Lice mesta - reka Pecka, selo Gunjaci, opština Osečina
Pavković na mostu
General, što se još preziva Pavković, kao svaki nebojša, kako nego hrabro, pustio u saobraćaj montažno-demontažni most "Bejli" preko onoga što se zove reka Pecka, i jošte, opet kao svaki nebojša, rek'o da se zna procedura
Kad ono biše, il’ će biti behu, kiše u zapadnoj Srbiji, biće u drugoj polovini juna, beše i štete. Premijer Đinđić je, tačno u četvrtak 21. juna,
prilikom otvaranja valjevske kancelarije Agencije za mala i srednja preduzeća, sa jednog mosta obuhvatio celu situaciju, dok je sutradan, znači u petak, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general što se u inat nekima još preziva Pavković, otišao pravo na lice mesta, takoreći direktno u poplave. U Osečini se poverio tamošnjem rukovodstvu da je, posle dogovora sa predsednikom Vojislavom Koštunicom, došao da vidi kako može da pomogne. Odveli ga na lice mesta, potok, koji se piše kao reka Pecka, odneo most u selu Gunjaci, prekinuo saobraćaj na putu Osečina – Ljubovija. General, vele, samo pogled’o i rek’o, biće sanirano. Vojska se dade u radove i dođe dan, malo je reći, svečanog puštanja mosta u saobraćaj, ‘ajde da budemo vojnički precizni, 5. juna, umal’ na Ivandan, tačno u 18 sati.
VLADIKA POD VRPCOM: Dakle, selo Gunjaci, nadomak varošice što se zove Pecka, istoimena rečica, stari most k’o da je prelomljen, polovina otišla u vodu. Levo, prema varošici, most, zelen, k’o da je montažni, montažno-demontažni veli jedan što je upućen. Sila most, zelen, pa još metalni, popatošen, pa premazan, pa to ima nešto k’o signalizacija, prosto rečeno, filmska scena. Pređemo most, sad gledajući od varošice, razapeta crvena traka, levo tri devojčice obučene u narodnu nošnju, sve samo jeleče i vezene čarape, srednja i ponajviša drži poslužavnik sa makazama, drugarice pogaču, so, glavicu belog luka, iza njih narod u desetinama, u produžetku vod vojske, postrojen. Preko puta, znači desno, na maskirnoj tabli razapet "dinamički plan", topografska orijentacija, sa samo jednim progutanim slovom, crtež privremenog mosta preko reke Pecke tipa "Bejli", sve pregledno, sve ćirilica… Oficiri stali pred karte i planove, pa to objašnjavaju, pa to odgovaraju, jedan, novinar li je, pita, ima li sličnih zadataka, ima, odgovara oficir, ali nisu isti. Pa šta se čeka, kako šta, načelnik Pavković sleteo u Pecku, na igralište, samo što nije stig’o. Kako sleteo, znali smo da slika, gađa nožem, ali da leti… Razrešenje nedoumice prekinu dolazak vladike šabačko-valjevskog Lavrentija, preosvećeni, sa sveštenstvom, udario s druge strane, provuče se ispod crvene i svečane vrpce, nazva boga i ode u oficire. Opšte iščekivanje, svi na svom mestu, oficiri komanduju postrojenom vodu, mirno, na desno ravnajs, voljno, kad pade komanda, bacaj cigare, mirno, od Pecke grunuše automobili, iz mercedesa hitro iskočiše momci, pojavi se šapka, za njom sami general, namesti kosu, i krenu, raport predade pukovnik Mladenović, "Bejli most preko reke Pecke"…
U nastavku aktivnosti general, kao svaki nebojša, levicom popravi kosu i kravatu, pozdravi vojsku, pozdravi sveštenstvo, desnicom se patriotski i vojnički rukova sa vladikom za koga vele da će bude patrijarh, priđe maskirnim mapama i planovima, odlučno, kako dolikuje letnjoj uniformi reče, dobro, ‘ajde da ga predsednik pusti da vidimo kako izgleda. Uto jedan uze da čita, i to preko mikrofona, da je novi privremeni most, koji će za nekoliko minuta biti zvanično otvoren i pušten u upotrebu, premostio hirovitu reku Pecku, da je tim povodom opština Osečina organizivala ovu svečanost, da je pre dve nedelje, tačnije sutradan posle nezapamćenih poplava, poplavljeno područje posetio jedan od današnjih dragih gostiju general Pavković, da je rek’o dolazimo posle dogovora sa predsednikom države dr Vojislavom Koštunicom, da vidimo na koji način možemo pomoći nastradalom području, da je general to poručio i obećanje ispunio. Pa reč uze primarijus dr Dušan Milovanović, predsednik socijalističke Osečine, reče da je kobnog jutra zatekao ljude na obalama reke koji su nemo, sa prkosom i nevericom posmatrali šta se dešava, ali da je vojska pokazala da je narodna, zato čestita. Načelnika, s leđa, iznenadi dvoje dece, sa teglama meda, primi tegle, odloži tegle, i uslika se za uspomenu i dugo sećanje. Uto predsednik pozva načelnika da presecanjem vrpce svečano pusti most, ovaj jopet zagladi kosu, reče da mora da vidi da l’ su dobro napravili, priđe poslužavniku, uze ‘leba bez soli, o belom luku da ne govorimo, komandova ‘ajde ti seci, ja ću držati, i načelnik za predsednika, presekoše.
MARŠEVSKIM KORAKOM NAPRED: Izađe načelnik, što se još zove Nebojša, pravo na most, osvrte se, pogleda gde treba, zapazi da je mog’o biti širi, i pređe ga. Stade pod obavezni saobraćajni znak o prvenstvu prolaza, i upita, šta dalje. Pređe na pozdravljanje i pitanje, udari harmonika, folklor razveze nasred puta, pod državnim znamenjem koje je visilo sa bandere, to viknuše "Igrale se delije", načelnik stiže da baci pogled na program, da konstatuje da ima devojaka, ko kaže da nema, jedan uze da navaljuje da se general slika sa folklorom, posle konsultacije saradnika želja bi odbijena, vratiše se na most, krenuše ka prevoznim sredstvima, ali general u trenutku, k’o što biva, odluči da se kilometar do centra sela pređe peške, marševskim korakom. I krenuše, k’o u najbolja vremena, general napred, a ostali za njim.
U centru sela, što se zovu Gunjaci, logor u seoskoj školi. Trava i šimšir podšišani, stariji vodnik vežba dežurnog vojnika da preda raport, je l’ mora tako, mora. U dvorištu razapeta omanja šatra Đinđićevih boja, na stolovima pivo i sinalko. Vojnika preuzima zastavnik, ruku malo više, pitamo ima li tremu, malo, uvek je dežurni kad dolazi neki oficir, prvi put pred načelnika, staće na pet koraka, reći, Gospodine generale, logorska prostorija… raportira vojnik… Stariji vodnik viknu, stiže, vojnik se ukruti, krenu prema načelniku, ovaj ga prođe, sugerisa manje raporta i ode pod šatru. Sede na centralno mesto, između dva sinalka, uze da raspoređuje sofru, levo mu vladika što će da bude kandidat za patrijarha, desno levi predsednik opštine, pa ostali oficiri i dužnosnici, šatra ispade mala, ali, ko je seo, seo. Stiže rakijica, živeli, pa snaša sa kaficom, pade odluka da se podvižnici nagrade, pročitaše, oficirima po 10. 000 dinara, vojnicima po deset dana odsustva, udariše u čestitanje.
Prisutni novinar valjevske "Vujić" televizije uze da pita prisutnog vlasnika Vidoja prozori koji gledaju u budućnost Vujića, kako da izazove generala, samo reci, Vujić televizija, savetuje ga Vidoje, novinar priđe jednom oficiru, ovaj se konsultova, usta načelnik na noge lagane, načelnički zagladi kosu, kao svaki nebojša stade uza zid, spreman, da čuje koji su mediji, kad ču RTS, reče da ta njega ne objavljuje, ali ‘ajde, može jedno pitanje za sve, da dođu saradnici. Stadoše i saradnici uza zid, Vujić novinar hrabro upita, o značaju poduhvata koji je vojska izvela zajedno sa narodom. Načelnik zadiže glavu da eliminiše podvaljak, skromno odgovori da to ne bi nazvao poduhvatom, pre normalnom aktivnošću. Onda jedan postavio globalno pitanje o postavljanju Čovića, Pavković globalno odgovorio, pa se reporteru "Vremena" ote, kako komentariše uporne zahteve DOS-a za njegovu smenu, načelnik Nebojša, kao svaki nebojša, odgovori da to ne bi komentaris’o, da ti zahtevi treba da budu opravdani, da ne zna zbog čega bi pojedine stranke to tražile kad se zna kakva je procedura. Odmače se od zida, pod šatru stigli ovali, trebalo je i tu ispoštovati proceduru. Pred školu već stigli audiji i načelnikov mercedes, koji su iz Beograda specijalno dovezeni da prebace vojničinu od helikoptera do mosta, čitava, ili će biti cela, tri kilometra.