Ilija Petković, selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore, nije veliki govornik (zna da izađe pred novinare sa napisanim govorom, da mu "ne pobegne misao"), nije "šminker" koji menja odela dva puta dnevno i ne gleda da se ugura pred TV-kamere, ne voli da "divani" sa novinarima, ne obilazi redakcije, čak ne ide ni u kafanu… On samo zna da radi svoj posao, što će reći da odabere i pripremi igrače. Dosad nije izgubio nijednu "prvenstvenu utakmicu" (one koje se računaju za svetsko i evropsko prvenstvo) i čak je malo nedostajalo da u kvalifikacijama za Portugal 2004. popravi sve ono što su prethodnici debelo zabrljali… Kvalifikacije za Nemačku počeo je diskretnom pobedom u San Marinu od "samo" 3:0, a kada su ga nezadovoljni novinari napali zbog "samo" tri gola, bez dlake na jeziku mnogima od njih rekao je da nemaju pojma o fudbalu. Da li zbog pokazanih zuba, da li zbog rezultata koji su usledili, "Petko" je ubrzo učvrstio svoje pozicije i nastavio da radi posao koji mu je poveren. Na polovini kvalifikacija Srbija i Crna Gora je na čelu 7. grupe sa 11 bodova (četiri pobede i remi sa Špancima u Beogradu), sa deset datih i bez ijednog primljenog gola. To je "kredit" koji je omogućio selektoru da za subotnji meč sa Belgijom ne pozove Savu Miloševića i Mateju Kežmana, koji su protiv Španije pre samo dva meseca počeli meč! "Ne igraju standarno u svojim timovima", rekao je Petko i pobrao aplauze javnosti. Svestan je rizika da će ga neko opet napasti ako, ne daj bože, rezultat sa Belgijom ne bude dobar, posebno ako zataje napadači, ali kao čovek sa principima spreman je da stane iza svoje odluke i preuzme odgovornost.

Najveća vrednost posla koji je u protekle dve godine Petković uradio jeste formiranje ekipe. Više nije važno da li će igrati ovaj ili onaj fudbaler, stvorio je tim koji ima fizionomiju i u kome zamena jednog ili dvojice igrača ne prouzrokuje nikakve taktičke i tehničke traume. Atmosfera je odlična, igrači se odlično slažu, uigrani su, odbrana nije primila gol na šest poslednjih utakmica, a već se nazire i budućnost. Simon Vukčević je rođen 1986, Mirko Vučinić (19 golova u "kalču"!) 1983, Nemanja Vidić 1981, Brnović i Žigić 1980… Najstariji igrači u timu koji je igrao protiv Belgije, sa po 31 godinom, bili su golmani Jevrić i Kovačević i štoper Krstajić. Najveći broj fudbalera ima između 26 i 28 godina, dakle u najboljim su igračkim godinama.

Sve upućuje na zaključak da će pobeda nad Belgijom širom otvoriti vrata Nemačke, bilo kao pobedniku grupe 7, bilo kao jednom od dva najbolja drugoplasirana tima, jer broj bodova (11), gol-razlika (10-0) i preostali raspored za koji su se svojevremno sjajno izborili Piksi Stojković i pokojni Bata Bulatović (Belgija, Litvanija, Bosna i Hercegovina kod kuće, Španija i Litvanija u gostima) veoma favorizuju našu reprezentaciju. Bilo bi, naravno, pogrešno razmišljati o "najboljem drugom mestu" kada je prvo još uvek nadohvat ruke. Teoretski, Španci će biti prvi ako dobiju svih pet mečeva, ali treba videti da li će biti u stanju da pobede prvo nas (7. septembra) pa potom Belgijance u Briselu (8. oktobra). Bilo kako bilo, u prilici smo da se posle šest godina vratimo na veliku scenu i da našem posrnulom fudbalu ugradimo bar "pejsmejker" ako ne i nekoliko "baj-pasova". Solidni rezultati Partizana u Kupu UEFA i činjenica da je među 20 igrača više od trećine (7) bilo iz domaćih klubova, ukazuje na činjenicu da ipak ima talenata i da se kako-tako radi. To što je publika do maksimuma razmažena, osiromašena, zatrpana tv-prenosima svih mogućih evropskih liga a ponekad i zaplašena huliganskim ispadima pa nerado odlazi na stadione, druga je priča za koju ima leka ako je nekome zaista stalo da leči stanje.

Dragan Stojković je kao predsednik FSJ-a dočekan sa dosta sumnje, ali je pokazao da "ima petlju" i da može da se nosi s problemima. Sada ga, pošto se dokazao, izgleda, vrbuje njegova Zvezda ne bi li tamo pohvatao pogubljene niti, ali pre nego što ode – ako uopšte ode – trebalo bi da uspešno privede kraju započeti posao i da u Nemačkoj, na Mundijalu 2006, predvodi "plave". Ljudi u zemlji teško da su svesni ugleda koji Dragan Stojković uživa u evropskim fudbalskim krugovima i biće prava šteta da se prvi naš funkcioner kome se u dogledno vreme smeši članstvo u izvršnom komitetu UEFA i FIFA povuče zato što je njegov bivši klub u problemima. Stojković će u perspektivi više dati srpsko-crnogorskom fudbalu kao predsednik Saveza i istaknuti član rukovodećih struktura UEFA i FIFA nego kao predsednik Crvene zvezde, ali u takvim odlukama svako radi ono što misli da je najbolje za njega i takav stav treba uvažavati.