Došli smo do kraja prve godine rata u Ukrajini. S obzirom na prilike, nastaviće se i ove godine, i iduće. Obe strane zadrto žele da ostvare nerealne ratne planove. Rusi sa resursima koje su angažovali neće moći da pokore Ukrajinu, i posle godinu dana rata nisu postigli kontrolu nad oblastima koje su proglasili delom ruskog prostora. Ukrajinska odbrana ne da Rusima da uzmu prostor, ali nema potencijala da u stvarnost pretvori propagandne priče o tome da će se ukrajinska zastava podići na Krimu. NATO će ostati arsenal ukrajinske vojske kao što je to i do sada bio, nastaviće se naoružavanja i to postepeno sve složenijim borbenim sistemima. Tako davno, prošle godine, prvo se pisalo o protivoklopnim raketama Džavelin, a sada su otvorena tema višenamenski borbeni avioni.

OLAKO OBEĆANA BRZINA: Da se vratimo na početak rata. Za analizu odnosa ruske vrhuške prema invaziji vrlo važno je da se prisetimo da oficirima nije rečeno da idu u rat. Nižim činovima nema potrebe da se bilo šta obrazlaže – njihovo je da slede naređenja. Više komande obaveštavale su jedinice da su u toku vežbe i da se radi o rutini. Razumljivo je da se protivnik obmane, ali ruski generali nisu smatrali za potrebno da se stvori atmosfera rata, da se ljudi pripreme i motivišu. Smatrali su da sve što se naredi mora da se izvrši i da će planovi lako da se obistine. Učesnici rata kažu da su znali šta se priprema, nije se moglo sakriti, ali ćutalo se, i tek kada su prešli granične prelaze shvatili su: počelo je i sada nema nazad.

Ruski generali okružili su Ukrajinu i krenuli iz Belorusije pravo na Kijev, pokušali su brzo da pregaze severoistok, izoluju Harkov i kasnije očiste odbranu, na jugu da uzmu obalu Azovskog mora, krenu ka Hersonu, pripreme desant na Odesu. Prvog dana rata vazdušno-desantna vojska (VDV) trebalo je da izoluje Kijev nizom desanta na aerodrome u široj okolini grada. Jedan efektan desant je izveden – na aerodrom Gostomelj na koji je u brišućem letu stigao roj Mi-8, uz pratnju Ka-52 i Mi-24. Uradili su to kao konjica nekada – jurišem. Neki su oboreni, ali posade su nastavile da lete bez promene visine po zadatoj maršruti i iskrcali su desantnike pravo na aerodrom i pod vatru ukrajinske artiljerije.

Iako prvi čas rata uvek iznenadi i one koji su znali kada će taj trenutak doći, ukrajinska odbrana pokazala je da je pripremljena. Na svetskim TV stanicama i društvenim mrežama prvih dana kolali su snimci ukrajinske teritorijalne odbrane koja u panici puca na svoje vojnike, svašta se dešavalo, ali doveli su se u red i haubice su otvorile vatru po aerodromu Gostomelj, po raskrsnicama gradova i gradića na prilazima Kijevu. Ruske prethodnice i VDV nisu dobro prošli. Umesto prikaza sile i postavljanja zastava uz možda čak i neku dobrodošlicu dočekani su parčadima artiljerijskih projektila, i od tada do sada haubice i višecevni lanseri raketa glavno su sredstvo brutalnog uništavanja žive sile na obe strane. Više miliona projektila usmrtilo je desetine hiljada boraca sa obe strane.

GUBITAK TEHNIKE, PA LJUDI: Masovni gubici nisu bili karakteristični za ono vreme pre godinu dana. Tada su dominirali gubici u tehnici, jer se ljudstvo kada se nađe pod artiljerijskom vatrom ili u zasedi lako odlučivalo za ostavljanje tenkova i borbenih vozila nasred ledine ili puta. Jedan dokument o gubicima prestižne 1. gardijske tenkovske armije, jedinice u kojoj su bili privilegovani jer je razmeštena u blizini glavnog grada Moskve, pokazali su taj raskorak – do 15. marta 2022. godine u 19 časova na listi poginulih bilo je šezdeset jedno ime i prezime i čak 308 komada borbene tehnike i kamiona.

Samo jedan od tih sastava, 1. tenkovski puk iz 2. gardijske tamanske mehanizovane divizije od gotovo hiljadu ljudi, u prvih par nedelja u ratu imao je samo šest poginulih, dva nestala i 33 u rukama ukrajinske vojske, ali istovremeno su ostali bez čak 45 tenkova T-72B3M. Ima još pukova koji su ostali bez preko četrdeset tenkova, pola od pune popune po formaciji, ali taj 1. puk je važan za analizu prilika jer je njime komandovao potpukovnik Denis Lapin, rođen 1986. godine. Njegov patronim je Aleksandrovič, i eto, nimalo slučajno došli smo do Aleksandra L., general-pukovnika, komandanta Centralne vojne oblasti, po površini najveće od pet intervidovskih sastava koji čine rusku vojsku. Tata je obišao svog sina, snimili su novinari dodelu ordena, ali ostalo je neugodno pitanje zašto je komandant puka nagrađen kada su njegova jedinica i šire 1. gardijska tenkovska armija bile sve osim efikasne u ratu. Tata je tokom leta komandovao grupacijom koja je uzela Lisičansk i nastavila dalje, ali su njemu na dušu stavili nezadovoljnici u vojsci i medijima (informisani iz vojske) nedostatak komandantskog umeća u odbrani od prodora ukrajinske vojske na severu fronta ka Limanu. Vođe novih ruskih sila Kadirov, poglavar Čečena i njihov ratni poglavica, i Prigožin, šef restorana, po potrebi i šef vojske, pa još nekoliko desetina ljudi su bez potrebe žestoko okrivili generala Aleksandra za propast fronta. Navodno je smenjen, ali Kremlj štiti svoj kadar i saznalo se početkom ove godine da je postavljen na finu visoku dužnost u Moskvi.

Priča o tati i sinu je odraz stanja stvari u ruskoj vojsci u kojoj od vrha nešto nije kako treba, jer je puno glasina o familijarizaciji po regionalnim i kumovskim vezama. Rukovođenje i komandovanje od početka rata bilo je jako neobično, jer nije bilo jedinstvene združene invazione komande. Političari su rukovodili direktno, mešale su se u posao komande vojnih okruga, vođenje rata podeljeno je po zonama odgovornosti armija. Proletos je formirana nekakva komanda koja nikada nije postala funkcionalna, zatim je u oktobru navodno general Sergej Surovikin preuzeo čvrsto u svoje ruke komandovanje, ali ne zadugo, jer zvanično je od 11. januara 2023. prvi u hijerarhiji rata lično načelnik Generalštaba general-armije Valerij Gerasimov. Od njega se očekuje pobeda, ali situacija je složena. Ruska vojska se i nakon delimične mobilizacije oslanja prvenstveno na vatrenu moć artiljerije i pražnjenje skladišta granata, i ne može da se pohvali dobrom popunom jedinica. Pride, gubici se množe. Zato su naručene nove granate i rakete, brže se troši jer se pokazalo da je ukrajinska vojska žilava i da ne želi da ode iz rovova.

VAŽAN JE NATO: Svašta se dešavalo za godinu dana na ukrajinskoj strani. Tamo nema dileme oko stava o ratu – trenutak kada su ruski BTG-ovi prešli granicu može da se smatra za neku vrstu početka života savremene ukrajinske nacije. Sjedinili su se oko ideje odbrane, konsolidovali i sproveli mobilizaciju. Ljudski gubici su veliki, čini se preko 100 hiljada poginulih, pa treba pridodati ranjene, pogubljene, one pod stresom. Sada se i pored svega u ukrajinskoj vojsci radi na formiranju i popuni ljudima i tehnikom manevarskih jedinica, koje bi trebalo da se koriste ili za odbranu na pravcima gde je izložena prevelikom pritisku, ili narušena i, kako bi to verovatno ukrajinski političari više želeli, za neku buduću ofanzivu.

Zarad balansa u analizi trebalo bi posvetiti pažnju ukrajinskoj vojsci koliko i ruskoj, ali to bi bilo skretanje na ono manje važno zarad forme članka, jer nije bitno šta rade general i glavnokomandujući oružanih snaga Ukrajine Valerij Žaluzni i njegovi, već NATO. Taj savez kao celina i još važnije samostalno SAD i vodeće članice su stvarni protivnici ruske vojske, “muzikanata” iz “Vagnera” i inih formacija koje sada izniču. Nema ukrajinske odbrane bez NATO-a i zato je važno pokušati sagledati dinamiku odnosa između SAD i njihovih saveznica.

Zamršene su to igre i u medije se šalje mnogo kontradiktornih informacija. Svako može da bira svoj pogled na osnovu relevantnih objavljenih izveštaja, ali izvesno je da se procene Moskve da će doći do bitnog narušavanja, ako ne i rasula unutar NATO-a, nisu obistinile, i neće. Čini se da su u Kremlju radili procene vrlo slično Miloševićevom štabu, koji je 1999. cenio da neće ti strani savezi imati odlučnosti da krenu i završe posao, a jesu, i juna meseca te godine srpska vojska i policija su izašle sa Kosmeta.

RAT RESURSA: Rusi nisu kao nesrećna propala država SRJ potpuno okruženi nadmoćnim protivnikom, jaki su, oni su na kraju krajeva i pokrenuli rat, drže dobar deo planete, a ne samo neke prostore Ukrajine, pokazuju usred rata resursa da imaju silu i na Arktiku, ali na duži rok treba imati u vidu da su u ratu protiv sila koje drže glavninu svetskih resursa. Prvo su natovci dali šta su imali pri ruci, pa rezerve sredstava ratne tehnike istočnog porekla, krenulo se dalje i čekaju se tenkovi, i nastaviće se sa gradacijom podrške od lakih protivoklopnih ručnih raketnih lansera, pa preko haubica; slede avioni i ostalo što ukrajinskoj vojsci treba za borbu za prevlast.

U NATO-u se mnogo kuka kako nema resursa, kako je za zadatke saveza i nacionalnu odbranu potrebno sačuvati neki minimum, otkriveno je da je mnogo sredstava samo beskoristan inventar na papiru jer nije održavano ili nema rezervnih delova. Sve je to tačno, ali industrijska mašina se pokrenula i kao lavina će se pokrenuti proces izrade novog. Za sada su rezultati slabašni, ali doći će 2024. i 2025. godina. Ako krenemo od procene da vodeće zemlje
NATO-a žele da poraze Rusiju, a neskriveno o tome govore, onda će metod biti postepeno povećanje resursa koji će se dostaviti ukrajinskoj vojsci, i u pogledu vrsta sredstava ratne tehnike i po količini. Za sada će pustiti da rat teče i da se resursi troše, ali pitanje je da li će ruska vojska održati nadmetanje u zanavljanju resursa.

Prirodna reakcija Moskve je prvo pretnja nuklearnim naoružanjem kao poslednjim adutom, što je tema koja je otvorena čim je rat počeo, i drugo, prestrojavanje industrije na ratnu proizvodnju. Za sada se tek čeka zamah i još uvek menadžeri ruskih firmi više pričaju o tome šta će biti i šta se može učiniti u odnosu na ono što se šalje na front, a to su težišno remontovana i modernizovana stara sredstva. Kažu, na jesen 2023. videćemo mnogo novog, sve će da se promeni, ruske fabrike poslaće mnogo dronova i razne nove tehnike. Do tada će preživeti ruska vojska sa onim što ima, a to je težišno hladnoratovsko nasleđe. Na ukrajinskoj strani bilo je isto, ali brine se NATO da se postepeno pređe na nove standarde i da se dostave svi potrebni artikli.

SADAŠNJA SITUACIJA: Nije lako ni jednima ni drugima. Ukrajinci jedva drže Bahmut. Glavnima treba mit o odbrani i možda oni dole na terenu ne dele taj plan, ali nije na njima da misle već da rade šta se naredi. Kao i u odbrani Marijupolja i nedavno Soledara, gradi se slika o tome da će ukrajinski vojnik da ostane do kraja, do poslednjeg. Bataljoni na terenu su sasvim sigurno prepolovljeni. Na najvišem komandnom nivou su pred izborom šta učiniti. Za sada su jedinice prepuštene sudbini, odnosno ruskoj artiljeriji, tenkistima i pešadiji u poluokruženju. Može da se sačeka pogodan trenutak za povlačenje tako da se može objaviti da su izdržali što duže, ali ne toliko da se nađu u kotlu. Alternativa je da se manevarske rezerve u formiranju iskoriste i ubace u borbu, na primer u pokušaj da se unište ruske jedinice koje su u klinovima severno i južno od Bahmuta i zato su bez dubine.

Rusi se bave problemima oko karijerizma i sujeta, koji su od početka rata slaba tačka ruske vojne mašine. Aktuelne nesuglasice između “muzikanata” i ruske vojske nisu bezazlene, i možda su najava budućih znatno dubljih problema. Do sada su iz redova privatnih ratnih preduzetnika vrlo čestu otvoreno i javno omaložavali generale. Zatim, “muzikanti” se diče pobedama, tvrde da su efikasni iako to treba uzeti sa priličnom rezervom, jer svako pomeranje na frontu platili su sa mnogo žrtava i srušili su svaku građevinu koja se našla na putu. Nije to primer povoljnog odnosa cena–efikasnost, ali “muzikanti” su u Soledaru, idu dalje i čeka se kada će pasti Bahmut.

Kod Rusa, neki koji žele pobedu svojoj vojsci, ali su rezervisani prema metodama kažu da nije dobro što se sada vodi nadmetanje između državne vojne organizacije i privatnika u zlom trenutku, i “muzikantima” se front rasteže preko mere oko Bahmuta. Oni su tražili da sami rade svoj posao u duhu kontrakta sa gazdom Prigožinom, ali sada se to sveti “muzikantima”, jer sa proređenim redovima šire liniju koju drže u obuhvatu oko bahmutskog garnizona i izlažu se ukrajinskom protivudaru. Baš tada su ostali bez municije, vojna logistika više ne dostavlja džebanu. Ima to predistoriju – “vagnerovci” su kao hrčci prikupljali raznu municiju u skladište u Irminu i onda su 15. decembra, uz mnogo buke i vatre nakon pogotka, ostali bez svega.

U novoj krizi Prigožinu su pomogli Čečeni, prema njegovoj tvrdnji dali su bez nadoknade 128 minobacačkih mina 120 mm i 40 tenkovskih projektila 125 mm. Dovoljno za nekoliko minuta rata kakav se vodi. Pokrenuli su “muzikanti” akciju, njihovi artiljerci poslali su video-poruku ministarstvu odbrane i javnosti sa molbom da se obezbedi municija i otvoreno su rekli šta treba hitno dostaviti – tenkovske 125 mm, minobacačke 120 mm, protivtenkovske za oruđa MT-12 100 mm i haubičke 152 mm za D-1, haubice iz vremena Josifa Visarionoviča Staljina. Prevazići će se trenutna kriza, ali jasno se vidi pukotina između “vagnerovaca” i vojske koja više nije prikrivena. Odnos vojske i “muzikanata” dobro predstavlja šala sa mnogo istine – kaže ministar Šojgu generalima da preduzmu nešto jer bledi su na fonu efikasnosti “vagnerovaca”, a general kaže: “Presecimo municiju i popunu. Efikasnost, sama od sebe će se izjednačiti.”

SVI NA ISTOM ZADATKU: Nisu “muzikanti” nevini jer su nervirali generale, vređali i ponižavali, tražili smene. Ali svi su na istom zadatku, iako je Prigožin pre neki dan na tvrdnje francuskog predsednika Makrona da je “Vagner” uveden u strukturu ruske vojske lično reagovao stavom da nikada nisu imali i nemaju nikakve veze sa ruskom vojskom, i poručio da je “‘Vagner’ privatna armija koja je dejstvovala, dejstvuje i dejstvovaće po čitavom svetu”. Oštro je odbrusio Prigožin da Francuzima i njihovim američkim drugovima može zbog toga da bude krivo, ali “Vagner” će da štiti one koje su oni dekadama ponižavali. Osim što se “muzikanti” bore za mir, u jednom danu saznali smo da su potpuno nezavisni od ruske vojske i da traže od ruske vojske municiju. Pa dobro…

Na dan 19. februara ukrajinski mediji su prvi objavili, a Rusi indirektno potvrdili snimcima sa društvenih mreža, da su “muzikanti” poslali kolonu od 43 autobusa na jug da brane Azovsko more od ukrajinske ofanzive ili da pokrenu ofanzivu, ko će ga znati. Procenjeno je da se radi o 1500–1700 boraca. To je možda posledica nekog konkretnog dogovora da se promene odnosi na terenu i pokrenu zajednička dejstva vojske i privatnika.

Glavna prednost “muzikanata” su redovne plate. Kod vojske to nije slučaj, i ruski neformalni izvori kažu da je stanje sa platama katastrofalno. Kada su dobrovoljcima olako obećavane plate od preko tri hiljade evra, bio je to mamac, i nije trebalo mnogo znanja o prilikama sa ruskom birokratskom mašinom koja će se pobrinuti da zamuti vodu. Učinili su to i stvorili su niz prepreka za dobrovoljce da dođu do potvrde da su učesnici borbenih dejstava koja je formalni preduslov za plaćanje, i igra traje mesecima. Jedan Rus koji zna prilike kaže da je birokratska mašina u jedinicama “odvratna”. Mobilisani su od početka u sudaru sa stvarnošću i i prvih pet-šest meseci mnogo njih nije dobilo ništa. Porodice žive od njihove plate na radnom mestu na kojem su bili u trenutku mobilizacije.

Na ukrajinskoj strani plate su niske, nikakve, plaćanja jednako neredovna, i prikriva se broj poginulih ne zbog propagande, kako se to obično misli, već zato što država kada se ustanovi smrt mora porodicama da plati mnogo novca – na početku rata zaletili su se i obećali 15 miliona grivni, što dođe oko 380 hiljada evra. Mnogo poginulih – mnogo novca. Jednostavnije je da se borac proglasi nestalim i problem se odloži, ali broj poginulih je dramatično porastao i sada se radi o previsokim iznosima za ukrajinsku ekonomiju.

To su mračne okolnosti u kojima se čeka da li će Rusi da krenu. Pokušaj krajem januara i u prvoj polovini februara da pokrenu front završio se ponovnim prelaskom u odbranu na statičnoj liniji, uz povremene čarke između jedinica veličine voda i čete. Sada se priča o koncentraciji avijacijske tehnike, o 80 odsto svega što leti i nosi rakete na udaljenosti od 200 km od granice sa Ukrajinom. Kada pešadija nije prošla, možda je vreme da ruska avijacija uradi nešto. ¶