Nakon sastanka Predsedništva Demokratske stranke sa resornim odborima, u prošli ponedeljak (18. avgusta) najavljena je inicijativa za definisanje novog dogovora o političkim prioritetima. Demokratska stranka prednost daje primeni Akcionog plana za ispunjenje pretpostavki za pozitivan odgovor Evropske komisije pred izradu tzv. studije izvodljivosti za priključenje Uniji. Potom se pominju nov ustav, izborni zakon, pa onda, posle ustava, kaže se, mogu da budu predsednički, parlamentarni i lokalni izbori.

Predsedništvo DS-a zadužilo je resorne odbore da izrade dokumenta o harmonizaciji domaćih sa evropskim propisima i da o merama za brzu integraciju SCG u EU upoznaju javnost u naredna dva meseca. Poručuje se da se taj poziv odnosi na utvrđivanje prioriteta koje će većina poštovati, a ne na puko izborno sredstvo.

Ta evropska intencija je dobra, samo da nije nekoliko sitnica koje devojci sreću kvare. Vladajuća koalicija je u dosadašnjim političkim sukobima izgubila dva strateška partnera – Koštunicu s njegovom koncentracijom na vladavinu zakona koja se u evropskom društvu podrazumeva i Labusa i Dinkića s njihovim ekonomsko-reformističkim potencijalom. Uz to, njen oslonac je premali za takav epohalni poduhvat.

Evropa kao cilj, pa i kao izgovor, svakako je dobra stvar. Međutim, stanje naše vladajuće političke elite potkopane aferama, stanje institucija, razvaljenost parlamenta, stanje naše ekonomije i socijalno stanje takvi su da je potrebno mnogo više sistematičnosti i ozbiljnosti, okupljanje energije, znanja i napora da bi se preživeo taj šok budućnosti. Uz to, kratak dvomesečni rok za razradu spiska evropskih poslova ukazuje na to da je propaganda ovde iznad funkcionalnosti!

Bolje bi bilo ako bi evropski test postao glavna izborna tema, jer za teške poslove koji predstoje vlast mora dobiti dovoljnu javnu podršku, dovoljno precizno ovlašćenje i dovoljno jaku legitimaciju, a to je moguće samo izborima. Loše bi bilo ako bi se jedna velika tema potrošila samo za krečenje skupštinske sale.

U datim okolnostima to se ipak prvo tumači kao pokušaj vladajuće većine da "legitimisanjem pomoću budućnosti" izgura pun mandat, da skrene pogled s neprijatnih afera i da parlamentarne izbore ne raspisuje do kraja mandata. Ima tu i pozivanja u pomoć istorije. Premijer Zoran Živković izrazio je očekivanje da će naredne godine u februaru, na Sretenje, Srbija dobiti nov ustav.

USTAV: Premijer Živković je tražio je da se postignu potrebni dogovori kako bi tekst novog ustava bio završen za dva meseca. Nije jasno da li će taj poziv otići i u DSS koji je napustio rad Ustavne komisije.

Kad je bila u pitanju Deklaracija o Kosovu, jedno teško i sumorno pitanje za srpsku političku elitu, postignut je sporazum između DOS-a i DSS-a. Pitanje je da li je to ipak moguće i kad je reč o ustavu.

Pisanje ustava praćeno je zamerkama različite vrste – u stručnoj javnosti mogu se čuti prigovori da u rad ustavne komisije nije uključen zapravo nijedan ustavni pravnik. Kad se Demokratska stranka Srbije povukla iz Ustavne komisije, ocenjivala je da u toj komisiji zapravo nema stvarne namere da se postigne bazični konsenzus o ustavu. Ova stranka je Skupštini podnela svoj predlog ustava, čiji su obrisi napravljeni pre dve godine, a potom delimično korigovani posle primedaba koje je taj tekst dobio, da bi sada bio završen. Koštunica izjavljuje da je sadašnja skupština nelegitimna na kvadrat. Nada se da će i u vladi i u DOS-u shvatiti da nije ni u njihovom pravom interesu da nameću ustav koji će biti menjan za koju godinu.

Rok od dva meseca za formulisanje ustava poklapa se otprilike s onim produženim rokom koji je za konačno raspisivanje novih predsedničkih izbora odredila Nataša Mićić, nejasno povezavši nove predsedničke izbore s donošenjem novog ustava. Sad je potpuno nejasno da li će vlada dezavuisati šefa države ili će biti smišljena neka nova formulacija za konačno odlaganje predsedničkih izbora s pozivanjem na političke okolnosti. Daj bože da se to ne završi onako kako se završavaju sve uzurpacije.

Vladajuća koalicija ne deluje solidno i samo "naddeterminirajući faktor" kakav su slabe izborne šanse drži jato malih na okupu. Još jedan ministar (Rodoljib Šabić) izlazi iz vlade pune pukotina (zbog neslaganja sa sporim reagovanjem na afere), ali to još ne ugrožava vladu jer joj Socijaldemokratija obećava parlamentarnu podršku.

Dok raste i širi se moralno sumnjičenje (spor Vlade sa Savetom za borbu protiv korupcije), Vlada očito još ne zna tačno šta da radi s "biznis klubom" koji je ostao posle Đinđića.

Vlada je propustila šansu da raspisivanjem vanrednih izbora obnovi svoju legitimaciju i njena perspektiva će se možda u narednim mesecima pogoršavati. Opozicija s blagim čuđenjem gleda to krunjenje i zabašurivanje. Koštunica prognozira da će s odlaganjem izbora i razvlačenjem oko ustava vlast, iako joj se tako ne čini, biti na gubitku, njeni kritičari – na dobitku.

Pitanje je da li postojeća skupština može da se konsoliduje da bi s dovoljnim autoritetom donela tako važan dokument kakav je ustav.

Skupštinski Administrativni odbor još se drsko nadmudruje s Ustavnim sudom u čemu ima i prećutnu saglasnost predsednice Skupštine, pa još nisu vraćeni mandati po nalogu Ustavnog suda. Zato već počinju transferi na osnovu iste te odluke.

Dok socijalna tenzija polako raste i jesenje tarifno odmeravanje započinje po letnjoj žezi (prosvetni radnici), dok po putevima i raskrsnicama traje uterivanje dugova (seljaci – šećerane), dok se dramatizuju upozoravajući štrajkovi (štrajk glađu u Kragujevcu), dok se krčka nekoliko afera (šećer, Sejšeli), Vuk Drašković ponovo počinje da traži izbore, radikali za jesen najavljuju seriju mitinga da bi videli kakvo je raspoloženje naroda, G17 plus traži izbore (Dinkić je, sudeći po letnjim merenjima javnog mnjenja, dobio avgustovsku rundu protiv vlade), Vojislav Koštunica traži izbore (ali ne najavljuje postupak za njeno smenjivanje u parlamentu, najverovatnije zbog neizvesnosti ishoda takve inicijative). Zavisno od narodnog strpljenja, bitka za vanredne izbore mogla bi se izmestiti van parlamenta.

POGLED NA SEMAFOR: Potreba za konsolidacijom i uozbiljavanjem države vide se na svakom koraku dok afera stiže aferu.

Pomoću izbora ili na neki drugi način, tek preispitivanje strategije nameću nerešeni socijalni i ekonomski problemi kao teret koji se svaljuje na industrijske gradove.

Pogledajmo šta kaže ekonomija u kojoj važi princip da nema besplatnog ručka!

Prošlonedeljni izveštaj Republičkog statističkog zavoda kaže da je u julu ove godine industrijska proizvodnja manja za 5,3 odsto u odnosu na jul 2002. Pad je zabeležen u 21 proizvodnoj oblasti što zahvata 78 odsto industrijske proizvodnje. Najveći pad je zabeležen u proizvodnji sredstava za rad (31,7 odsto).

U vladajućoj ideologiji nije bilo mnogo zabrinutosti zbog industrijskog posrtanja u nekoj vrsti liberalističkog amoka, često se čuje da metalne dinosauruse treba prepustiti sudbini, kao da cena dezindustrijalizacije ne bi bila nepodnošljivo velika da bi mogla proizvesti prevelik socijalni teret. Uz novu pomodnost izvesnu ulogu u tome imaju svakako interesi uvoznika dobro pozicioniranih blizu vlasti.

Nekoliko uspešnih privatizacija uvelo je nekoliko velikih igrača na domaću privrednu scenu (Lafarž, BAT, Filip Moris, Henkel, Hajneken), ali se to nažalost nije znatno osetilo na bolesničkoj listi.

Nešto se hitno mora preduzimati – to proizlazi i iz povremenih nagoveštaja iz same vlade.

Premijer Živković je bio neopravdano ismevan kada je pre nekoliko nedelja pomenuo da treba doneti dugoročnu odluku o tome želimo li malo više razvoja ili malo više socijale. Posle privatizacije duvanske industrije čule su se različite ideje (po jednoj, novac od privatizacije trebalo bi da ide u poboljšanje infrastrukture, po drugoj, trebalo bi da ide na oživljavanje proizvodnje).

Možda će se ispostaviti da je bilo previše povlađivanja potrošačkoj euforiji izgladnele sirotinje, tako vidljivoj u onom jurišu na novootvoreni Merkator.

Pogledajmo semafor na kome se jasno vidi naša evropska takmičarska nesposobnost.

Statističke procene Zavoda za statistiku državne zajednice kažu da bi razlika između uvoza i izvoza ove godine mogla biti rekordna i do kraja ove godine premašila pet milijadi dolara. Prošle godine taj deficit je iznosio četiri milijade dolara. U prvih šest meseci SCG je izvezla 1,2 milijarde, a uvezla 3,5, već dostignuta razlika je 2,3 milijarde dolara. To znači da je za tri godine ovde napravljen spoljnotrgovinski deficit od preko devet milijardi dolara. (2001 – 2,9; 2002 – 4,05, 2003, do sada 2,3). To je šest Telekoma.

Neki ekonomisti to porede s ponašanjem pijanih milionera. Sudeći po jednoj izjavi Mlađena Kovačevića, ovogodišnji uvoz mogao bi dostići nivo kupovine strane robe iz daleke 1990. godine, dakle iz doba Ante Markovića, kada smo bili mnogo bogatiji. Nevolja je u tome što se pogoršava struktura uvoza, previše uvozimo robu široke potrošnje, a manje opremu za oporavak privrede. Prošle godine uvoz robe široke potrošnje koštao je 2,97 milijardi dolara, što predstavlja 47 odsto ukupnog uvoza, a sredstva za reprodukciju odnela su 2,46 milijardi ili 39 odsto našeg uvoza.

Ukazivanja na dolazeću dužničku krizu su česta.

Dok sat otkucava, Srbija, s još slabim ekonomskim performansama, trenutno duguje 12,2 milijarde dolara. Ove brojke se povremeno pojavljuju u našim medijima, ali ostavljaju slab utisak na javnost, jer, kako kaže stara izreka, "šta zna dete šta je 12 milijardi dolara". Te brojke, međutim, otkrivaju duboku krizu jednog manekenskog reformizma, marketinške pene i šminkerskog evropejstva. Za tu utakmicu potrebno je više kondicije i robusnosti. Drugim rečima, biće potrebno da stanovništvo bude navedeno na nova odricanja, na štednju i na produktivniju upotrebu svojih tankih resursa. To podrazumeva da se očekivanja prilagode realnim prilikama, a da politika vodi više računa o realnosti.

Uobičajena politička retorika govorila je do sada da, ako se ne uozbiljimo, propustićemo evropski voz. Stvari stoje obrnuto, ako se dovoljno ne uozbiljimo, zbrisaće nas dolazeći voz dugova.