"Ukoliko nam vlada do 17. aprila ne kaže da će isplatiti štetu koju su pričinili italijanski, bugarski i mađarski okupatori, koju je država preuzela na sebe kao svoj dug građanima; ukoliko ne isplati deo štete na koji se odnosi kredit od milijardu maraka, a koji je dobio Tito kao odštetu građanima za nacističke progone i ukoliko država ne izvrši svoju obavezu i ne formira fond u saveznom budžetu da bi isplatila građane, podnećemo na taj dan 46.000 tužbi protiv naše države."

Ovako je glasio ultimatum koji je Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata uputila državnoj zajednici Srbije i Crne Gore 17. marta. Konkretno – da se u roku od mesec dana pokrene rešavanje pitanja isplate ratne odštete u visini od 750 miliona. Dogodilo se nije ništa.

SIGURNA STVAR: Na sastanku održanom 22. aprila, Zajednica žrtava "uzvraća udarac": umesto na hiljade obećanih tužbi, najavljuje pokretanje svega 20 parnica u 20 gradova u SCG.

"Smatramo da će 20 tužbi biti dovoljno da se dobrovoljno i automatski odrede pravila za isplatu, da se shvati ozbiljnost našeg rada i da konačno budemo prihvaćeni kao partneri u tom poslu", objašnjava za "Vreme" razloge reteriranja Zajednice predsednik njenog upravnog odbora, advokat Dragan Novović.

Da li suma od 190 milijardi dolara, koliko predstavnici Zajednice tvrde da naši građani potražuju od Nemačke, deluje normalno? I otkud baš 750 miliona evra koliko Zajednica potražuje od SCG?

"Imamo bazu podataka od 46.221 obrađenog dosijea, računamo da će do kraja ove godine biti oko 100.000 prijava i računamo opet da će optimalna visina po zahtevu biti 7500 evra, pa otud 750 miliona. Imajući u vidu ekonomsku snagu i potencijal zemlje, to smatramo realnim", kaže Novović.

Pravni osnov za sve dosadašnje "pretnje" domaćoj vlasti, Zajednica žrtava vidi u Zakonu o uređenju imovinskih odnosa državljana FNRJ, čija su prava likvidirana međunarodnim ugovorima, koji je donet 1957. godine i objavljen u "Službenom glasniku" broj 55/57. Ovaj zakon je još na snazi, a u međuvremenu je inoviran i usklađen sa zakonima iz 1974. godine i 1978. godine. Ovim aktom je predviđeno da država na sebe preuzima obavezu da isplati ratnu odštetu građanima u onim slučajevima gde je sa stranom državom zaključen mirovni ugovor i gde su likvidirana potraživanja. Prema ugovorima koji su još 1947. godine potpisani sa Mađarskom, Italijom i Bugarskom ratna odšteta je što naplaćena, što oproštena. Novović iznosi podatak da je od Mađarske i Italije šteta naplaćena, ali da obični građani, koji su u stvari i pretrpeli tu štetu, do danas od države nisu dobili ni dinar. Bugarskoj je šteta u iznosu od 25 miliona dolara oproštena, što prema Zakonu o obligacionom pravu znači da država dug preuzima na sebe.

Novović tvrdi da ima punu podrška pojedinaca iz pravosuđa i drugih državnih institucija, te da su isti učestvovali u izradi ekspertskog nalaza koji predstavlja neku vrstu "studije izvodljivosti" pretnje koju Zajednica upućuje državi. Međutim, kako on tvrdi, objavljivanje ovog akta ne dolazi u obzir: em su za njegovu izradu korišćeni poverljivi izvori i dokumenti, em bi bili ugroženi pojedinci koji su učestvovali u njegovoj izradi.

Zajednica uprkos ovakvo "sigurnoj stvari" već duže vreme odlaže podnošenje prijava protiv države. Datum podnošenja tužbe je prvo pomeren sa 31. marta na 17. april, a potom po isteku i ovoga roka više nije dat konkretan datum otpočinjanja pravne borbe. Do tada, Zajednica će nastaviti da prikuplja prijave za naknadu štete i za svaku uredno naplaćuje po 20 evra. Da se posao širi pokazuju najave njenih predstavnika da se otpočinje sa prikupljanjem podataka o Jasenovcu koji će, naravno kasnije, rezultirati tužbom protiv Hrvatske.

NEMAČKE PARE: Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata, pokrenula je 2001. godine tužbu protiv Nemačke pred domaćim sudovima na osnovu međunarodnog principa per loci (upućivanje tužbe na osnovu mesta zločina). Na osnovu drugog principa, međutim – teorije o ograničenom imunitetu, po kojoj nijedna država ne može biti tužena kao sui generis pred sudovima druge države ako sama ne da saglasnost za to, i ovaj poduhvat se izjalovio. S obzirom na to da Nemačka nije dala saglasnost na optužbe, tadašnji pomoćnik ministra za pravna pitanja u saveznom ministrstvu pravde Nebojša Šarkić predložio je pružanje imuniteta, što je Vrhovni sud Srbije prihvatio.

"Sada je naša tužba pred sudom državne zajednice, a ukoliko i taj sud kaže da Nemačka ima imunitet, onda idemo na Strazbur", kaže Novović.

Nemačka je u međuvremenu iznela zvaničan stav da više neće plaćati odštetu jer smatra da je protok vremena učinio svoje i da to pitanje "nije više aktuelno". Ukoliko se Berlin ne predomisli, biće pokrenuti sporovi pred međunarodnim sudovima kako navodi Novović: "Imajući u vidu efikasnost američkih sudova, tužbe će verovatno biti prosleđene prvo njima." Datum, međutim, ne pominje.

Ono što pominje jeste sledeća matematika: prema nalazu državne komisije FNRJ, predstavljenom na mirovnoj konferenciji u Parizu 10. februara 1947. godine, ratna šteta koju je Nemačka pričinila Jugoslaviji iznosila je oko 36 milijardi dolara; zbog skoka cene zlata, ta suma je u međuvremenu skočila deset puta, tako da danas iznosi – 360 milijardi dolara. A kako skoro 90 odsto ukupnog duga otpada na Srbiju i Crnu Goru, tvrde u Zajednici, ispada da Nemačka danas Srbiji i Crnoj Gori duguje 324 milijarde dolara…

Inače, prosečan dohodak po glavi stanovnika Nemačke (82 miliona) u 2003. godini iznosio je oko 27.500 dolara, pa ispada da svaki Nemac državnoj zajednici Srbije i Crne Gore duguje oko 4000 dolara.

TITO–BRANT: Proces naplate skoro šezdesetogodišnjeg duga komplikuje nekoliko istorijskih činjenica. Prva je da nikada nakon Drugog svetskog rata nije sklopljen mirovni ugovor sa SR Nemačkom, na osnovu kojeg bi naša država mogla da potražuje ratnu odštetu. "Mi, znači, nismo imali ugovornu obavezu Nemačke da odštetu isplati", kaže profesor dr Ivo Visković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Uopšte, saveznici su na Pariskoj konferenciji zaključili da se od Nemačke ne potražuju realna dugovanja.

"Ukupno su svi (i mi) dobili mnogo manje reparacije no što su tražili. Nije u pitanju, dakle, bio nikakav nepovoljan odnos prema našoj državi, već je situacija bila ista za sve", objašnjava Visković.

SFRJ je tako na račun reparacija od SR Nemačke dobila 35 miliona (veliki deo tog novca je otišao Nikšićkoj železari, na primer), ali je ostao problem obeštećenja žrtava. To pitanje je samo delimično rešeno 1961. godine kada je SR Nemačka isplatila obeštećenje ljudima nad kojima su vršeni eksperimenti in vivo. Ti ljudi, njih 380, dobili su pravo da se prijave našim vlastima i, prema podacima Zajednice žrtava Drugog svetskog rata, dobili su naknadu u visini od dva miliona dolara. Po osnovu socijalnog osiguranja za jugoslovenske građane koji su dobrovoljno radili u Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata, 1958. godine SR Nemačka je isplatila iznos od 26 miliona dolara.

Kada se sve sabere i oduzme od onih 360 milijardi, ispada da je Nemačka našoj državi platila manje od jednog promila.

Međutim, za ljude koji su bili po logorima, Nemačka je uporno odbijala da plati odštetu. Kao kompromis nađena je Brionska formula, odnosno, formula Tito–Brant. SR Nemačka je na osnovu tog sporazuma Jugoslaviji u dva navrata odobrila po dva velika kredita u vrednosti od, otprilike, milijardu dolara sa izuzetno povoljnim uslovima (30 godina otplate, grejs period od deset godina i kamata od dva odsto).

"Prva tranša je iznosila 300 miliona maraka, a druga 700 miliona i, koliko ja znam, to do danas nije otplaćeno", kaže Visković. " Naša država tim novcem nije isplatila ljude koji su bili žrtve rata, već ga je, po onome što sam čuo, upotrebila za izgradnju energetskog prstena oko Jugoslavije."

Navodno je postojao i tajni deo sporazuma po kome se Nemačka odriče potraživanja za svoje građane proterane iz Vojvodine kao umanjenje odštete Jugoslaviji. Profesor Visković kaže da to dosad niko nije dokazao. Moratorijum, odnosno vreme koje po zakonu mora da prođe pre nego dokumenti postanu dostupni javnosti, traje 35 godina. Po toj računici, sporazum Tito–Brant biće dostupan u celosti za tri godine. Dosta je indikativno, međutim, upućuje Visković, da Nemačka nikada do sada nije tražila obeštećenje za svoje građane, a ipak je 45.000–50.000 folksdojčera što proterano, što pobeglo iz Jugoslavije i njihova imovina ni na koji način do danas nije nadoknađena.

Dragan Novović tvrdi da je sporazum Tito–Brant morala da prati, i da je pratila, izjava savezne vlade Jugoslavije, usvojena na 186. sednici u novembru 1973. godine, kojom se naša vlada obavezuje da pomoć u kapitalu smatra kao vid ratne odštete. Tim novcem trebalo je da se kompenzuju žrtve fašističkog progona. Bonska vlada je saveznim zakonom o obeštećenju iz 1954. godine kao žrtve definisala sve one koji su bili žrtve terora i progona, ali time nije obuhvaćena materijalna šteta i zarobljeništvo naših ljudi po logorima, kaže Novović. "Ostalo je da se formira zajednička mešovita komisija koja će da reši to pitanje, ali je sam sporazum jako problematičan sa pravne tačke gledišta. Ipak je to samo ugovor o kreditu i ništa više. Taj kredit se vraća. Pitanje je koliko je izjava vlade obavezujuća ako nije u formi nekog ugovora. Osnov za plaćanje je 950.000 žrtava po imenu i prezimenu utvrđenih kao polazni osnov za zaključenje sporazuma Tito–Brant. Skupština Srbije je, međutim, 1992. godine donela deklaraciju kojom poništava taj sporazum, što je takođe nešto čime će se pozabaviti pravnici", tvrdi Novović i insistira na tome da se šteta koju su pretrpeli civili mora odvojiti od štete koju je pretrpela država na infrastrukturi.

"Naša zajednica štiti isključivo interese građana koji nisu stradali kao borci, već kao civili. Za to što je država pretrpela, neka sama vodi akciju. Borci su svoju štetu uglavnom naplatili – dobili su stanove i penzije, a njihova prava rešavaju odbori za boračka pitanja po skupštinama opština. Ja tvrdim da je moratorijum na sporazum Tito–Brant prošao prošle godine. Velika je stvar ostvariti u praksi ono što postoji u zakonima. To pravo ne zastareva i može se prenositi na potomke. Ovo nije usamljena akcija, već deo jednog svetskog procesa. Slovenija je, na primer, donela Zakon o obeštećenju svojih građana i ona im isplaćuje 40 evra mesečno iako nije naplatila štetu od Nemačke", kaže Novović.

Profesor Visković objašnjava da je problem upravo u tome što Jugoslavija nije insistirala na eksplicitnoj formi sporazuma, već ga je prihvatila takvog kakav jeste. Sa strane međunarodnih odnosa, ono što država jednom prihvati smatra se vazda prihvaćenim i shodno tome, naša država nema nikakva prava da od Nemačke potražuje ratnu odštetu. To, međutim, kaže Visković, ne važi i za pojedince.