U tekstu sa lica mesta pod nazivom "Za koji rat se spremaju SAD i Evropa", reporterka "Politike" piše o dešavanjima u američkoj vojnoj bazi Hoenfels u Nemačkoj, u kojoj se odvija međunarodna vojna vežba "Zajednički odgovor 2". Na vežbi je 4000 vojnika, od toga najviše američkih, ali i 1725 pripadnika snaga drugih zemalja iz 14 država, uglavnom članica NATO. Među nekoliko država čiji vojnici prisustvuju vežbi a nisu u Alijansi je i 30 vojnika iz Srbije, ali i devet sa Kosova. U razgovoru sa reporterkom "Politike", američki oficiri insistiraju na tome da su vežbe zakazane pre 18 meseci, i da sadašnja dešavanja u Ukrajini nisu mogla da uzrokuju tadašnje planove za manevre. Slično kaže i potporučnik Nemanja Aranđelović iz Srbije: "Ovo nije NATO vežba. Učestvuju članice NATO-a, ali ima i zemalja koje nisu članice. Mi konkretno vežbamo sa američkim, litvanskim, mađarskim i gruzijskim vojnicima, a Gruzija nije deo NATO-a. I ovo nema nikakve veze sa Ukrajinom. Ja sam još u januaru ovde bio na planskoj konferenciji, a ovakve vežbe se pripremaju najmanje godinu dana unapred."

Na pitanje reporterke "Politike" otkud srpske snage pored kosovskih, Aranđelović odgovara: "Kosovo ne učestvuje. Oni su ovde zbog neke vrste obuke. Ja sam izvestio da su prisutni, ali sam dobio zadatak da, pošto oni nisu ovde sa nama, mogu da nastavim dalje." Kako god, prištinski dnevnik "Tribuna" objavio je vest da Bezbednosne snage Kosova i Vojska Srbije učestvuju na zajedničkoj vojnoj vežbi, uz podatke da su sve zemlje učesnice na veb stranici NATO-a navedene kao "saveznici NATO-a, zemlje članice, partneri – budući članovi", kao i da je "ovo prvi put da 28 članica i ceo taj vojni savez priznaju Kosovo kao partnera". Vest je izazvala buru komentara među protivnicima NATO-a na ovim prostorima, uz ćutanje države, u čije ime je nelagodu morao da pregura i govori potporučnik Aranđelović.

SARADNJA BEZ HVALJENJA: To ćutanje je logično, sve srpske vlade od Petog oktobra 2000. godine, pa i ova, nastojale su da na različite načine sarađuju sa Alijansom, ali da ta saradnja ima što manji odjek u javnosti. Prvenstveni razlog je činjenica da se ta javnost, bolje reći biračko telo, u svim ispitivanjima javnog mnjenja približno dvotrećinskom većinom protivi ulasku Srbije u NATO, mahom zbog sećanja na bombardovanje od strane Alijanse 1999. godine, prethodne upletenosti NATOa u ratove u Hrvatskoj i Bosni na strani suprotnoj od srpske, ali i akcija u Avganistanu, Iraku, Libiji.

Ta saradnja je nekada bila na nižem nivou, kao posle proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, ali nikada nije prestajala, opet iz vidljivih razloga. Srbija je okružena ili članicama Alijanse ili kandidatima za članstvo, u BiH i na Kosovu su vojni kontingenti iz zemalja članica NATO-a. Potreba za bezbednošću u takvom okruženju, izgradnja modernih oružanih snaga, za šta sa raspoloživim finansijskim i svim ostalim resursima nije sama sposobna, upućuje Srbiju najmanje na saradnju, a u konačnom ishodu na članstvo u NATOu. Ulazak u Alijansu zvanično nije na listi uslova za pristupanje Evropskoj uniji, ali nijedna zemlja iz istočne Evrope nije postala članica EU pre nego što je pristupila NATO-u, pa je svakoj vlasti u Srbiji koja zagovara ulazak u EU jasno šta joj je činiti.

Znajući kakav bi to efekat imalo na biračko telo, o samom ulasku u NATO srpski političari su se malo, ili nikada precizno izjašnjavali, bar dok su na vlasti (izuzetak je bila Demokratska stranka Srbije, neprijatelj evroatlantskih integracija). Ali ako šira javnost nije primećivala trenutke koji su ukazivali na preterano približavanje države i NATO-a, ima ko jeste. Svaki takav znak izazivao je reakciju Rusije, čiji su se predstavnici u takvim prilikama služili ne baš biranim rečima. Prilikom posete Beogradu marta 2011. godine, Vladimir Putin je o pristupanju Srbije Alijansi rekao: "Ovo pitanje Srbi treba sami da reše, ali Rusija smatra za neophodno da iznese svoje mišljenje o širenju NATO-a, koje ugrožava njenu bezbednost. Eventualna odluka o razmeštanju raketa na teritoriji Srbije bila bi pretnja za bezbednost Rusije i ona bi bila primorana da preduzme vojne mere kako bi otklonila tu vojnu pretnju. Te mere neće biti uperene protiv Srbije, nego protiv tih raketa." U sličnom tonu je više puta govorio i bivši ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin. Kada je u junu 2011. u Beogradu održana strategijska vojna konferencija za partnere, na kojoj su učesnici bili i načelnici generalštabova i predstavnici zemalja članica NATO-a, a organizovala ju je Saveznička komanda za transformaciju, Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane Srbije, isticao da je pomenuta konferencija bezbednosna, a ne politička i strateška, da nije striktno reč o NATO konferenciji. Izgleda da Rusi to nisu gledali istim očima, pa se na proslavi Dana Rusije, nekoliko dana posle konferencije, zajedno sa tadašnjim najvišim rukovodiocima Srbije našla Svetlana Ražnatović, netom pravosnažno osuđena zbog mahinacija oko prodaje igrača "Obilića", što je u javnosti protumačeno kao ponižavajući šamar srpskim vlastima.

NATO, UKRAJINA I BALKAN: Iz ove perspektive, tadašnji događaji ipak deluju nekako bezazleno: Srbija i bi i ne bi u NATO, pritiskaju je obe strane, ali pritisak nije strašan. Ukrajinska kriza je mnogo toga promenila. Mada je zvaničan povod bilo pitanje da li će Ukrajina u Evropsku uniju ili se okreće Rusiji, jasno je da je članstvo u Uniji za ovu zemlju bilo nedostižno, ali da je stanje povišene napetosti u Rusiji i na Zapadu izazvalo eventualno približavanje Ukrajine NATOu, koje prethodi pregovorima sa EU. Koliko je veliki ulog u pitanju kada se danas priča o širenju NATO-a, pokazuje i pretvaranje krize u građanski rat u Ukrajini, i način na koji se Rusija i Zapad odnose prema tom ratu.

Makedonske vlasti se nadaju da ukrajinska kriza može ubrzati pristupanje Makedonije NATO-u, jer su sve zemlje regiona sada "zanimljivije Zapadu". U prilog im govori izjava američkog zamenika pomoćnika državnog sekretara Kristofera Hila, koji je bio i ambasador u Makedoniji, da je situacija u Ukrajini povećala napetost između Istoka i Zapada, pa je potrebno posvetiti veću pažnju istočnom krilu NATO-a, a naročito situaciji na Balkanu. Osim toga, u februaru ove godine je grupa od 40 američkih kongresmena uputila pismo američkom državnom sekretaru Džonu Keriju da se založi da na predstojećem samitu NATO-a u Velsu u članstvo pozove Crnu Goru i Makedoniju, da ohrabri "napredak u implementaciji Akcionog plana za BiH", podrži Akcioni plan za Gruziju i utiče da se Kosovo pridruži susedima u programu "Partnerstvo za mir".

Čini se da je Srbija, što se tiče pitanja članstva u NATOu, u najgorem procepu od svih balkanskih država, iz više razloga. Mada nije eksplicitno pomenuta, mogla se prepoznati u onim "susedima Kosova" u "Partnerstvu za mir". Srbija nije Ukrajina i nije na granici Rusije, ali je nedavno ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin izjavio da Rusija prihvata stratešku orijentaciju Beograda prema evrointegracijama, ali da za Moskvu postoje "crvene linije", a to je pristupanje Srbije NATOu. Te "crvene linije" Rusija nije pominjala povodom želja Makedonije i Crne Gore da se pridruže NATO-u, o Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji da ne govorimo, mada Moskvi sigurno nije drago što su ove države sada "na suprotnoj strani".

Prebacivanjem vrućeg krompira "da ili ne u NATO" iz ruke u ruku različitih srpskih vlasti, ironijom sudbine je taj krompir u nezgodnom trenutku zapao i ovoj vladi, koju predvode oni koji su decenijama svaku saradnju sa NATOom proglašavali nacionalnom izdajom. Bez obzira na to, i oni su nastavili praksu prethodnika da sa Alijansom sarađuju, umanjujući značaj te saradnje i nastojeći da je tako ne zovu, ne određujući se precizno o pitanju članstva u NATO-u, ali takva situacija postaje sve teže održiva. Vreme priča o neutralnosti, i Rusiji i NATO-u, mostu među svetovima, ostvarivih u vreme pokojne Jugoslavije zbog okolnosti, dugo i vešto građene pozicije, snage same zemlje, nepovratno je prošlo. Ukoliko se zatezanje između Rusije i Zapada nastavi, a prilike trenutno pokazuju da hoće, kola će se najpre polomiti na malim, siromašnim i slabim igračima, kakva je Srbija.

Vežbi poput ove u Nemačkoj tek će biti. Opšta mesta o "ključnim faktorima stabilnosti u regionu" ili "vekovnom prijateljstvu", i razumevanje za specifičnu situaciju Srbije, u bliskoj budućnosti bi lako mogla da zamene konkretna pitanja: "Na čijoj ste strani?", ili bar: "Na čijoj strani ste više?" Pritom, jasno je da bilo kakvo konačno opredeljenje nanosi nepovratnu ekonomsku i političku, ako ne i neku drugu štetu državi, i onako do guše u problemima. Sam ulazak u NATO ne znači automatski ulazak u EU, najbolji primer je Turska koja u predvorju Evrope čeka već decenijama, a u NATO je ušla pre više od pola veka. Neutralnost jeste skupa, ali ni članstvo nije jeftino. Mnogo košta opremanje vojske i prilagođavanje standardima, a siromašnoj zemlji svaki trošak je veliki. Osim toga, čak ni magloviti ulazak u EU sam po sebi ne donosi mnogo ako ne bude ispraćen temeljnim promenama same države, o kojima se u Srbiji samo gromoglasno priča. Sa druge strane, Južni tok i rusko tržište ni izbliza nisu dovoljni da nadoknade štetu izazvanu ni poslovnim ni bilo kakvim drugim zahlađenjem odnosa sa EU. Šta je u takvoj situaciji najmanje loše uraditi, teško bi odlučili i mnogo pametniji igrači od onih koji su sada glavni na srpskoj političkoj sceni, za koje nas bliska prošlost uči da su ranije redovno birali najgora rešenja.