Sport i politika
BUDUĆI KOŠARKAŠKI TRENER I TRENER CELOKUPNOG SPORTSKOG ŽIVOTA U SRBIJI: Vučićeva banana
foto: printscreen
Partizan, Zvezda i Aleksandar Vučić
Pretprošle nedelje predsednik Srbije je, u svom maniru, poremetio pozitivnu euforiju “crno-bele familije”. Na korak od Fajnal-fora Evrolige i usred akcije prikupljanja novca za pomoć klubu, osvrnuo se na ogromne dugove Fudbalskog i Košarkaškog kluba Partizan prema državi i tako ih indirektno podsetio koliko ceo projekat povratka košarkaša na staze uspeha zavisi od države, a samim tim od njega lično. Može se reći i da im je između redova poručio da dobri rezultati košarkaške ekipe Željka Obradovića mogu lako da postanu lepa uspomena, a istovremeno je predvideo fudbalskoj ekipi da uskoro neće biti ni u “velikoj četvorci” lige Srbije
Od one noćne konferencije za medije u prostorijama Crvene zvezde, novembra 2012. godine, pa do danas, Aleksandar Vučić brine o sportu, od amaterskog do vrhunskog, finansira ga i kontroliše na razne načine. Od njega zavisi koji će savez, reprezentacija ili klub dobiti koliko državnog ili paradržavnog novca, gde će se graditi stadion ili renovirati sportska sala, ko će upravljati sportskim organizacijama i udruženjima, pa čak i ko će trenirati reprezentativne i klupske ekipe.
Mnogi zato očekuju i traže pomoć države kada upadnu u probleme, poput sportskih klubova, najpre onih najznamenitijih – Crvene zvezde i Partizana. Uglavnom ti klubovi su i dalje u velikim dugovima, nasleđenim i novim, i bez vidljivih naznaka da će se u dogledno vreme konsolidovati i unormaliti iznutra, ali u svakom pogledu, od pionirske škole do uprave i navijača.
PALJENJE SIGNALNE LAMPICE
No, Vučićeva svemoć u sportu je najpre ograničena prostom činjenicom da je strasni navijač Crvene zvezde (sam se mnogo puta hvalio svojim “navijačkim podvizima” u mladosti), a ovako je od prvog dana svoje vladavine sumnjiv navijačima Partizana, naročito nakon što je u jesen 2012. godine pohitao da spasava posrnulu Zvezdu. I svaka sledeća godina je povećavala nepoverenje, jer je Partizan ostajao bez trofeja, naročito u dva najveća sporta, a istovremeno je najveći rival sakupljao titule i pehare: slučajno ili ne, u poslednjoj deceniji fudbaleri Crvene zvezde su osvojili osam titula prvaka Srbije (računajući i ovogodišnju), a košarkaši sedam, plus još šest prvih mesta u regionalnoj ABA ligi, dok crno-beli nemaju prvenstveni trofej u fudbalu od 2017. godine, a u košarci od 2014. u srpskoj ligi i od 2013. godine u ABA ligi. A bolna rana Partizana je i Vaterpolo klub, jedan od najvećih u svom sportu u svetskim okvirima, koji je u poslednjoj deceniji bukvalno potonuo. I ne samo da je Zvezda osvajala trofeje i imala u najvažnijim sportovima složnu naprednjačku upravu, već se i lako oslobađala dugovanja i nalazila (dobijala) velike sponzore, dok je Partizan sve dublje tonuo u dugove, a uz to i podeljen u Fudbalskom klubu i JSD na dve naprednjačke struje.
Iako je Vučić instalirao svoje partijske kadrove u uprave Partizanovih klubova, usmeravao državne i paradržavne novce za spasavanje od bankrota, i u dobroj meri kontrolisao vođe ekstremnih navijačkih grupa, vremenom su mu Partizanovi navijači širom Srbije postali najbrojnija i najorganizovanija opozicija. Posebno ih je bolelo srozavanje kluba u košarci, jer je Partizan od davnih vremena Kićanovića i Dalipagića, zaključno sa evropskom titulom generacije Đorđevića i Danilovića 1992. godine, postao drugo ime za sport koji kod nas ima status nacionalnog, kao što je u fudbalu Crvena zvezda, sa više osvojenih domaćih trofeja i evropskom titulom iz 1991. godine.
Zbog otvorenog sukoba sa naprednjačkim vlastima, skraćeno – Vučićem, iz kluba i Jugoslovenskog sportskog društva morao je 2015. godine da ode proslavljeni trener Duško Vujošević, jedan od najzaslužnijih što je Partizan u prvoj deceniji dvehiljaditih godina održao veliko ime u košarkaškom svetu. Njegovo prisilno udaljavanje dodatno je razljutio mnoge navijače, koji su još jače pevali i skandirali protiv Vučića. Tu je bilo i preko organizovane kriminalne grupe Aleksandra Stankovića i Veljka Belivuka snažno disciplinovanje “Partizanovog juga” a i celih tribina na stadionu i u hali. Ipak, nezadovoljstvo se izlivalo na istočnoj i zapadnoj strani stadiona JNA, među starijim navijačima pa je duh otpora je uprkos represiji opstajao, posebno što je Zvezda sve više dominirala nad Partizanom u dva najpopularnija sporta. A čir je pukao nakon što su početkom 2021. Belivuk i ekipa pohapšeni, tako da je Vučić sve češće i sve žešće vređan sa tribina tokom Partizanovih utakmica. Sasvim je moguće da je to upalilo “crvene lampice” u Predsedništvu, jer od tada kreće veća pomoć države, direktno ili indirektno: “obezbedili smo im jakog sponzora”, kako Vučić kaže, i podizanje Košarkaškog kluba iz pepela.
Baš zato ima navijača Partizana koji će i u ovoj euforiji tvrditi, dok se predsednici Partizanovih uprava, a i neki poznati “grobari”, zahvaljuju državi i predsedniku lično na pomoći i podršci da je Vučić svojim činjenjem i nečinjenjem od 2012. godine unazadio Partizan na svim frontovima; pored najvećeg kluba, fudbalskog, posrnuo je i košarkaški, koji ima posebno mesto u Partizanovoj porodici. Slučajno ili ne, malo nakon dolaska naprednjaka na vlast taj klub je prestao da niže domaće i regionalne titule, ispao je iz Evrolige, a što je možda i najgore, izgubio je primat i u mlađim kategorijama, što se danas po seniorskom sastavu Partizana lako uočava jer osim što su domaći igrači u manjini, niko od njih, osim Balše Koprivice u pionirskom dobu, nije prošao kroz Partizanovu školu.
Drugo, ovakve euforije su već viđene kada je KK Partizan u pitanju: tresao se “Pionir” krajem devedesetih kada je klub sa domaćim igračima stigao do fajnal-fora, a i Arena je mnogo puta bila krcata u Vujoševićevoj eri, krunisanoj 2010. godine plasmanom u Fajnal-for i osvajanjem trećeg mesta u Evroligi. Tada su već gro startne postave činili strani igrači, ali i oni su na neki način bili domaći, poput Čeha Jana Veselog, a i domaći su u seniorskom sastavu i dalje bili u većini i imali značajnu minutažu i učinak. Danas je u mnogome drugačije, jer su dominantni i po broju i po učinku stranci. Naravno, to nije posledica samo urušavanja naše košarke, već i globalnog razvoja vrhunskog sporta i otvorenog tržišta koje je dovelo do navale igrača sa svih kontinenata u evropske klubove, posebno iz Sjedinjenih Američkih Država.
U takvim okolnostima naši znameniti klubovi sa igračkim kadrom iz Srbije i zaradom koju ostvaruju od ulaznica, sponzora i transfera, ne mogu da pariraju velikim i bogatim španskim, turskim ili grčkim, niti da se domognu elitnog evropskog takmičenja, osim ako im u pomoć ne pritekne država. I bivše vlasti su državnim i paradržavnim novcem pomagale klubove), a partijski funkcioneri sedili u upravama. Ipak, niko nikada nije toliko okupirao klubove i napravio od njih zavisnike od vlasti, kao što su Vučić i njegova ekipa dva najveća kluba, a njihovi regionalni i lokalni epigoni mnoge manje klubove u svim sportovima, do poslednjeg sela u Srbiji.
Tako i KK Partizan zavisi od dobre volje predsednika države i, eto, kako neki kažu, uz njegov blagoslov u klub se vratio legendarni Željko Obradović i angažovani su brojni kvalitetni igrači, te je Partizan ponovo u vrhu evropske košarke. Ali, kao što napisa jedan zagriženi “grobar”: samo što se konačno smilovao ili bio nateran da pomogne Partizanu, pošto je sledećeg dana udvostručio državna i paradržavna ulaganja u Zvezdu, pa je Nebojša Čović, predsednik “crveno-belih”, mogao papreno da plati “pola reprezentacije Argentine”.
Uz to, podsećaju neki, iako Košarkaški klub Partizan već šest godina vodi član Glavnog odbora SNS-a Ostoja Mijailović, a i gro uprave su ljudi bliski ovoj (svakoj) vlasti, nijedna titula nije osvojena i pitanje je da li će i ove sezone, a istovremeno je poreski dug narastao sa 4,5 na 7,2 miliona evra.
SPONZORI I SILOSI
Povratkom Željka Obradovića Žoca na klupu Partizana u leto 2021, ali i dolaskom nekoliko meseci ranije Zorana Savića na mesto sportskog direktora, klub se podigao i uspeli su za nepune dve godine da povrate dobre rezultate i slavu i pošalju u svet slike lepše i pozitivnije Srbije.
Navijačka ljubav prema Košarkaškom klubu stvara se već decenijama i od onih uzavrelih košarkaških noći u Hali sportova na Novom Beogradu, preko Pionira do Arene pod svim imenima, pretvarala se u nešto unikatno na ovim prostorima – neka se ne ljute navijači drugih klubova od Vardara do Triglava – i sada se u to ponovo uverila i cela Evropa. Kada je pre osam godina bio na ivici da ispadne iz ABA lige, Partizan je igrao pred punim tribinama “Pionira”, tako da je očekivano da će sada “grobari” puniti Štark arenu na svakoj utakmici Evrolige, a često i ABA lige. Niz pobeda u Evroligi i plasman u četvrtfinale, sa Žocom kao motorom, ali i amblemom, kojim je anulirano odsustvo (izgnanstvo) Vujoševića, doveo je navijače u trans i zainteresovao široku javnost za KK Partizan, ali i košarku uopšte. I još mnogo toga pozitivnog nosi poslednjih meseci Partizanov uzlet.
No, najvažnije, bilo bi dobro da je povratak Obradovića označio povratak velikog košarkaškog kluba na stare staze uspeha, njegovu konsolidaciju u svakom smislu. Ali, to je, ipak, još uvek na dugačkom štapu. Aktuelni tim Partizana mnogo košta i koštaće još više, što znači još veće izdatke za plate, putovanja, tekuće održavanje i poreze, a za porez klub već duguje silne milione evra. U akciji “Jedan Partizan imamo”, koja je pokrenuta na talasu euforije zbog plasmana u četvrtfinale Evrolige, do sada je prikupljeno gotovo dva miliona evra, što je svakako za pohvalu, ali to je tek deo duga od sedam miliona evra. I kada se prvog dana akcije predsednik kluba Mijailović pohvalio da je već sakupljeno pola miliona evra, Vučić mu je potom u nastupu pomenutom na početku teksta poručio da ih odmah sutradan uplati na državni račun.
I tako će najverovatnije biti i ubuduće, jer ne postoje naznake da će predsednik SNS-a i države menjati bilo šta u svom vladanju, a podrazumeva se, ni u sportskoj sferi, posebno kada su u pitanju Zvezda i Partizan. Bez obzira da li je 2021. bio prisiljen ili ne da zbog dugogodišnjeg gneva koji se sakupljao u “grobarima” obezbedi jake sponzore i za KK Partizan, trenutno mu stvari idu na ruku, jer ga hvale upravitelji Partizana, sa tribina u poslednja dva meseca ne viču protiv njega, a i narod se poslednjih dana više zabavio dobrim igrama Partizana nego poskupljenjima i Kosovom. Međutim, verovatno i sam Vučić zna da je sada potpuno van fokusa “grobara”, jer su u pozitivnom pobedničkom transu u poslednje vreme i zaista navijaju za svoj klub i uglavnom ga ne pominju, što može očas posla da se okrene.
Ali, da se vratimo na osnovni problem, koji i dalje postoji jer ni u mnogo čemu svemoćni Vučić nije želeo do sada da sprovede privatizaciju najvećih klubova, mada je nekoliko puta u poslednjoj deceniji najavljivana, niti da podstakne državne organe da očiste sport od upliva kriminalaca i huligana. Izgleda da mu više odgovora da na dnevnom nivou nadgleda uplate i isplate u Zvezdi i Partizanu, Fudbalskom savezu i drugde gde upravljaju njegovi kadrovi, kao i da tako kontroliše ekstremne navijače, nego da klubove u potpunosti prepusti ozbiljnim biznismenima i pravim navijačima. Ili da, ako baš mora, država i zvanično postane suvlasnik, ali da svaki uloženi i zarađeni dinar bude transparentan. I aktuelna akcija Partizanovih navijača, kao i činjenica da su ove sezone već izdvojili pet miliona za pretplatne karte i ulaznice, pokazuje da bi klub možda mogao da postane vlasništvo manjih i većih deoničara – navijača – poput “sosiosa” u tri najznamenitija španska kluba – Realu, Barseloni i Atletik Bilbau. Tada bi valjda trebalo da se zna ko koliko košta, da sponzore ne mora da aminuje šef države ili neki drugi moćnik, već da im je u interesu da budu uz popularni klub. Takođe i da pravi navijači dobiju pravo glasa, a ne da klub zavisi od kontraverznih likova i par stotina huligana. Isto tako i da u upravi sede oni koji zaista vole klub, a još im se i isplati da ulažu, i da su i oni i finansije pod kontrolom delegata, a ne da klubove vode ljudi od poverenja šefa države, uz to, potpuno netransparentno i u sivoj zoni. Ima, naravno, i argumenata protiv ovakve ili onakve privatizacije, ali čini se da je sve bolje od načina na koji danas funkcionišu Zvezda i Partizan, ali i Vojvodina i mnogi drugi klubovi koji su i dalje udruženja građana pod nadzorom države ili lokalnih samouprava s jedne strane i raznih sumnjivih ličnosti s druge.
PARE NE KUPUJU JARANE
Zato i Partizanov veliki povratak u vrh evropske košarke može lako da bude prekinut, jer ovde ne postoje pravila i ne važe zakoni. Mnogo toga zavisi od jednog čoveka koji sutra jednostavno može reći da je državni budžet limitiran (kao što zaista i jeste), a kako je vlasništvo kluba nedefinisano i podložno raznim uticajima, vidljivim i nevidljivim, niko ozbiljan, ako baš ne mora, neće uložiti svoje pare. Osim što država (Vučić) često netransparentno, a može se reći i protivzakonito, uplaćuje novac klubovima, odnosno usmerava državne i paradržavne kompanije da budu sponzori, takav vid podrške ne donosi dugoročnu stabilnost i boljitak. To barem pokazuje primer FK Crvena zvezda, koji je u prethodnoj deceniji obilato i na mnogo načina pomognut od države, pa se okitio brojnim domaćim titulama i popravio rezultate na evropskoj sceni, ali suštinski je tek bleda senka stare Zvezde u svakom smislu, i pravim navijačima proslavljenog kluba nimalo ne prija usiljena podrška Vučića i države.
Možda se ipak Košarkaškom klubu Partizan posreći, jer je kraće tavorio od FK Crvena zvezda svojevremeno i u dobroj meri sačuvao sistem koji je dugo godina donosio pobede i titule, i tako uprkos, ali i zahvaljujući Vučiću, za čijeg su vakta partizanovci zapali u očaj i zato mu ime duže od decenije izgovarali sa mržnjom, ponovo dođe do vrha Evrope i održi se. Ne samo da zvuči paradoksalno, nego je, neka se ne ljute “grobari”, sudeći po dosadašnjem radu i angažmanu glavnog junaka (i) ove priče, i po onome što ga okružuje – teško izvodljivo.
Mnogi zato očekuju i traže pomoć države kada upadnu u probleme, poput sportskih klubova, najpre onih najznamenitijih – Crvene zvezde i Partizana. Uglavnom ti klubovi su i dalje u velikim dugovima, nasleđenim i novim, i bez vidljivih naznaka da će se u dogledno vreme konsolidovati i unormaliti iznutra, ali u svakom pogledu, od pionirske škole do uprave i navijača.
PALJENJE SIGNALNE LAMPICE
No, Vučićeva svemoć u sportu je najpre ograničena prostom činjenicom da je strasni navijač Crvene zvezde (sam se mnogo puta hvalio svojim “navijačkim podvizima” u mladosti), a ovako je od prvog dana svoje vladavine sumnjiv navijačima Partizana, naročito nakon što je u jesen 2012. godine pohitao da spasava posrnulu Zvezdu. I svaka sledeća godina je povećavala nepoverenje, jer je Partizan ostajao bez trofeja, naročito u dva najveća sporta, a istovremeno je najveći rival sakupljao titule i pehare: slučajno ili ne, u poslednjoj deceniji fudbaleri Crvene zvezde su osvojili osam titula prvaka Srbije (računajući i ovogodišnju), a košarkaši sedam, plus još šest prvih mesta u regionalnoj ABA ligi, dok crno-beli nemaju prvenstveni trofej u fudbalu od 2017. godine, a u košarci od 2014. u srpskoj ligi i od 2013. godine u ABA ligi. A bolna rana Partizana je i Vaterpolo klub, jedan od najvećih u svom sportu u svetskim okvirima, koji je u poslednjoj deceniji bukvalno potonuo. I ne samo da je Zvezda osvajala trofeje i imala u najvažnijim sportovima složnu naprednjačku upravu, već se i lako oslobađala dugovanja i nalazila (dobijala) velike sponzore, dok je Partizan sve dublje tonuo u dugove, a uz to i podeljen u Fudbalskom klubu i JSD na dve naprednjačke struje.
Iako je Vučić instalirao svoje partijske kadrove u uprave Partizanovih klubova, usmeravao državne i paradržavne novce za spasavanje od bankrota, i u dobroj meri kontrolisao vođe ekstremnih navijačkih grupa, vremenom su mu Partizanovi navijači širom Srbije postali najbrojnija i najorganizovanija opozicija. Posebno ih je bolelo srozavanje kluba u košarci, jer je Partizan od davnih vremena Kićanovića i Dalipagića, zaključno sa evropskom titulom generacije Đorđevića i Danilovića 1992. godine, postao drugo ime za sport koji kod nas ima status nacionalnog, kao što je u fudbalu Crvena zvezda, sa više osvojenih domaćih trofeja i evropskom titulom iz 1991. godine.
Zbog otvorenog sukoba sa naprednjačkim vlastima, skraćeno – Vučićem, iz kluba i Jugoslovenskog sportskog društva morao je 2015. godine da ode proslavljeni trener Duško Vujošević, jedan od najzaslužnijih što je Partizan u prvoj deceniji dvehiljaditih godina održao veliko ime u košarkaškom svetu. Njegovo prisilno udaljavanje dodatno je razljutio mnoge navijače, koji su još jače pevali i skandirali protiv Vučića. Tu je bilo i preko organizovane kriminalne grupe Aleksandra Stankovića i Veljka Belivuka snažno disciplinovanje “Partizanovog juga” a i celih tribina na stadionu i u hali. Ipak, nezadovoljstvo se izlivalo na istočnoj i zapadnoj strani stadiona JNA, među starijim navijačima pa je duh otpora je uprkos represiji opstajao, posebno što je Zvezda sve više dominirala nad Partizanom u dva najpopularnija sporta. A čir je pukao nakon što su početkom 2021. Belivuk i ekipa pohapšeni, tako da je Vučić sve češće i sve žešće vređan sa tribina tokom Partizanovih utakmica. Sasvim je moguće da je to upalilo “crvene lampice” u Predsedništvu, jer od tada kreće veća pomoć države, direktno ili indirektno: “obezbedili smo im jakog sponzora”, kako Vučić kaže, i podizanje Košarkaškog kluba iz pepela.
Baš zato ima navijača Partizana koji će i u ovoj euforiji tvrditi, dok se predsednici Partizanovih uprava, a i neki poznati “grobari”, zahvaljuju državi i predsedniku lično na pomoći i podršci da je Vučić svojim činjenjem i nečinjenjem od 2012. godine unazadio Partizan na svim frontovima; pored najvećeg kluba, fudbalskog, posrnuo je i košarkaški, koji ima posebno mesto u Partizanovoj porodici. Slučajno ili ne, malo nakon dolaska naprednjaka na vlast taj klub je prestao da niže domaće i regionalne titule, ispao je iz Evrolige, a što je možda i najgore, izgubio je primat i u mlađim kategorijama, što se danas po seniorskom sastavu Partizana lako uočava jer osim što su domaći igrači u manjini, niko od njih, osim Balše Koprivice u pionirskom dobu, nije prošao kroz Partizanovu školu.
Drugo, ovakve euforije su već viđene kada je KK Partizan u pitanju: tresao se “Pionir” krajem devedesetih kada je klub sa domaćim igračima stigao do fajnal-fora, a i Arena je mnogo puta bila krcata u Vujoševićevoj eri, krunisanoj 2010. godine plasmanom u Fajnal-for i osvajanjem trećeg mesta u Evroligi. Tada su već gro startne postave činili strani igrači, ali i oni su na neki način bili domaći, poput Čeha Jana Veselog, a i domaći su u seniorskom sastavu i dalje bili u većini i imali značajnu minutažu i učinak. Danas je u mnogome drugačije, jer su dominantni i po broju i po učinku stranci. Naravno, to nije posledica samo urušavanja naše košarke, već i globalnog razvoja vrhunskog sporta i otvorenog tržišta koje je dovelo do navale igrača sa svih kontinenata u evropske klubove, posebno iz Sjedinjenih Američkih Država.
U takvim okolnostima naši znameniti klubovi sa igračkim kadrom iz Srbije i zaradom koju ostvaruju od ulaznica, sponzora i transfera, ne mogu da pariraju velikim i bogatim španskim, turskim ili grčkim, niti da se domognu elitnog evropskog takmičenja, osim ako im u pomoć ne pritekne država. I bivše vlasti su državnim i paradržavnim novcem pomagale klubove), a partijski funkcioneri sedili u upravama. Ipak, niko nikada nije toliko okupirao klubove i napravio od njih zavisnike od vlasti, kao što su Vučić i njegova ekipa dva najveća kluba, a njihovi regionalni i lokalni epigoni mnoge manje klubove u svim sportovima, do poslednjeg sela u Srbiji.
Tako i KK Partizan zavisi od dobre volje predsednika države i, eto, kako neki kažu, uz njegov blagoslov u klub se vratio legendarni Željko Obradović i angažovani su brojni kvalitetni igrači, te je Partizan ponovo u vrhu evropske košarke. Ali, kao što napisa jedan zagriženi “grobar”: samo što se konačno smilovao ili bio nateran da pomogne Partizanu, pošto je sledećeg dana udvostručio državna i paradržavna ulaganja u Zvezdu, pa je Nebojša Čović, predsednik “crveno-belih”, mogao papreno da plati “pola reprezentacije Argentine”.
Uz to, podsećaju neki, iako Košarkaški klub Partizan već šest godina vodi član Glavnog odbora SNS-a Ostoja Mijailović, a i gro uprave su ljudi bliski ovoj (svakoj) vlasti, nijedna titula nije osvojena i pitanje je da li će i ove sezone, a istovremeno je poreski dug narastao sa 4,5 na 7,2 miliona evra.
SPONZORI I SILOSI
Povratkom Željka Obradovića Žoca na klupu Partizana u leto 2021, ali i dolaskom nekoliko meseci ranije Zorana Savića na mesto sportskog direktora, klub se podigao i uspeli su za nepune dve godine da povrate dobre rezultate i slavu i pošalju u svet slike lepše i pozitivnije Srbije.
Navijačka ljubav prema Košarkaškom klubu stvara se već decenijama i od onih uzavrelih košarkaških noći u Hali sportova na Novom Beogradu, preko Pionira do Arene pod svim imenima, pretvarala se u nešto unikatno na ovim prostorima – neka se ne ljute navijači drugih klubova od Vardara do Triglava – i sada se u to ponovo uverila i cela Evropa. Kada je pre osam godina bio na ivici da ispadne iz ABA lige, Partizan je igrao pred punim tribinama “Pionira”, tako da je očekivano da će sada “grobari” puniti Štark arenu na svakoj utakmici Evrolige, a često i ABA lige. Niz pobeda u Evroligi i plasman u četvrtfinale, sa Žocom kao motorom, ali i amblemom, kojim je anulirano odsustvo (izgnanstvo) Vujoševića, doveo je navijače u trans i zainteresovao široku javnost za KK Partizan, ali i košarku uopšte. I još mnogo toga pozitivnog nosi poslednjih meseci Partizanov uzlet.
No, najvažnije, bilo bi dobro da je povratak Obradovića označio povratak velikog košarkaškog kluba na stare staze uspeha, njegovu konsolidaciju u svakom smislu. Ali, to je, ipak, još uvek na dugačkom štapu. Aktuelni tim Partizana mnogo košta i koštaće još više, što znači još veće izdatke za plate, putovanja, tekuće održavanje i poreze, a za porez klub već duguje silne milione evra. U akciji “Jedan Partizan imamo”, koja je pokrenuta na talasu euforije zbog plasmana u četvrtfinale Evrolige, do sada je prikupljeno gotovo dva miliona evra, što je svakako za pohvalu, ali to je tek deo duga od sedam miliona evra. I kada se prvog dana akcije predsednik kluba Mijailović pohvalio da je već sakupljeno pola miliona evra, Vučić mu je potom u nastupu pomenutom na početku teksta poručio da ih odmah sutradan uplati na državni račun.
I tako će najverovatnije biti i ubuduće, jer ne postoje naznake da će predsednik SNS-a i države menjati bilo šta u svom vladanju, a podrazumeva se, ni u sportskoj sferi, posebno kada su u pitanju Zvezda i Partizan. Bez obzira da li je 2021. bio prisiljen ili ne da zbog dugogodišnjeg gneva koji se sakupljao u “grobarima” obezbedi jake sponzore i za KK Partizan, trenutno mu stvari idu na ruku, jer ga hvale upravitelji Partizana, sa tribina u poslednja dva meseca ne viču protiv njega, a i narod se poslednjih dana više zabavio dobrim igrama Partizana nego poskupljenjima i Kosovom. Međutim, verovatno i sam Vučić zna da je sada potpuno van fokusa “grobara”, jer su u pozitivnom pobedničkom transu u poslednje vreme i zaista navijaju za svoj klub i uglavnom ga ne pominju, što može očas posla da se okrene.
Ali, da se vratimo na osnovni problem, koji i dalje postoji jer ni u mnogo čemu svemoćni Vučić nije želeo do sada da sprovede privatizaciju najvećih klubova, mada je nekoliko puta u poslednjoj deceniji najavljivana, niti da podstakne državne organe da očiste sport od upliva kriminalaca i huligana. Izgleda da mu više odgovora da na dnevnom nivou nadgleda uplate i isplate u Zvezdi i Partizanu, Fudbalskom savezu i drugde gde upravljaju njegovi kadrovi, kao i da tako kontroliše ekstremne navijače, nego da klubove u potpunosti prepusti ozbiljnim biznismenima i pravim navijačima. Ili da, ako baš mora, država i zvanično postane suvlasnik, ali da svaki uloženi i zarađeni dinar bude transparentan. I aktuelna akcija Partizanovih navijača, kao i činjenica da su ove sezone već izdvojili pet miliona za pretplatne karte i ulaznice, pokazuje da bi klub možda mogao da postane vlasništvo manjih i većih deoničara – navijača – poput “sosiosa” u tri najznamenitija španska kluba – Realu, Barseloni i Atletik Bilbau. Tada bi valjda trebalo da se zna ko koliko košta, da sponzore ne mora da aminuje šef države ili neki drugi moćnik, već da im je u interesu da budu uz popularni klub. Takođe i da pravi navijači dobiju pravo glasa, a ne da klub zavisi od kontraverznih likova i par stotina huligana. Isto tako i da u upravi sede oni koji zaista vole klub, a još im se i isplati da ulažu, i da su i oni i finansije pod kontrolom delegata, a ne da klubove vode ljudi od poverenja šefa države, uz to, potpuno netransparentno i u sivoj zoni. Ima, naravno, i argumenata protiv ovakve ili onakve privatizacije, ali čini se da je sve bolje od načina na koji danas funkcionišu Zvezda i Partizan, ali i Vojvodina i mnogi drugi klubovi koji su i dalje udruženja građana pod nadzorom države ili lokalnih samouprava s jedne strane i raznih sumnjivih ličnosti s druge.
PARE NE KUPUJU JARANE
Zato i Partizanov veliki povratak u vrh evropske košarke može lako da bude prekinut, jer ovde ne postoje pravila i ne važe zakoni. Mnogo toga zavisi od jednog čoveka koji sutra jednostavno može reći da je državni budžet limitiran (kao što zaista i jeste), a kako je vlasništvo kluba nedefinisano i podložno raznim uticajima, vidljivim i nevidljivim, niko ozbiljan, ako baš ne mora, neće uložiti svoje pare. Osim što država (Vučić) često netransparentno, a može se reći i protivzakonito, uplaćuje novac klubovima, odnosno usmerava državne i paradržavne kompanije da budu sponzori, takav vid podrške ne donosi dugoročnu stabilnost i boljitak. To barem pokazuje primer FK Crvena zvezda, koji je u prethodnoj deceniji obilato i na mnogo načina pomognut od države, pa se okitio brojnim domaćim titulama i popravio rezultate na evropskoj sceni, ali suštinski je tek bleda senka stare Zvezde u svakom smislu, i pravim navijačima proslavljenog kluba nimalo ne prija usiljena podrška Vučića i države.
Možda se ipak Košarkaškom klubu Partizan posreći, jer je kraće tavorio od FK Crvena zvezda svojevremeno i u dobroj meri sačuvao sistem koji je dugo godina donosio pobede i titule, i tako uprkos, ali i zahvaljujući Vučiću, za čijeg su vakta partizanovci zapali u očaj i zato mu ime duže od decenije izgovarali sa mržnjom, ponovo dođe do vrha Evrope i održi se. Ne samo da zvuči paradoksalno, nego je, neka se ne ljute “grobari”, sudeći po dosadašnjem radu i angažmanu glavnog junaka (i) ove priče, i po onome što ga okružuje – teško izvodljivo.
