Za “Vreme” iz Hertogenboša, Beograda i Konakrija

Kažu da se žakoi teško pare iza rešetaka, ali Halid Redža (67) se na to samo smeška. U njegovoj kuhinji, u mirnom delu Zemuna, u kavezima krešti pet parova ovih sivih afričkih papagaja koji su u prirodi pred istrebljenjem. Prošle godine se kod Redže izleglo jedanaest mladih.

“Emotivni su, kao ljudi. Moraju da se svide jedan drugom i onda se ne razdvajaju ceo život. Samo treba da ošacuješ ko se kome sviđa”, kaže ovaj prodavac ptica.

Kuća Halida Redže, kojeg svi zovu Akan, miriše na semenke za ptice. U kancelariji je kofa sa crvima, u vitrini bezbroj bočica sa lekovima i vitaminima. Jer, ptice koje Redža ponekad poručuje iz Afrike stižu iscrpljene i željne proteina. “Jako je bitno znati, već po izgledu izmeta, koji im vitamini nedostaju”, kaže ovaj čovek prijatnog glasa, dok se mešaju zvuci papagaja i vesti sa televizora.

Nekada je sve bilo drukčije. Redža je šezdesetih godina kao dete gledao zemunske mangupe kako hvataju ptice, pa ih prodaju po pijacama. Tada za to niko nije mario. Danas je njegova kuća poznata beogradska adresa gde se legalno mogu nabaviti egzotične vrste. Od malenih zeba do impresivnih kakadua.

Hit je dugovečni sivi papagaj koji ume da priča. “Nekad viču na pse da izađu napolje. To su od mene naučili”, kaže Redža.

Žako se može nabaviti za osamsto ili hiljadu evra. U Holandiji ili Nemačkoj, mušterije su spremne da daju dvostruko više. U afričkim zemljama poput Tanzanije, koja je pre nekoliko godina zabranila izvoz ptica, sirotinja hvata sive papagaje u divljini i za par dolara ih prodaje veletrgovcima.

Žestoka razlika u ceni čini ptice robom ponekad profitabilnijom od droge. Ujedinjene nacije i Interpol procenjuju da se godišnje između 7 milijardi i 23 milijarde dolara obrne na crnom tržištu divljih životinjskih i biljnih vrsta.

Prema tvrdnjama zapadnih istražitelja, jedan krak krijumčarenja egzotičnih ptica ide Balkanskom rutom, preko Srbije. Da bi cvrkutale zatočene u kavezima u bogatim evropskim zemljama, neke bivaju skoro istrebljene u Africi. Potom kreću neizvesnim švercerskim rutama preko Srbije. Prema procenama Europola, polovina krijumčarenih ptica ne preživi put.

“Svuda ima šverca”, kaže Redža. Zna da mnoge ptice iz Srbije idu preko granice. “Očigledno krijumčari imaju svoje šeme, nemam pojme kakve.”

“Vreme” je razgovaralo sa trgovcima, policajcima, stručnjacima i brojnim izvorima u Gvineji, Srbiji i Holandiji, kako bi rekonstruisalo put krijumčarenja. Kada se o tome raspituje, često se nailazi na ćutnju i netrpeljive poglede; za razliku od droge, oružja ili ljudi, za šverc ptica se malo ko interesuje. Previše je onih koji u senci sasvim dobro zarađuju, pa bi u senci da ostanu.

KUPCI NE PITAJU ODAKLE SU PTICE

Kišni septembarski dan prošle godine: hiljade ljudi hrli u divovske hale u centralnom holandskom gradu Hertogenbošu. Raštimani hor stotina ptičjih vrsta odbija se o svodove sa neonskim svetlom. Ptice su nabijene u minijaturne kaveze ili drvene kutije. To je AviMarkt, koji se reklamira kao najveći sajam ptica u Evropi, sa tradicijom dužom od sedam decenija.

U Holandiji se preko dva miliona ptica drže kao kućni ljubimci, u čitavoj EU to je skoro pedeset miliona ptica. Mnogi se ne zadovoljavaju kanarincima i golubovima.

“Ljudi uvek hoće nešto što neko drugi ima, što veće i što skuplje. Kao sa automobilima”, kaže Harald Garetsen, dok šeta među kavezima sa zebama, tukanima, ljubavnim pticama i retkim sivim papagajima. “Kupci ne mare mnogo za to odakle ptice dolaze.”

Garetsen se ceo život bori sa vetrenjačama. Četiri decenije je u ratu sa švercerima divljih vrsta, danas kao inspektor holandske agencije za zaštitu potrošača. U Hertogenbošu traga za ilegalnim pticama i falsifikovanim papirima. Stavlja naočare i zagleda noge – prsten se valjano može staviti samo ptićima, ako se naknadno stavlja odraslim pticama, Garetsen to prepozna. Pre godinu dana je ovde zaplenio gomilu ptica.

Inspektor zna da su mnoge ptice zlatne koke za kriminalce, posebno ako su sa liste zaštićenih. Par nekih krupnih papagaja, sposoban za parenje, može da košta po sto hiljada evra.

“Ptice pevačice se nabavljaju zbog boja, pesme i toga koliko se smatraju retkim. To je statusni simbol u Evropi. Kul si ako imaš retku pticu”, kaže nam Kris Šepard, direktor međunarodnog društva za proučavanje i zaštitu divljih vrsta “Monitor”. “Niko ne želi pticu koja je bila u modi prošle godine, nego stalno nešto novo”, kaže Šepard.

TRAŽI SE SVEŽA KRV

U Evropskoj uniji je dozvoljena jedino prodaja ptica uzgajanih u zatočeništvu, a uvoz je sasvim zabranjen. Zabrana iz 2005. godine bila je odgovor na ptičji grip, koji ovih dana ponovo divlja kontinentom. U poslednjih petnaestak meseci u Evropi je pobijeno oko pedeset miliona kokošaka i drugih ptica kako bi se suzbila zaraza.

“Ali potražnja za egzotičnim pticama je još tu”, priča inspektor Garetsen. “To znači dve stvari: trgovina prelazi u ilegalu i cene idu u nebesa.”

Rupa u propisima muči Hozea Alfara Morena, koji pri evropskoj policijskoj agenciji Europol vodi borbu protiv krijumčarenja divljih vrsta. Morenov tim je smešten u sivoj zgradi u Sheveningenu, četvrti Haga čuvenoj po međunarodnom pravosuđu i pritvorskoj jedinici.

“Uzgajivačima stalno treba sveža krv. Ne mogu da sparuju potomke istih ptica, jer bi to bilo parenje braće i sestara.” Tu, kako kaže Moreno, u igru ulaze krijumčareni primerci, oni su sveža krv. “Uzgajivači uzmu uredne papire pokojne ptice i dodele ih novoj, krijumčarenoj ptici.”

Njihovi mladi će potom dobiti prsten na nogu, i više niko neće moći da dokaže poreklo. “Tako se praktično pere šverc. Ptići postaju legalni u EU”, navodi Moreno.

Holandski inspektor Garetsen navodi da su švercerima posebno zanimljive zemlje nadomak EU, poput Srbije, Albanije, Turske ili ranije Ukrajine. Kaže, važna ruta ide iz Afrike do Beograda, a onda preko mađarske granice.

“Koliko znamo, obično kuriri prevoze životinje kombijima, često uz znanje granične policije. Takođe, granica između Mađarske i Srbije je duga, sa velikom šumom. Šumari poznaju puteve, a plate im nisu prevelike – dodatno zarađuju pomažući krijumčarenje ptica”, tvrdi Garetsen.

Visoki funkcioner Europola Moreno kaže slično i dodaje da su ponekad u pitanju pošiljke sa hiljadama ptica. “Balkan je žarište šverca ptica”, navodi on, “tu je reč o organizovanom kriminalu.”

BALKANSKA RUTA ZA SVE

U jednom vračarskom kafeu sedi osoba iz tužilaštva koja ne želi da joj ime osvane u novinama. Kaže, policija u Srbiji do sada je uspevala da tu i tamo presretne sitni šverc životinja, ali još nikad nije zaplenjen, recimo, ceo kamion, niti su pronađeni dokazi za organizovani kriminal.

“Srbija je tranzitna zemlja za sve vrste krijumčarenja. Ista ruta se koristi za šverc ljudi i životinja. Ali, naravno da su ljudi mnogo bitniji, a skoro nikoga nije briga za kriminal koji pogađa divlje životinje”, priča ovaj izvor.

“Procenjujem da jedan od hiljadu slučajeva krijumčarenja divljih vrsta zapravo završi pred sudom. Uglavnom jer policija ne prikupi dovoljno dokaza, ili nema dovoljno resursa i znanja da se nosi sa tim kriminalom. To je specifično polje, a mi imamo premalo stručnjaka”, dodaje ovaj upućeni sagovornik.

Nebojša Vasić dobro razume te reči. Ovaj čovek iz Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Uprave carina svačega se nagledao proteklih godina. Posebno ptica, za koje kaže da su najčešće krijumčarene životinje.

“Žive ptice se nose u nehumanim uslovima. Jednom smo, bio je januar, našli osam papagaja u kutijama zalepljenim ispod auta. Ili upakuju ptice u džakove za krompir pa ih stave u jakne, pantalone, ispod sedišta, ispod torbi u gepeku… Mnoge ptice ne prežive”, priča Vasić.

No posle afere “Balkanske ptice” – kada je početkom veka u Italiji otkriveno da na tanjirima tamošnjih restorana završavaju desetine hiljada krivolovljenih ptica iz Srbije – velikih ulova za policiju i carinu nije bilo. “Hvatamo i domaće državljane i strance, tu nema pravila. Često hvatamo posrednike, vozače”, kaže Vasić.

Više sagovornika “Vremena” skreće pažnju na prodajne vašare sitnih životinja ili ptica, od kojih se veći održavaju u Subotici, Pančevu, Požarevcu. Tamo se često mogu videti kupci čiji automobili imaju strane registarske oznake – što ukazuje na to da će ptice ilegalno biti iznete iz zemlje.

Za taj kriminalni zanat treba dobro poznavati robu. Pre četiri godine je iz privatnog zoološkog vrta u Kolutu, severno od Sombora – tik uz granice sa Mađarskom i Hrvatskom – ukradeno svih šest velikih crnih kakadua. Vlasnik je procenio vrednost na ukupno 80.000 evra. Jer, na prste jedne ruke mogu se nabrojati zoološki vrtovi u Evropi koji uopšte imaju ove impresivne ptice.

KAKO POLICAJAC DA PREPOZNA PTICU?

Vasić i kolege mahom zatiču švercere bez ikakvih papira, mada je bilo i falsifikovanih. Ali, ljudi iz Carine nisu ornitolozi. Čak i da jesu, nema tog ornitologa koji bi na prvu mogao da prepozna sve zaštićene vrste ptica. Nekad, priča Vasić, samo od malo crvene boje na repu zavisi da li je ptica legalna ili zaštićena.

U tim prilikama konsultuje se s kolegama iz evropske mreže EU Tviks, ili s beogradskom kancelarijom za sprovođenje konvencije CITES. Ta konvencija reguliše međunarodnu trgovinu primercima flore i faune, ali ima brojne mane (vidi okvir).

U Beogradu na CITES-u rade svega dve osobe, i to pri Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Oni izdaju dozvole za uvoz životinja u Srbiju – ukoliko životinje nisu na listi zaštićenih. Ministarstvo nije odgovorilo na upit “Vremena”. Zahtev za intervju ignorisala je i Uprava za veterinu, koja bi trebalo da dočekuje uvezene životinje, pregleda ih i nadgleda karantin.

Više sagovornika “Vremena” iznosi ozbiljne sumnje da u Srbiju ulaze ptice sa liste zaštićenih, ali da se na aerodromu u Beogradu – gde stižu i redovnim i teretnim avionima, mahom Turkiš erlajnsa – malo šta proverava. Kako neki kažu, Uprava za veterinu nonšalantno odobrava ulazak životinja.

“Uprava za veterinu je verovatno najkorumpiranija ustanova u Srbiji. Bez obzira na to da li se radi o zdravlju uvezenih životinja ili odnosu prema psima lutalicama, oni su kompletno podmićeni”, tvrdi jedan upućeni ornitolog.

Dvoje drugih biologa kažu da ih carina ili policija ponekad pozovu kada pošiljka ptica stigne na aerodrom ili kada životinje budu zaplenjene. Ali, to se ne dešava uvek. Ponekad im samo pošalju fotografije ptica, i tada za par minuta treba reći kojoj vrsti pripadaju.

Milan Ružić dočekuje nas u novosadskoj kancelariji Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Ironija hoće da se baš u suterenu nalazi prodavnica sitnih životinja, gde se maleni papagaji tigrice nude za par stotina dinara.

Ali, Ružića zanimaju krupnije ptice, posebno domaće, koje se često ilegalno hvataju i love. Ovaj ornitolog kaže da može da prepozna bilo koju evropsku pticu, ali da nema govora o tome da zna hiljade vrsta egzotičnih ptica, od kojih je samo 58 zaštićeno konvencijom CITES.

“Svaka ptica u pošiljci koja stigne iz Afrike morala bi da ima uredne papire. Ali, hoće li ljudi koji proveravaju tovar u dva ujutru na beogradskom aerodromu znati da prepoznaju vrste?”, pita se on. “Dve ptice mogu veoma da liče, a da jedna bude kritično ugrožena, a druga legalna.”

“Trgovci će uvek tvrditi da ptice dolaze iz uzgoja. Ali to nije tačno – kradu se iz gnezda. Posebno afrički sivi papagaj. Neko u Africi ga možda hvata za pet dolara, u Srbiji vredi petsto, a u zapadnoj Evropi trostruko više”, priča Ružić.

Iz Srbije praktično nema načina da se ptice izvezu u EU, osim krijumčarenja, kaže on. “Mislim da je to veliki organizovani kriminal koji uključuje ljude na visokim pozicijama. Izvori mi uvek govore o ljudima iz vrha policije i vojske.”

PTICE MISTERIOZNO NESTAJU IZ SRBIJE

U beogradskom Zoološkom vrtu krešte drečavi papagaji i veliki tukani. Neki od njih su zaplenjeni od krijumčara i sada kao deo izložbe “rade” za svoju hranu, kaže biolog Zoo-vrta Kristijan Ovari.

Druge zaplenjene životinje nisu deo izložbe, ali vrt brine o njima dok se ne nađe rešenje. Naime, u Srbiji ne postoji azil za egzotične životinje pa ih policija i inspekcije šalju u zoo-vrtove, mahom u Beogradu i na Paliću.

“Ponekad polovina krijumčarenih životinja umre. Šverceri ih tesno pakuju, bez vode, a to vodi strašnom stresu”, kaže Ovari. Ako stignu žive, često su teret za vrt. “Vrste koje ne potiču odavde ne možemo da vratimo u divljinu.”

Vrt na Kalemegdanu je pretrpan, malo je mesta i za životinje koje su deo izložbe. Nedavno je objavljeno da će kroz dve ili tri godine sa kultnog mesta na tvrđavi biti prebačen na Adu Safari – možda će tada konačno biti primljen u Evropsku asocijaciju vrtova.

Ovari, koji je godinama radio na Paliću, zna za švercersku rutu. “Granične kontrole nisu toliko stroge. Možeš bilo šta imati u prtljažniku, i šanse ti ne bi bile manje od pedeset odsto da sa time prođeš u Mađarsku.”

“Desetine hiljada životinja ulaze u Srbiju, uključujući afričkog sivog papagaja. A onda nestaju”, nastavlja Ovari. “Pretpostavljam da napuštaju Srbiju. One su vredan genetički materijal za tržište EU.”

Telefon Halida Redže Akana zvoni, i zemunski trgovac izlazi da nekome iznese 2,5 kilograma hrane za ptice. Onda nam u stražnjem dvorištu pokazuje svog ljubimca i zvezdu: Koki, veliki beli kakadu, već je glumio u reklamama i filmovima.

Redža se sa setom seća safarija po Tanzaniji, gde je išao da vidi ptice u divljini. Ranije, dok se to moglo, odatle je nabavljao sive žakoe. Ali, 2016. godine, zbog smanjenja prirodnog fonda, vlasti Tanzanije su zabranile izvoz životinja koji je donosio masne profite. Prošlog juna je objavljeno da se zabrana podiže na šest meseci, kako bi izvoznici ispraznili skladišta. Usledio je pravi šitstorm, posebno na Tviteru, te su vlasti dan kasnije povukle odluku.

CRVENOBRAZNE ZEBE I CRNI KLJUNOROŠCI

Redža i drugi uvoznici iz Srbije i dalje imaju dobavljače iz Afrike. Kako opisuje ovaj Zemunac, ptice se poručuju iz kataloga, a kancelarija za sprovođenje CITES-a daje dozvole. Redža mora da drži ptice u karantinu tri sedmice i tvrdi da ih državni veterinari redovno obilaze. “Ranije je mnogo dolazilo iz Tanzanije, ali otkako su oni zatvorili izvoz, u pitanju su Gvineja i Mali”, kaže on.

Iako beogradska kancelarija za CITES nije dostavila podatke ko i koliko ptica uvozi, “Vreme” ima uvid u detaljnu listu uvoza iz Gvineje. Odande je u poslednje tri godine u Srbiju stiglo 35.618 ptica – to je čak šestina gvinejskog izvoza. Gotovo sve ptice upućene su na dve adrese: jednom trgovcu u Batajnici i jednom u Subotici, koji koristi dve različite firme na istoj adresi.

Između ostalog, poslate su hiljade crvenobraznih zeba i roza amaranta, minijaturnih ptica od svega desetak grama, ali i nekoliko krupnijih senegalskih noćnih potrka i crnih kljunorožaca.

Svi oni završavaju u avionima Turkiš erlajnsa, gde su odbili da odgovaraju na pitanja novinara. Kada smo se predstavili kao potencijalni uvoznici ptica, i raspitali se o cenama, u ovoj avio-kompaniji su naveli da transport drvene kutije do 30 kilograma košta 550 dolara između gvinejske prestonice Konakrija i Beograda. I to bez obzira na broj ptica. Svaki dodatni kilogram staje 15 dolara.

Američka organizacija World Animal Protection je 2019. objavila rezultate istrage prema kojoj je Turkiš erlajns ka Aziji prevozio ugrožene afričke sive papagaje iz DR Konga, Malija i Nigerije. Organizacija je nazvala turskog prevoznika “prvim izborom krivolovaca”.

CENA PTICE PEDESET PUTA VEĆA U EVROPI

Pet hiljada kilometara deli Beograd i Konakri, lučki grad na Atlantskom okeanu. Ovde je u septembru 2021. izvršen vojni puč, sada zemlju vodi oficir Mamadi Dumbuja, bivši borac Legije stranaca. Gvineja se ubraja u najsiromašnije zemlje sveta, a ptice iz tropskih prašuma i savana znače novac.

Jedan trgovac nas dočekuje u libanskoj pekari u užurbanoj poslovnoj četvrti Konakrija. U lokalu se okupljaju ljudi dubljeg džepa, mogu se poručiti rođendanske torte, espreso i kroasani.

Konakri nije jeftin grad, iako je pretrpan sirotinjom – ispred pekare se tiskaju prosjaci, šaneri koji nude cigarete dok ulicama promiču krcati minibusevi, koji služe kao taksi i špediteri. Na njihovim krovovima ljulja se roba za luku, od ananasa i kafe do boksita.

Trgovac, koji ne želi da mu otkrivamo ime, naveliko izvozi zebe u Srbiju. Ptice hvata u divljini. “Imamo ih mnogo”, kaže on o mozambičkim cajzlama, koje prodaje za 1,5 dolara po komadu. U holandskim pet-šopovima ta malena žuta zeba staje 75 evra – put je dug, u igri je mnogo ruku i profita.

Odbija optužbe da njegov biznis šteti prirodi. “Populacija ptica se smanjuje zbog krčenja šuma. Seku da bi gradili. Tamo gde živim, nekad je bila šuma u kojoj smo hvatali ptice, a danas je grad”, kaže on.

“Neki farmeri stavljaju pesticide na useve, na pirinač. Kažu da mi trgovci uništavamo ptice, ali to nije tačno – oni truju pirinač, ptice od toga umiru. Mi ih hvatamo žive po utvrđenim kvotama. I izvozimo stručnjacima. Nismo mi ubice”, priča ovaj čovek.

No, ima onih koji sumnjaju da su u pošiljkama ka Evropi samo ptice čije je slanje legalno. Bela Dialo, nedavno penzionisani službenik kancelarije za CITES u Konakriju, kaže da bi ptice pevačice ionako trebalo da budu zaštićenije.

“Uvek smo imali problem na aerodromu”, priča nam on. “Mi imamo uvid u sertifikate za ptice, ali ljudi na aerodromu i carini nisu stručnjaci. Trgovci u kovčege mogu da stave koju god pticu hoće i da tako pošalju.”

IMAJU KALAŠNJIKOVE, NEMAJU GORIVO

Tome bi na put trebalo da stane Pjer Kamano sa svojom Nacionalnom brigadom za borbu protiv zločina nad florom i faunom. Oni nisu kakva bezazlena inspekcija, već grupa elitnih vojnika sa kalašnjikovima. U Kamanovoj kancelariji, u Ministarstvu životne sredine, na zidu je velika fotografija njega i predsednika Dumbuje. Obojica su u uniformama, predsednik ima i naočare za sunce.

“Veoma je teško zaštititi našu prirodu”, kaže Kamano. “Radimo šta možemo da suzbijemo ekološki kriminal, ali kriminalci su lukavi, organizovani i imaju mnogo para.”

Kamanova jedinica se snalazi pomoću štapa i kanapa. Kaže, još se životinjske vrste u Gvineji mogu spasiti, ali pomoglo bi kad bi jedinica bila mobilnija. Imaju svega šest vozila za patrole ogromnom državom – i to je donirano iz EU. Gorivo im povremeno plaća jedna francuska neprofitna organizacija.

Gvineja je površinom tri puta veća od Srbije, ali je tek svaki treći put asfaltiran. Do nacionalnog parka na gornjem toku reke Niger potrebno je dva dana truckanja od Konakrija. Kada naiđe sezona kiša, još duže. Taj park je, osim retkih ptica, dom za šimpanze, nilske konje, slonove.

Trgovci upetljani u kriminal još mogu mirno da spavaju. Kada smo upitali trgovca sa kojim smo se sastali u pekari zašto se afričke ptice prodaju kao alva, rekao je: “Ne znam. To vi kupujete. Pitajte svoje porodice u Evropi.”

IGRA IDE DALJE

U Evropi potražnja ne jenjava. Doduše, holandski inspektor Harald Garetsen ipak tu i tamo uspeva da pobedi vetrenjače. Njegovo patroliranje sajmom ptica u Hertogenbošu prošlog septembra – bilo je poslednje na tom mestu.

“Nažalost, došli smo do zaključka da više nije finansijski isplativo organizovati još jedan sajam ptica kao što je AviMarkt”, saopštili su organizatori krajem januara. “Očekujemo daleko manje posetilaca i izlagača zbog evropskih regulativa o zdravlju životinja. AviMarkt je baš zbog međunarodnog karaktera bio interesantna izložba.”

“Zato smo odlučili da prekinemo dok smo na vrhuncu”, dodaje se u saopštenju. “Nije poželjno za izlagače i posetioce, kao ni za nas, da ptice bivaju zaplenjene ili da se plaćaju kazne jer ne možemo da ispunimo određene uslove.”

Nova evropska regulativa doneta je 2021, ali su Holanđani dali svima poštedu do kraja prošle godine. Od ove, pod posebnom prismotrom su bolesti koje se mogu preneti na ljude, poput ptičjeg gripa. To znači da ptice moraju imati veterinarske sertifikate – što krijumčarima otežava posao.

No, nema sumnje da se igra nastavlja sve dok milioni ljudi žele cvrkut šarenih ptica u svojim sobama i vrtovima. Potražnja rađa ponudu, švercerske rute su utabane, mnogi su podmićeni da okrenu glavu. Padaju tek sitne ribe.

“Najčešće bivaju uhapšeni prevoznici i oni koji hvataju životinje u prirodi”, podseća na pravilo svakog šverca Kris Šepard iz međunarodnog društva za proučavanje i zaštitu divljih vrsta. “Ljudi koji su dobro umreženi i vode celu stvar, oni nikad ne budu uhapšeni. A retko se hapse i krajnji kupci, jer kod njih je sve sređeno da ptica deluje kao legalna. Teško je dokazati da nije.”

Ovaj tekst je pisan uz podršku journalismfund.eu.