U trenutku kada je premijer Ivica Dačić u Briselu izneo predlog o autonomiji zajednice srpskih opština na Kosovu, zaposleni u obrazovnim, zdravstvenim, pravosudnim i drugim ustanovama na severu Kosova prekinuli su rad na pola sata, izašli ispred svojih zgrada sa srpskim zastavama i transparentima i uputili su poruku da oni ne rade u paralelnim institucijama, već u jedinim, legalnim i legitimnim institucijama države Srbije.

U Izveštaju Evropske komisije o napretku za 2012. kaže se da je za Srbiju ključni prioritet preduzimanje koraka ka vidljivom i održivom unapređenju odnosa sa Kosovom* (sa zvezdicom pri prvom pominjanju, key priority of taking steps towards a visible and sustainable improvement of relations with Kosovo*).

Podseća se na to da se Srbija u proleće 2012. konstruktivno složila da OEBS posreduje u organizovanju izbornog procesa za svoje parlamentarne i predsedničke izbore na Kosovu i da Srbija konstruktivno nije raspisala lokalne izbore na Kosovu…

Zamera se, međutim, da je Beograd nastavio da finansira i jača svoje strukture, posebno na Severnom Kosovu, uključujući tu ne samo bolnice i škole, već i opštinsku administraciju, bezbednosne službe i sudove…

OHRABRIVANJA: Da je početak pregovora o priključenju u junu 2013. dostižan cilj za Srbiju, koja je dobila status kandidata 1. marta 2012, kaže se, inače, i u jednom zaključku Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta. Taj komitet je 7. februara raspravljao o izveštaju o napretku Srbije u 2012. i usvojio preporuke (61 za, 2 protiv, uz 2 odsutna) – u kojima se pominju i paralelne institucije.

Srpski zvaničnici su datum početka pregovora označili kao svoj važan cilj i sve manje su govorili o tome da na severu Kosova ne postoje paralelne institucije, već da su to institucije države Srbije čija je to teritorija. Dačić je čak optužio neke kosovske Srbe da Prištini prijavljuju srpske policajce, dok on one u Briselu ubeđuje da srpske policije nema na Kosovu.

Evropski predstavnici su ohrabrivali domaće aktere i štitili ih od pošasti vanrednih izbora. Evropska štampa o srpskim šansama ne piše ništa.

Vladajući političari dobijaju podršku i sa strane koja je žestoko osporavala njihovo angažovanje u doba "vrućih glava" devedesetih. Neki to govore zbog toga što daju prednost evropskoj agendi, a neki uz sarkastičnu primedbu da ima istorijske pravde u tome da kapitulaciju potpišu oni koji su poslednji čin te drame i zakuvali devedesetih. Njihov preokret se hvali u političkim izjavama visokih predstavnika EU. To što ono što rade nema veze s njihovom predizbornom retorikom, opravdava se uobičajenim floskulama o hrabroj odluci, državničkoj viziji i ostalim frazama koje briselski činovnici i njihovi trabanti koriste kada nekoga treba navesti da pristane na uslovljavanja.

U pribavljanju te podrške kod kuće i čuvanju rovašene koalicije od pošasti nepotrebnih vanrednih izbora doprineo je i strani faktor (oglasilo se nekoliko ambasadora, a i izvestilac EU Kacin je, kako izgleda, malo telefonirao). Da su Antu Markovića 1990. toliko branili, ne bi se raspala Jugoslavija.

OSPORAVANJA: Demokratska stranka Srbije, trenutno jedina evroskeptična stranka u Skupštini, pokrenula je pre nekoliko nedelja inicijativu za ocenu ustavnosti kosovskih pregovora, a zatim je protestovala zbog saznanja da je s vrha vlasti apelovano da Ustavni sud zastane s donošenjem odluke dok se ne donese ustavni zakon o Kosovu. Iz Ustavnog suda saopštavaju da nema zastoja u njegovom radu.

Tokom rasprave o skupštinskoj rezoluciji o Kosovu 12. januara poslanici DSS-a (Samardžić) optuživali su vladajuću koaliciju da predaje Kosovo za datum.

Demokratska stranka Srbije je tražila da stanu pregovori koji su počeli pre godinu dana i koji su doveli do obaveze Srbije da korak po korak ubrzano prizna Kosovo. Ta stranka tvrdi da su iz prvobitnog predloga platforme, koji je nakon konsultacija sa SANU i SPC podneo predsednik Republike, izbačene rečenice koje nalažu da se pregovori prekinu ako Srbija bude ucenjivana, odnosno da je Tomislava Nikolića u Skupštini preglasala njegova sopstvena vladajuća većina.

Ova stranka je početkom februara tražila da premijer Dačić podnese ostavku zbog kosovske politike. Toj argumentaciji DSS dodaje novu, uz podsećanje da je Dačić ranije izjavio da će uhapsiti svakoga iz vlasti ko je imao kontakt sa Šarićevom grupom, a da se posle ispostavilo da ne samo da je kontakt imao Dačićev šef kabineta nego da ih je imao on…

SNS je odlučio da se u vladajućoj koaliciji o izborima ne razgovara pre briselske odluke. Pre toga su ponizili Dačića da, braneći se, prvi kaže da izbora nema i da svako treba da ide na svoj radni zadatak.

Koštunica je u međuvremenu pozvao i predsednika Srbije Tomislava Nikolića da podnese ostavku nakon što je u poruci za Dan državnosti govorio o paralelnim institucijama, a da su to zapravo institucije države Srbije na Kosovu.

Još dve stranke traže ostavku premijera koji odlazi na briselsku rundu s teškim političkim modricama.

PARALELNE INSTITUCIJE: Brisel insistira da Srbija raspusti "paralelne institucije" koje opstaju na Severnom Kosovu. To je Beogradu još 22. avgusta 2011. saopštila nemačka kancelarka Angela Merkel, ne obazirući se na to šta u Beogradu misle o nemačkim ultimatumima. Od toga nije odustala.

To što je tog vrelog leta Tadiću saopštila Merkelova, prethodno je rečeno 14. marta 2011. u izveštaju kosovskoj državnosti naklonjene Međunarodne krizne grupe: da u praksi Srbija i Kosovo ostvaruju parcijalni suverenitet na Severu Kosova, da stanovništvo na Severu Kosova ne veruje kosovskoj policiji, koja ima lošu reputaciju, a da srpska policija, koju sprečava Rezolucija SB, radi u tajnosti.

MKG beleži da se "veruje" da ima srpskih policajaca na Severu Kosova i da zbog toga nekoliko miliona evra ide u srpski MUP svake godine. Kaže da mnogi od tih policajaca ne rade ništa opasno, mada je njihovo prisustvo zabranjeno Rezolucijom SB 1244, da neki rade u kancelarijama MUP-a u Mitrovici na izdavanju srpskih dokumenata, vozačkih dozvola, ličnih karata, ali da ima oko 200 "tajnih" policajaca (clandestine officers) koji, po tvrdnji MKG, angažuju kriminalce, organizuju nasilne proteste, paljevine i bombaške napade i da njihove plate iznose oko milion evra.

MKG presuđuje da Sever Kosova treba da ostane pod ingerencijom Prištine, da Beograd treba da prestane da instrumentalizuje stanovnike severa Kosova radi potkopavanja prištinskog suvereniteta, da Priština treba da odustane od pretećeg garda i da iznese atraktivnu ponudu, a da međunarodni faktori treba da se pripreme za dug i skup proces. I pored tog ukazivanja na elemente faktičkog kondominijuma severno od Ibra, provejava sugestija MKG da će Srbi sa Severa prihvatiti Tačija, samo ako Beograd prestane da ih plaća…

Dačić u Briselu na taj izazov treba da odgovori na osnovu ovlašćenja koja mu daje Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji, izglasana 13. januara 2013. U njoj se govori o tome da je cilj razgovora stvaranje uslova za srpsku zajednicu i sve druge nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji, kojima se garantuju sigurnost i puna zaštita ljudskih prava, zaštita svih zajemčenih prava Srbima na Kosovu i Metohiji, pravo na povratak i imovinska prava…

Da to nisu obični pregovori znaju i on i njegovi partneri koji su ga dobro potkopali pre polaska na put, valjda po principu da što ne ubije – ojača. U skupštinskom govoru on je pomenuo da je srpski ustavni suverenitet na Kosovu gola fikcija, da u bivšoj srpskoj prestonici Prizrenu nema nijednog đaka, a da predsedniku Srbije, uz asistenciju OEBS-a izabranom i na izborima na Kosovu, nisu dali da sačeka Božić u Gračanici. Pomenuo je i da je i Stojan Novaković 1908. bio primoran da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine…

SRPSKI ZAHTEV: Nešto više o tome šta srpska strana konkretno traži u tim pregovorima moglo se zaključiti iz skupštinskog ekspozea premijera Dačića 12. januara – da će predstavnici Republike Srbije koji učestvuju u razgovorima posebno insistirati na uspostavljanju autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji, te da će tražiti da ta autonomija ima nadležnosti u oblasti prosvete, zdravstva, sporta i kulture, pa do unutrašnjih poslova, odnosno pravosuđa, rudarstva, energetike itd.

Predložiće i da se uspostavi specijalni status za seoske enklave, u kojima Srbi i drugi nealbanci čine većinsko stanovništvo, ali njihove nadležnosti bi bile manje od onih koje bi imala zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji.

Kasnije su razni političari vladajuće koalicije to ponavljali, ali tako da je poluobavešteni slušalac mogao da bude naveden na pogrešan zaključak – da Srbija ne samo da je tražila, već i da je dobila autonomiju za Srbe na Kosovu. Radi umirivanja kosovskih Srba, ponavljano je da Srbija neće ukidati svoje institucije na Kosovu – dok se ne postigne dogovor o institucijama koje će ih zameniti.

Najavljivano je da bi zamena institucija u srpskim opštinama bila sprovedena sa srpske strane posebnim ustavnim zakonom o KIM, a i Priština bi, po toj zamisli, donela odgovarajući zakon. Po zakonskoj formi, kosovski sever bi bio neka vrsta kondominijuma na papiru. U praksi, proširile bi se ingerencije Prištine na terenu severno od Ibra.

AH, AHTISARI: To što srpski pregovarači traže je nešto više od onoga što im je dato predlogom za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Ahtisarija iz 2007, koji nije prošao na Savetu bezbednosti, ali koji selektivno provode Prištinske vlasti i međunarodni predstavnici.

Po Ahtisarijevom planu, kosovske opštine treba da imaju pravo da dobijaju finansijske donacije od Republike Srbije preko računa u poslovnim bankama, koje treba da overi Centralna bankarska služba Kosova, i koje su ograničene na oblasti njihovih sopstvenih nadležnosti: lokalni ekonomski razvoj, urbano i ruralno planiranje, korišćenje i razvoj zemljišta, kontrolu građevinskih standarda, lokalnu zaštitu životne sredine, obezbeđenje i održavanje javnih službi i komunalija, lokalne puteve, lokalni transport, i lokalne sisteme za grejanje, lokalnu civilnu zaštitu, obezbeđenje javnog predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja, uključujući registraciju i davanje licence obrazovnim institucijama, javne zdravstvene zaštite itd.

Za opštinu Severna Mitrovica Ahtisari je predlagao nadležnost za visoko obrazovanje, uključujući registraciju i izdavanje licence obrazovnim institucijama, upošljavanje, isplatu plata…

Uz to i opštine Gračanica i Štrpce treba da imaju izvesne proširene nadležnosti za obezbeđenje sekundarne zdravstvene zaštite, itd.

Tokom Bečkih pregovora 2007. srpska strana je amandmanima pokušavala da preinači taj Ahtisarijev plan tako što bi na Kosovu bila ustanovljena personalna i teritorijalna autonomija za Srbe. Srpska strana je tada tražila da se srpskim opštinama obezbede dodatna jemstva i pojačane nadležnosti kako bi se zaštitili interesi i težnje srpske i drugih nealbanskih zajednica – finansijska autonomija i sopstveni izvori prihoda, ovlašćenja da prikupljaju lokalne poreze i provizije. U zdravstvu, obrazovanju, kulturi i socijalnoj politici, Srbi bi mogli da ostvaruju čvrstu vezu s Beogradom, bez posebnog odobravanja kosovske vlade.

Srpska strana je tada tražila da se zakon o policiji usvoji samo uz saglasnost većine srpskih poslanika u pokrajinskom parlamentu, da srpske skupštine opština biraju šefa policije na lokalnom nivou i sudije opštinskih sudova u budućim srpskim opštinama na Kosovu.

Pregovarači iz Srbije su tvrdili da je Ahtisari taj zahtev za proširenim pravima izigrao tako što ih je sveo na nabrajanje prava srpskih opština da kontrolišu univerzitet u Kosovskoj Mitrovici i tri bolnice…

Amandmani koje je srpska delegacija tada iznosila podsećali su na vladin Plan za političko rešenje situacije na Kosovu i Metohiji od 29. aprila 2004. godine, po kome je predlagano da teritorijalnu autonomiju Srba na Kosovu i Metohiji čini pet teritorijalnih celina – oblasti, i to: Centralnokosovska, Severnokosovska, Kosovsko-pomoravska, Šarplaninska i Metohijska oblast. Najznačajniji verski objekti i spomenici, kao i kulturno-istorijski spomenici srpskog naroda koji bi prostorno mogli da se nađu ili povežu sa predloženim oblastima, predstavljali bi njihov deo. Pomenute oblasti bi sačinjavale region, koji bi bio politički i pravni nosilac teritorijalne autonomije u okviru Kosova i Metohije…

To tada nije prihvaćeno. Da li će sada? Neke od prošlogodišnjih evropskih preporuka govore da su i Brisel i Vašington i dalje za centralizovano Kosovo.

Srpska skupština je u poslednjih desetak godina donela najmanje jedanaest rezolucija o Kosovu. One imaju zajednički imenitelj, da Srbija Kosovo i Metohiju smatra neotuđivim delom svoje teritorije. Po sadržaju one se ipak razlikuju – od akcenta na odbrani suvereniteta i na tome da su evrointegracije i Kosovo odvojeni procesi, do pomeranja fokusa u novijim rezolucijama ka zaštiti interesa Srba na Kosovu i na povezivanju kosovske normalizacije sa evrointegracijama.

Taj preokret je bio najvidljiviji u avgustu 2010, kada je Srbija promenila vlastiti predlog rezolucije u Generalnoj skupštini UN, nakon što je tadašnji ministar spoljnih poslova obleteo pola sveta lobirajući za prvu verziju rezolucije, da bi se na kraju na Ist Riveru našao u prilično neprijatnoj situaciji da ih ubeđuje u suprotno.

Posredovanje u kosovskim pregovorima tada su preuzeli Evropljani.

Sadašnja garnitura srpskih evro-početnika nastavlja tada definisanu politiku "bivšeg režima", uz pozajmljivanje stare regionalističke ideje od "režima pre onog režima" – uz olaka obećanja da će po ključu "faktički suverenitet Prištine za srpsku autonomiju" baš oni rešiti taj vekovni spor.