Dve nedelje je prošlo od nepojmljivih zločina koji su nam odneli najdragocenije. Ostala je duboka rana, sa njom i bol, do sada nepoznata, koju ćemo morati da nosimo. Ostala su i krupna pitanja za svakog od nas, za celo društvo. Ostaje da vidimo kako dalje.

Predsednik Srbije je najavio velike promene, da će naše društvo izgledati suštinski drugačije nakon ovih tragedija. Po tom pitanju sam saglasan – bilo bi nedopustivo da sve ostane isto. Promene, međutim, idu ili na bolje ili na gore. Jedan put odgovara pedagoškim načelima, uz ulaganje u lični razvoj, saradnju i solidarnost. Drugi put je duboko antipedagoški, zasnovan na represiji, ugrožavanju slobode i restrikcijama kojima se ne rešavaju već stvaraju problemi.

PODRŠKA PEDAGOZIMA I NASTAVNICIMA

U kategoriji neprimetnih heroja posebno mesto zauzimaju pedagozi. Često se ne prepoznaje značaj njihovog rada, nekad i do tačke da se označe suvišnim. To je bilo najvidljivije kada je “racionalizacijom”, zarad uštede u budžetu, smanjen broj stručnih saradnika u našim školama. Znam, nažalost, za primere kada pedagozi ne dobijaju bazično poštovanje od roditelja učenika, čak ni od samih nastavnika.

Ako nekome nije jasan značaj pedagoga, verovatno ne uviđa značaj prevencije i razvoja potencijala dece i odraslih. Možda bi trebalo da se zapitamo šta bi bilo da smo tada otpustili sve pedagoge. Iskustva mojih koleginica i kolega, težina i ozbiljnost razgovora koje vode sa učenicima, pružaju osnovu za taj odgovor. Naravno, nikada nećemo znati koje su sve nesreće ostale u alternativnoj realnosti, koliko se pojedinačnih tragedija – upravo zahvaljujući pedagozima – nije dogodilo.

Sada stižu poruke da to otpuštanje pedagoga ipak nije bilo dobro rešenje i da će se uskoro povećati broj stručnih saradnika. Nadam se da će tako i biti. Međutim, pored toga biće neophodna i dodatna podrška da se oni bave svojim primarnim domenom rada. Bez promene prakse “zatrpavanja” pedagoga administracijom i pretvaranja u “servis” za najraznovrsnije probleme u školi neće biti istinskog pomaka.

Nastavnici, kao najbrojniji, presudno utiču na našu školsku praksu. Uslovi u kojima rade prilično su teški, a često su suočeni sa problemima za koje nisu dovoljno osposobljeni. Neophodno je značajno povećati njihove plate, ali i podržati ih na drugim nivoima.

Mnogobrojne incidentne situacije, uključujući nasilje u školama koje je pre par meseci uznemirilo javnost, poručuju da je nužno unapređivati kompetencije nastavnika u pedagoškom i psihološkom, kao i didaktičko-metodičkom domenu. Nastavnik mora dobro da poznaje gradivo, ali i svoje učenike, mora biti osposobljen da razvija pozitivne odnose u učionici, što nije dovoljno obezbeđeno studijama na nastavničkim fakultetima, niti sistemom stručnog usavršavanja.

Nastavnici su različito reagovali na vanredne uslove rada nakon tragedije u beogradskoj školi. Puno mi je srce zbog nekih sjajnih, pedagoški izvanredno utemeljenih postupaka nastavnika, ali znam i za rešenja koja nisu pomogla, a možda su napravila i dodatnu štetu. Iako je bilo veoma teško pravilno reagovati u situaciji na koju praktično niko nije bio pripremljen, ponovo se otvara pitanje ujednačenosti kvaliteta rada naših nastavnika. Moramo napraviti razliku između odličnih nastavnika i onih koji to nisu, promovisati i nagraditi posvećene profesionalce, a sistemom konkretnih mera podstaći i sve druge nastavnike na usavršavanje. Tada nam neće toliki broj vanserijskih, ali rezigniranih nastavnika napuštati škole. Time menjamo i rasprostranjenu praksu “uravnilovke” u obrazovnom sistemu.

KAKO BITI DOBAR RODITELJ

Roditeljima su ovi dani bili posebno teški. Ispunjeni su strahom za svoju decu, ali i brigom da možda rade nešto veoma pogrešno. Važno je poslati im poruku sadržajniju od one da razgovaraju sa decom.

Biti roditelj podrazumeva raditi za dobrobit svog deteta. Ali, biti dobar roditelj znači razumeti šta je zaista dobro za dete. Ovu razliku ću istaći poređenjem dva, pomalo veštački odvojena, pristupa.

Mnogi naporno rade da bi obezbedili dodatna materijalna dobra i prilike za svoju decu. Sve više roditelja razvozi decu po bezbrojnim kursevima i treninzima. Ima roditelja koji, fokusirani na postignuće, zahtevaju od dece samo visoke ocene i medalje. Postoje i roditelji spremni da se oštro sukobe sa nastavnicima kada ne dobiju šta očekuju za svoje dete.

Međutim, neki roditelji čuvaju dovoljno snage da posle radnog vremena grade dobre odnose u porodici. Neki uspevaju da isprazne krcate rasporede, ali i smanje obaveze svoje dece da bi imali vremena za dodatno povezivanje i zajedničke aktivnosti. Postoje i oni koji podstiču sticanje znanja, ali brinu i o emocionalnom, socijalnom i moralnom razvoju deteta, te visoka postignuća nisu jedini cilj. Ima roditelja koji ne omalovažavaju nastavnike, već su spremni da sarađuju sa njima, da strpljivo i zrelo rešavaju eventualne probleme u školi.

Zajedničko za oba pristupa, skicirana u dva prethodna pasusa, jeste trud da se učini nešto dobro za svoje dete. Razlika je u pedagoškim polazištima, ali i u efektima.

Porazne su brojke o rasprostranjenosti nasilja u našem društvu, pre svega nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Deo odgovora na pitanje kakvi smo kao roditelji neizostavno uključuje i atmosferu koju gradimo sa supružnikom – da li u tom odnosu dominira grubost, konstantno zameranje i ponižavanje, ili ljubav, podrška i poštovanje. To u velikoj meri oblikuje dete.

Ako kvalitetno provodimo vreme sa svojom decom, poručujemo im da su nam važni i da ih cenimo takve kakvi jesu. Deca uglavnom osećaju da ih roditelji vole, ali, nažalost, ne toliko često da ih roditelji poznaju i prihvataju.

Govori se o nedovoljnom poštovanju prosvetnih radnika, ali retko uviđamo stepen odgovornosti roditelja učenika za to. Naravno, roditelji smeju da se interesuju za rad nastavnika i imaju prava na komentar. Međutim, reakcija mora da ide u pravcu saradnje a ne kreiranja novih konflikata.

Konačno, dobar roditelj neće ostati paralisan strahom da dete pošalje u školu kao potencijalnu žrtvu, ali će se jednako angažovati da upravo njegovo dete ne bude nasilnik. Dobar roditelj je zainteresovan i konstruktivan, uključen u podržavajuće odnose, otvoren da sluša i uči, spreman da se menja.

KAKVE PROMENE SU NAM POTREBNE NA MAKRO–NIVOU

Obrazovna politika u našoj zemlji mora da se menja. Iako u institucijama postoje stručnjaci koji se trude da unaprede postojeće stanje, iskoraci moraju da budu mnogo veći. Naša nastavna praksa je usmerena na sadržaje, ne na proces učenja, niti na interakciju, a svakako ne na učenika. Čak nije usmerena ni na znanje, jer rezultati testiranja pokazuju da je veliki broj učenika na zaista niskom nivou postignuća, a mnogi su funkcionalno nepismeni. A opet, ništa suštinski ne menjamo.

Neophodna je politička rešenost za osnaživanje vaspitne funkcije škole, za promenu postojeće koncepcije obrazovanja. Uz to, potrebno je promovisati nastavnički i pedagoški poziv, pored ostalog, i putem stipendiranja studenata u oblasti vaspitanja i obrazovanja. Ukoliko sada ne ulažemo u budućnost, neće biti ko da vaspitava niti obrazuje stručnjake drugih profila.

U stručnoj javnosti već je opšte mesto to da su neophodna znatno veća ulaganja u obrazovanje. Pritom, budžet za prosvetu u najvećoj meri pokriva plate zaposlenih i troškove održavanja sistema. Razvojna dimenzija, ulaganja u unapređivanje kompetencija i stimulisanje zaposlenih praktično je zanemarljiva.

U razvijenim zemljama za prosvetu se izdvaja između 5% i 8% BDP. U Srbiji se izdvaja oko 3%. Postoje mišljenja da svaka vlada koja izdvaja manje od 6% BDP za prosvetu radi protiv vitalnih interesa svoje države, te se označava kao anti-narodna, kao izdajnička.

Ja se, ipak, suprotstavljam takvom etiketiranju pre svega jer znam koliko je opasno kada se olako proglašava izdajnikom zemlje, a naročito kada se mržnja širi kroz medije. Tada se ne priznaje mogućnost da neko sa drugačijim političkim stavom takođe voli svoju zemlju. Na primer, nadam se da pripadnici aktuelne vlasti razumeju da se i desetine hiljada ljudi odlučnih da istupe protiv nasilja bore za dobrobit Srbije.

Iako je osnovna perspektiva ovog teksta pedagoška, razmatranje društvenih pitanja ne može da ignoriše političku sferu. Da bi najavljene promene bile poboljšanje u skladu sa pedagoškim načelima, najuticajniji politički činioci moraju da doprinesu stvaranju ambijenta za to. Da dijalog i tolerancija budu bazični principi, a ne izuzetak. Da ne krenemo u antipedagoške promene društva putem mržnje i represije.

PITANJE SA POČETKA – KAKO DALJE

Posle nezamislivih tragedija, najveći greh bi bio da ništa ne promenimo. Ili, naravno, da pogoršamo stanje. Jedini način da dođe do pozitivnih promena u društvu je da svi tome doprinesemo kao profesionalci u sferi obrazovanja, kao roditelji i kao pojedinci. To podrazumeva ulaganje u lični razvoj, više ljubavi i podrške u porodici, uz više topline i empatije u svim drugim odnosima u koje stupamo. To znači unapređivanje naših pedagoških kompetencija, veće ulaganje u vaspitanje i obrazovanje. Možda neće biti lako, ali moraćemo tim putem.

Međutim, čak ni svi pomaci na mikro-nivou neće biti dovoljni. Moraćemo da nađemo snage, volje i posvećenosti za angažovanje i na širem društvenom planu. Pokušali smo da živimo u ličnim, “izolovanim svetovima” u sistemu koji nam ne odgovara i rezultat je tragičan. Zlo, za razliku od nas, ne ostaje u svom dvorištu. A nasilje nam dolazi kroz razne oblike.

Borbu protiv fizičkog nasilja mora da prati i borba protiv zloupotrebe poverljivih i ličnih podataka, protiv promovisanja nasilja i nasilnika u javnom i medijskom prostoru, protiv kompanija i pojedinaca koji svesno zagađuju naše reke, zemlju i vazduh. Ličnim učešćem u rešavanju ovih, kao i mnogih drugih društvenih problema možemo da stvorimo uslove da svi živimo u zdravijoj, bezbednijoj i pristojnijoj Srbiji.