Ustavni sud Srbije trebalo bi u četvrtak (24. oktobra) da na inicijativu Otpora oceni da li je odredba Poslovnika Skupštine Srbije koja Administrativnom odboru Skupštine Srbije daje pravo da odlučuje o mandatima poslanika u skladu sa Ustavom Srbije. Iz te odluke proizlazi i zaključak o tome da li je ovaj odbor mogao da donese odluku kakvu je 29. jula doneo – da se mandati svih poslanika DSS-a oduzmu, da se istovremeno poništi odluka o oduzimanju mandata tzv. nedisciplinovanim poslanicima i da se ponište već usvojene ostavke koje su pojedini poslanici podneli u junu ove godine, itd.

Kako izgleda u trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu, ako se ne želi ulazak u novi krug pravnog nasilja i nove erupcije političke i ustavne krize, ta odluka pre može indirektno da potvrdi dve odluke Saveznog ustavnog suda na istu temu nego da ih obesnaži.

Naime, jednoglasnom odlukom sudija Saveznog ustavnog suda prošle nedelje, privremeno je obustavljeno izvršenje odluke Administrativnog odbora Skupštine Srbije kojom su oduzeti mandati Demokratskoj stranci Srbije i naloženo je da do konačne odluke Saveznog ustavnog suda svih 45 poslanika DSS-a ima sva poslanička prava, uključujući pravo na učešće u skupštinskom radu i pravo na odlučivanje.

Sudije Aleksandar Simić i Milorad Gogić bili su skloniji tome da se odmah donese meritorna i konačna odluka o zahtevu DSS-a da se sporni akt Administrativnog odbora poništi jer je donesen na osnovu pogrešnog tumačenja koalicionog sporazuma članica DOS-a i zato što je suprotan Zakonu o izboru narodnih poslanika.

Sud je, međutim, podržao ocenu sudije izvestioca Veselina Lekića da je neophodno samo doneti "opšteobaveznu i izvršnu meru" kojom se "omogućuju nesmetan, legalan i legitiman rad i funkcionisanje Skupštine u sastavu koji je u skladu sa izraženom voljom građana Republike Srbije na izborima decembra 2000. godine".

Savezni ustavni sud je još 26. jula ove godine zaključio da ne postoje razlozi za oduzimanje mandata 21 poslaniku DSS-a, ali je ta odluka istog dana kada je donesena, a dok još nije bila proglašena, na Predsedništvu DOS-a otvoreno pogažena, a onda i 29. jula u Administrativnom odboru Skupštine Srbije zaobiđena donošenjem nove odluke o isključenju DSS-a iz koalicije DOS i oduzmanjem svih njegovih mandata uz veoma problematično poništavanje prethodne odluke, ostavki poslanika itd.

Tu operaciju gaženja ili bar drskog zaobilaženja odluke Saveznog ustavnog suda pratilo je otvoreno nipodaštavanje naše formalno najviše sudske instance od strane partijskih funkcionera vladajuće koalicije koji su samo nekoliko meseci u saveznom parlamentu pre toga glasali za nove sudije Ustavnog suda, pa čak i od strane visokih državnih činovnika od kojih se to ne bi smelo očekivati.

Administrativni odbor je odluku doneo, ali se odugovlačilo s potpisivanjem rešenja. Sledila je ustavna žalba 45 poslanika DSS-a od 19. avgusta ove godine, koja se odnosila na krešenje sudske odluke kojom su usvojene prethodne žalbe 21 poslanika iste partije. U tom kontekstu bilo je dosta političke magle uz najfanstičnija tumačenja te sporne odluke, od poređenja ovog slučaja sa stečajem do toga da su kažnjeni poslanici izneverili reformu i volju birača.

U međuvremenu, na neuspešnim predsedničkim izborima dva puta je merena volja birača. Predsednički kandidat DSS-a Vojislav Koštunica (podržan od strane još nekoliko partija iz DOS-a) u prvom krugu dobio je oko 150.000 glasova više, a u drugom oko milion glasova više od Miroljuba Labusa, koji je reprezentovao vladin kurs, mada se to posle izgubljenih izbora nekako zabašurivalo.

PRAVNO NASILJE: U tom kontekstu pojedini analitičari, kao na primer Slobodan Antonić, ocenjivali su da je opstanak Đinđićeve vlade nemoguć bez pravnog nasilja, pošto u demokratskom sistemu vlada ne može da funkcioniše bez parlamenta, a ako ne funkcioniše parlament, država se nalazi u nekoj vrsti vanrednog stanja i vlada mora da padne. Antonić je varirao šalu koja je inače kolala da u Srbiji danas niko izuzev Čedomira Jovanovića ne zna ko su poslanici u srpskoj Skupštini.

Kada su Demokratski centar i Demokratska alternativa podržali Koštuničinu kandidaturu, bilo je izvesnih opominjućih poruka, pa i puštanja u promet špekulacija da bi i njima mogli biti oduzeti poslanički mandati. To je, naravno, naišlo na bar šaljiv komentar (Čović) iz koga je proizlazilo da se ne zna kako će se izaći iz postojeće zbrke.

Po okončanju drugog kruga predsedničkih izbora Savezni ustavni sud konstatuje da nema razloga da se nešto menja u već zauzetom stavu pri istim činjenicama, dokazima i postojanju istih ustavno-pravnih normi. Vršilac dužnosti predsednika suda profesor Momčilo Grubač, priznat i cenjen među pravnicima, ponavlja da se mandati poslanika ne mogu oduzimati i davati kako kom političaru padne na pamet.

Nastavilo se s proizvodnjom zbrke s elementima harange (najviše protiv profesora Grubača) uz novo najavljivanje prijava za nekoliko teških krivičnih dela (falsifikat, ometanje pravde itd.). Predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, koji se istakao kao uporni inicijator ideje da se DSS-u oduzmu mandati, prima grupu novosadskih studenata koja optužuje profesora Grubača da je zapao u konflikt interesa. Grubač predaje na Novosadskom univerzitetu, što su sudije i do sada činile, i smatra da na to ima pravo, naglašava da je radni odnos raskinuo još kad je postao savezni ministar pravde, a najavljuje da će tužiti one koji su falsifikatima hteli da ga oblate da je primao platu na Pravnom fakultetu ili honorare.

Sledi i novo nipodaštavanje Saveznog ustavnog suda u okviru koga srpski premijer čak izjavljuje da taj sud može da se proglasi nadležnim i za organizovanje svetskog prvenstva u fudbalu. Iz poslaničkog kluba DOS-a u rekonstrukciji dolazi najpre izjava da vladina većina neće poštovati odluku SUS-a, već da će poštovati odluku USS-a. Uz polemičke tonove prevagu ipak nose negativne reakcije na ovakav stav. Demokratski centar, čiji je predsednik Dragoljub Mićunović od početka najenergičnije ustajao protiv preinačavanja narodne volje, saopštava da nepoštovanje sudskih odluka liči na postupke ranijih režima, koji su se poigravali sa institucijama i voljom građana, i zahteva od Vlade Republike Srbije i Skupštine Srbije da poštuju i izvrše odluku Saveznog ustavnog suda kojom se vraćaju mandati poslanicima Demokratske stranke Srbije u republičkom parlamentu. Naglašava se da bi praksa suprotstavljanja sudskim odlukama dovela do opšte političke destabilizacije i urušavanja pravnog sistema zemlje i dodaje se da nepoštovanje sudskih odluka veoma liči na postupke ranijih režima, koji su se poigravali sa institucijama i voljom građana.

NADLEŽNOST: I predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić izjavljuje da se Savezni ustavni sud nije mogao proglasiti nadležnim za ovaj slučaj, pošto se sada pokazuje da u srpskom Zakonu o izboru narodnih poslanika postoji mehanizam sudske zaštite pred Ustavnim sudom Srbije i pred Vrhovnim sudom Srbije.

Momčilo Grubač je odgovorio profesorskim prekorom: "Ne verujem da Vučetić toliko ne zna." On navodi da u slučaju sukoba nadležnosti sa Ustavnim sudom Srbije, Savezni ustavni sud treba da rešava taj sukob i da u vreme kada je DSS podneo žalbu, republički ustavni sud nije funkcionisao jer nisu bile izabrane nove sudije.

Grubač je precizirao da se pred Ustavnim sudom Srbije nalazi predmet koji nije direktno vezan za mandate DSS-a, a da ako bi Ustavni sud Srbije proširio svoju odluku i na mandate, onda bi SUS svoju odluku mogao da povuče, pošto mu nije cilj da se konfrontira s republičkim sudstvom, već da s njim sarađuje.

Na primedbe da će SUS biti kratkog veka, Grubač kaže da će i u budućoj zajednici postojati federalna sudska instanca. Polazne osnove za uređenje odnosa Srbije i Crne Gore potpisane 14. marta, odobrene od strane srpskog, crnogorskog i saveznog parlamenta, predviđaju da će postojati Sud Srbije i Crne Gore koji će imati ustavnosudsku i pravnosudsku funkciju i baviće se ujednačavanjem sudske prakse. Sve u svemu, i iz Srbije je tokom ove afere došla prilično sumorna najava o tome kako će funkcionisati buduća država.

Međutim, sudeći po pozivima poslanicima za skupštinsku sednicu, na kojoj je trebalo da se raspravlja o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, proizlazi da odluku SUS-a ipak faktički već poštuje nadležno lice, a to je predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić. Ona je time verovatno popravila utisak da nije dorasla situaciji tokom eskalacije parlamentarne krize. Poslanička grupa DOS Reforme u tom kontekstu povlači zakonski predlog i već zakazana skupštinska sednica se odlaže kako bi se "sačekala odluka USS-a" i time umanjila bruka. Očito je da velik deo poslanika unutar vladine većine procenjuje da se ta alavost na vlast ne isplati pa traži neki što manje kompromitujući izlaz.

ŠTO SE MORA NIJE TEŠKO: U tim trenucima, spolja gledano, bilo je, dakle, prilično jasno da se oteti mandati moraju vratiti i da se zapravo s priličnom izvesnošću pretpostavljalo kakva može biti odluka Ustavnog suda Srbije.

U praksi prethodnog režima bilo je primera da se poslanički mandati oduzmu, što se vidi po onom slučaju kada su avgusta 1999. oduzeti mandati Nove demokratije, koja je bila isključena iz koalicije "SPS–JUL–Nova demokratija Slobodan Milošević", kada su se sudovi proglašavali nenadležnim.

Ta praksa koja je instituciju narodnog poslanika pretvarala u krpu nije, međutim, podržana u evropskim okvirima. Kancelarija za demokratiju i ljudska prava OEBS-a (koja ima sedište u Varšavi), na primer, još 26. aprila 2001, zaključila je da očigledan problem predstavlja zakon koji sada određuje da će mandat prestati ako izabrani član parlamenta prestane da bude član političke partije ili koalicije na čijoj je listi izabran. Precizira se da jedanput izabrani poslanici treba da polažu račune glasačima koji su ih izabrali, a ne političkoj partiji. Poslanici svoj mandat crpu od naroda, a ne od svoje političke partije. Tada je preporučeno da se ova odredba ukloni, a ne da se "maštovito" primenjuje i "kreativno nadograđuje".

Pošto se DSS tokom afere s otetim mandatima ovog leta obratio i OEBS-u, otuda je 7. oktobra došla poruka da OEBS nema šta da doda objavljenoj analizi od 26. aprila 2001. U tom kontekstu podseća se na Kopenhaški dokument iz 1990. godine čijim je članom 7.9 ustanovljen okvirni evropski zakonski mehanizam koji se tiče parlamentarnog sistema i poslaničkih prava. SRJ je taj i set drugih dokumenata potpisala 27. novembra 2000. godine u Beču.