao jedan od aktera u "aferi Azotara" jer se ispostavilo da je preko svoje izdavačke kuće nabavljao regresirano đubrivo. On i njegova kompanija nisu pomenuti u dosadašnjoj istrazi i nema ih u optužnici, ali su se pojavile glasine da bi i on mogao da se nađe na toj listi. Po toj logici on se udruženim snagama sa "Kurirom" potrudio da kompromituje glavnog istražitelja e da bi predupredio dalju istragu i obezbedio sebi slobodu. Trišić slovi i kao novi akcionar tabloida "Naše novine" koji je priključio svom medijskom carstvu preko saradnika Dragana Komarčića.

PUMPANJE I SAMONADUVAVANJE: "Kurir" je u jednom od nastavaka svoje sage o kriminalizovanom vrhu policije, o "policijskoj mafiji" objavio intervju sa Trišićem koji je govorio o onome o čemu sam "Kurir" izveštava danima. Nakon toga se – u "Kuriru", opet – pojavila vest da se planira hapšenje Aleksandra Rodića i Tihomira Trišića jer su se usudili da govore o stvarima o kojima niko u Srbiji ne sme ni da misli. Na njihovu sreću, nije se dogodilo nikakvo hapšenje, štaviše, kao posledica njihovog medijskog rada smenjen je junak naše priče Bogdan Pušić.

"Istraživačke priče" iz "Kurira" imaju uvek isti obrazac: pojavljuju se niotkuda, onda krene agresivna kampanja koja može da traje i mesecima (kao u slučaju Dragana Đilasa) a koja se predstavlja kao "insistiranje na priči", i završi se otvaranjem neke druge afere ili vraćanjem na nekog starog "krivca". Iako se ponekad veruje da iz takvog postupanja ovog tabloida stoji neka "viša sila", čini se da je istini bliže objašnjenje da se uredništvo drži onoga što mu donosi najveći tiraž, jer je to obrazac po kome se i ovo "glasilo" proslavilo. Od trenutka kada je Pušić "izašao" iz priče pokušavajući da se skloni iz fokusa javnosti, utihnula je i "Kurirova" paljba po vrhu MUP-a.

Interegnum se vidi i po nedostatku priča na drugoj strani: "Informer" ne najavljuje nijedno hapšenje, ako izuzmemo Dragana Đilasa koji je toliko opanjkavan da sada većina zapravo veruje da ni oko njega nema "prave priče" i da je sve deo običnog političkog obračuna. Upravo politički obračun i priprema za izbore jesu termini koji možda najpribližnije objašnjavaju ono što se događa u Srbiji od trenutka kada je završena rekonstrukcija vlade. Izostanak reakcije premijera i ministra unutrašnjih poslova koji nije imao ništa da kaže ili uradi povodom kampanje kriminalizacije MUP-a, ćutanje Aleksandra Vučića za koga Trišić govori – u "Kuriru", ponovo – da je žrtva policijske zavere i da tek sada počinje da shvata s kim ima posla i da ljudi kojima je verovao zapravo manipulišu njime sve vreme dajući mu lažne informacije, navodi na zaključak da sve ovo o čemu govorimo možda i nije više od običnog tabloidnog spina.

BEZ DOBROG KRAJA: S druge strane, smenjen je, makar i privremeno, srpski Eliot Nes – Bogdan Pušić i svi su se nekako prepustili inicijativi koja jeste stigla iz tabloida: sada bi trebalo da vidimo da li je zaista istina ono što neke novine kažu i za tu svrhu biće angažovan poseban policijski tim. Dakle, nije vlada sama, nije skupština, nego je "Kurir" inicirao istragu unutar MUP-a, pa hajde da svi sačekamo i vidimo da li su Bogdan Pušić i Milorad Veljović zapravo vođe mafije u Srbiji.

Posledice ovakvog stanja i u državi i u MUP-u i na medijskoj sceni osetićemo svi zajedno kroz jačanje nesigurnosti i ugroženosti svake vrste jer se ovde ne radi o jednoj jedinici unutar sistema koju možeš da zameniš, nego se kaže da je čitav sistem nosilac kriminala u Srbiji. I sve to u kontekstu najavljenih reformi koje bi trebalo da od Srbije naprave uređenu državu. Policija je daleko od uređenog sistema, ona strukturno nije bila reformisana od 2000. godine, ona je i žrtva nekoliko neuspešnih koncepata reforme pravosudnog sistema, ona je siromašna ali uticajna i na dobar i na loš način, jer zna daleko više od onoga što može da potkrepi čvrstim dokazima ali i koristi svoja saznanja da bi učestvovala u političko-privrednim igrama. O "situaciji" u drugim delovima bezbednosnog sistema ima još manje informacija, ali je činjenica da se politički uticaji prelamaju preko izbora prvog čoveka BIA – institucije koja ima važno mesto u sistemu. Pored toga, svi oni se bore za što veći uticaj na "medijskom tržištu" na kom čame siromašne i jadne redakcije, spremne da urade najogavnije poslove samo da bi obezbedile opstanak.

Sve ovo nam ne govori da idemo ka boljem, štaviše. Ili da verujemo da je najgore baš pred trenutak potpunog ozdravljenja?