Sve priče liče jedna na drugu, razlika je u tome ko ih priča.

Odavno više nemam nikakva očekivanja od života. Zvezda je bila šampion Evrope i sveta, gledo sam Maradonu i Igija Popa uživo, sedeo s Robertom Krambom, bio u Americi i Engleskoj zemlji proleterskoj, završio škole, pazario od zarađenih para gramofon, fender gitaru i bas, igro na filmu, radio na radiju, izlago po svetu, oženio se, kupio opel krntiju od ujaka, izveo dete na put. Šta više?

Kad eto ti i Prvenstva u Kataru. Sve je to nerealno. Kom idiotu je palo na pamet da usred sezone prekida sve i šalje fudbalere u pustinju na neko poluostrvo veličine srpskog dela Banata, pa još u Persijskom zalivu gde brat bratu roka jedno 40 godina na sve strane oko naftnih crpki (mada kažu da je vazduh čistiji nego u Beogradu)? Verovatno istom onom koji je bagerom poravnao Savamalu. Zove se Duh Vremena, što neodoljivo podseća na Duha sa Sekirom, samo kudikamo nehumanijeg. Zaista, šta se dogodilo s ljudima? Ili, preciznije, šta se dogodilo s bogatim ljudima? Pa, ako malo bolje proučite istorijske spise, ništa senzacionalno. Da l’ je u pitanju Franjo Tahi il’ Muhamed Ibn Tani, sasvim je svejedno. Problem su ovi između nas i njih, ešalon potkupljivih. Ti nam vazda ređaše po spisku sve zarad statusa i narastajućeg imetka, jer bog je tako hteo. A ko drugi? Održava redovnu komunikaciju preko Skajpa od Vatikana do Meke i nazad. Vaseljenske veze s Konstantinopoljem su nešto lošije poslednjih pola milenijuma, al’ evo Rusi rade na tome, ljudski je nadati se.

Šta da vam kažem, sve znate i sami. Neko leti u Dohu sa “Šarla de Gola”, a neko sa Surčina pod opsadom. Time je manje-više sve rečeno. I jedan i drugi drže Francuzi. Mera stvarnosti. I zato radni narod vapi da makar ko u njegovo ime uzme nekom meru. A gde ćeš lepšu priliku do na svetskoj sceni na kojoj se jedno pola veka sad već tradicionalno blamiramo samo tako. Bilo je i lepih trenutaka. Recimo onaj kad je Barbika zavalio sočnu šlajmaru Jeremisu direktno u grkljan, ni krajnici nisu pomogli. Il’ kad nam je maloletni, anonimni Mesi za ukupno 15 minuta provedenih na terenu promešao odbranu uzduž i popreko dižući igru na nivo pandemonijuma, usput asistiravši za peti, a onda i zavukavši šesti gol Argentine i to desnom. Ko da odoli takvim scenama? To prosto mami da svaki sledeći put sednete ispred TV-a i pitate se šta je sledeće na meniju. A onda Srbi pobede Pruse iz čistog ludila, i taman kad pomisliš evogamamemuga, naša dika, naš ponos, kapiten Mančestera zaigra ko pivot u sedmercu i vrati nas na fabrička podešavanja. Jer, iako fudbal ima veze s veštinom, stvar je u nečemu sasvim drugom.

U pristupu.

“TO VAM JE TAJ ČUVENI RILE?”

“Kakav, bre, eventualni, bre… Kakav, bre, eventualni, bre… Moram da idem u Katar!” – reči su koje je Piksi uputio Aci Stojanoviću na konferenciji za štampu pred odlučujuću utakmicu s Portugalom u kojoj je samo pobeda direktno vodila na Mundijal. To je ujedno i ključ za razumevanje formule uspeha. Nedeljama unazad se na HRT-u može pratiti serijal o poslednjoj tituli Čikago Bulsa iz sezone od pre četvrt veka s flešbekovima na istorijat građenja čuvenog tima koji je uzeo 6 NBA titula devedesetih. Iako su svi bili maheri i znali sve sa loptom, ono što je evidentno je razlika koju je Džordan pravio u pristupu ne samo kad su u pitanju saigrači već i ceo NBA karavan. U sezoni 94/95. Džordan se vraća posle 21 meseca od poslednje zvanične utakmice koju je odigrao, između kojih se suočava s ubistvom oca, optužbama za kockarske dugove, povlačenjem iz košarke i igranjem bezbola u nižem rangu. Dovodi posrnule Bulse do plej-ofa gde se u polufinalu Istoka sastaju s nadolazećim tajfunom s Floride – Medžikom, predvođenim projektovanom mega-zvezdom u usponu Šekilom O’Nilom i Penijem Hardavejom. Dok predvodi poslednji napad, Nik Anderson mu se prikrada, maestralno otima loptu i overava pobedu Orlanda uz zlobni komentar kako broj 45 nije isto što i 23, aludirajući da je razlika u broju na dresu koji je Džordan nosio pri povratku i onog pre povlačenja ujedno i razlika u kvalitetu pružene igre. I šta je bio odgovor? Sledeća 2 meča Majkl izlazi na teren s brojem 23 na leđima i pokida oba. Seriju su završili poraženi s 4:2, ali je Em-Džej momentalno počeo da vrši pritisak na saigrače i menadžment, tako da su u sledeću sezonu ušli naoštreni i pojačani tridesetpetogodišnjim (sic!) Denisom Rodmanom, izgubivši svega 10 utakmica u regularnoj sezoni. U doigravanju su pomeli taj isti Medžik u finalu Istoka s 4:0, uz mažnjavanje još 3 titule u nizu. Okidač svega bila je zluradost koja je pokrenula rešenost. Džordan je pred neku utakmicu saigračima u svlačionici, o još jednoj u nizu sličnih epizoda, rekao sledeće: “Nema veze. Baš me zanima hoće li biti bahati i kad je 0:0, a ne samo kad vode s 5-6 razlike. Da ih vidim. Ako možeš da sereš kad je rezultat izjednačen ili kad gubiš, faca si. Lako je biti glasan kad si u vođstvu.”

Mnogo je faktora uključeno, naravno, stvari nikad nisu tako jednostavne. Džordan je s Bulsima tek u sedmoj sezoni uzeo prvu titulu. Menjali su se saigrači, treneri, tim se gradio za prve 3 titule, pa rasturao, pa ponovo gradio za sledeće 3. Majkl je posle nastupao u Vizardsima i ništa. Ali kad si u vrhu i kad se sve sklopi, jasna podela uloga, kompozicija tima, sklad u igri, ko rukovodi s klupe, usredsređenost na rad, međusobna povezanost i na sve to posvećenost cilju je upravo ono što pravi razliku. Jer pogledajte selekciju Srbije. Nisu to nikakvi čudotvorci. To su većinom isti oni igrači koji su nas odveli u Rusiju pod Muslinom, pa se tamo proveli ko bosi po trnju s Krstajom, pa dotakli dno pod Tumbom, i evo ih sad pod Piksijem na zvezdanom nebu. Jesu li to znali, pa zaboravili, pa se tek tako niotkuda, u roku od odma’ dosetili da i oni znaju sve s loptom? To ne biva.

Neverovatno je koliko pristup nečemu može da te digne ili ukopa.

Sećam se tekme koju sam igrao s pajtosima protiv dve godine starijih momaka. Imali smo 18, oni 20. Bilo je to pred SP u Španiji u dvorištu Četvrte na Dedinju. Bili smo ludački uigrani i odvalili smo ih. Ostali su zaprepašćeni i pomalo poniženi. Zakazali su revanš na terenu DIF-a za nedelju dana. Rekosmo im da to nije ništa spram onoga kako igramo kad igramo s Riletom u postavi. Dođe i taj dan, svi smo tu, Rileta nema. Isti sastavi. Počnemo, oni svesni koliko smo dobri, mi da će ovaj put biti teže. Držimo se sasvim pristojno. Niko nema značajniju prednost. Čak povedemo. I odjednom se Rile pojavi, s još nekom dvojicom s kojom je pijančio cele noći. Bio je nestalnog karaktera, kao i mnogi daroviti ljudi. Ušao je klateći se, i to nas je porazilo. Od tog trenutka, brisali su pod s nama, radili su šta su hteli. Na kraju nam rekoše: “To vam je taj čuveni Rile? Fenomenalno.”

Upamtio sam to za ceo život, razumeo šta se dogodilo 1974, 1982, 1990, 1998, 2006, 2010, 2018. Proda te savez, selektor, saigrač ili već neko kad se najmanje nadaš i nemaš više oslonac niti poverenja u sopstvene sposobnosti, niti volje da nešto promeniš, jer trenutak prohuji, dok su ovi u naletu i ne čekaju da l’ ćeš i kad da se oporaviš od šoka. To da Saniboj ne povede Drobnjaka, u tom trenutku najboljeg strelca Lansa, koji u maju 1998. osvaja titulu šampiona Francuske, zemlje u kojoj se mesec dana kasnije odigrava Prvenstvo sveta i na čijim je stadionima zabijao golove kao centarfor, izlazi izvan mojih dometa shvatanja života, a kamoli fudbala. O svima nevidljivom Rambu Petkoviću da ne pričamo. Ili kad smo već kod Petkovića – o Ilijinom ničim opravdanom dovođenju sina Dušana, posle brilijantno odigranih kvalifikacija, u kojima potonji nije učestvovao, niti bio makar na širem spisku. Il’ kad Švabo u Italiji stavi Hadžiju koji je mašio penal protiv Kolumbije da ponovo puca protiv Argentine i povuče se teatralno u svlačionicu da ne gleda. Šta je to, o čemu se tu radi, kakva je to iskra samouništenja u ovom narodu, za dublju je analizu.

FUCA JE IGRA VELIKIH BROJEVA

Ali ta igra, bože blagi, moji ortaci i ja smo potpuno omađijani, od malih nogu. Ništa ne može da se meri s njom. Jer u biti ona je za svakoga. Ne postoji igra u kojoj jednako nastupaju i visoki i niski i četvrtasti i okrugli i vitki i zdepasti i krivonogi i dugonogi i kratkonogi, crni, beli, žuti, svih boja, klasa i rasa sa svih kontinenata podjednako uspešno. Čak i žene. Sećam se finala njihovog Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2011. između Japana i SAD, to je bilo za nezaborav. Japanke su pobedile na penale posle 120 minuta obostrano ubitačne igre i 2:2 u regularnom delu. Namerno pravim distinkciju između igara i sportova po starom engleskom modelu po kojem su sportovi individualni a igre kolektivne, uvek između timova, sa zapletom i rekvizitom. Samim tim ekipe su, pogotovo u stara vremena, najčešće bivale predstavnici nekog miljea, naselja, lokalne zajednice, neretko klasne, pa gradske, regionalne, do nacionalnih u međunarodnim okvirima. Neraskidivo je vezana za razvoj industrijskog društva. Prva dva kluba su osnovana u Šefildu, koji je šezdesetih godina 19. veka bio svetska prestonica čelika. Plamen je prvo zahvatio sever, trebalo je da prođu 3 decenije dok nisu počeli da se osnivaju klubovi po jugu, uključujući i London. Ostalo je istorija.

Zato treba stati iza ovih ljudi, bez velikih priča. Njihov talenat ili privrženost ne treba dovoditi u pitanje. Vodi ih i usmerava kao strateg tip koji je najbolje igre svojedobno pružao protiv najjačih. Voleo je izazov. To se najbolje vidi u utakmicama koje je odigrao na međunarodnoj sceni, protiv Milana ili Francuske, Španije, Argentine… Bez obzira na krajnji ishod, niko nikad nije imao šta da mu zameri. Igrao je uvek poletno, na najvišem nivou, čineći sebe i sve oko sebe boljima i u pobedi i u porazu. Istinski primer nesalomivog sportskog duha, baziranog na nadmetanju i elementarnom viteštvu. Sve oko toga nije ni njegova, ni njihova briga. Jer, na kraju, samo se igra pamti.

Čuo sam se s Čupom, veruje ne samo u to da ćemo dogurati daleko, već da nosimo 6 kila livenog 18-karatnog zlata i nešto malahita u postolju kući. Brate, šta ti ka’em, mislim se, lepo bi bilo, al’ vidi ovako – fuca je igra velikih brojeva, a oni su neumoljivi. Jedina reprezentacija koja je ikad osvajala šampionat a da je dolazila iz države s neznatnim brojem stanovnika bila je Urugvaj. Njih ima oko 3,3 miliona i to se poslednji put dogodilo 1950. Od tad pa naovamo, država s najmanjim brojem žitelja koja je osvajala Svetsko prvenstvo bila je Argentina s 42 miliona. To sve govori i tu nema neke misterije. Dopru katkad do finala i Čehoslovačka (2×), i Mađarska (2×), i Švedska i Holandija (3×) i Hrvatska, al’ to se desilo sveukupno 9 puta od mogućih 21 i to ređe u poslednjih pola veka, a od 1978. do 2010. nikako, da bi to ponovo bila Holandija koja se progurala u završnicu u dva navrata uzastopno pre pomenutog sušnog perioda, tako da je uspeh Hrvatske iz prethodnog saziva u Rusiji ravan čudu. Stoga nemam nameru da predviđam ništa. Želim im iskreno sve najbolje u svakom smislu. Nek uživaju, a uživaće ako budu igrali hrabro, pribrano i inspirativno. Statistika nije na njihovoj strani, tradicija nije na njihovoj strani, ali u tome i jeste čar. Jer što reče Em-Džej: koliko sam utakmica morao da izgubim dok nisam počeo da dobijam. A znam klinca iz Bazela koji je držao njegov poster okačen u sobi, ima i fotke da se nađu na netu. Znate koliko je Švajcarska imala osvajača Vimbldona u pojedinačnoj muškoj konkurenciji pre njega? Nula. Nada. Zero. A onda iz nekog praznog bazena s Banjice đipi drugi klinac i počne da dere ovog da ne veruješ, i to na Vimbldonu. Koliko je Srbija imala osvajača Grend slemova u pojedinačnoj muškoj konkurenciji pre njega? Nula. Nada. Zero. Sve je moguće. Ova sredina ima upisane svetske prvake u fudbalu u konkurenciji do 21 godine. Decenijama unazad se na tome ozbiljno radilo, s odličnim rezultatima selekcija, pogotovo na evropskim prvenstvima. U finalu je savladan Brazil. Četvrtfinale, polufinale i finale su dobili u produžecima, 360 minuta zaredom, ej… I to ovi iz Linglong lige. Koren je tu. Da se stablo razvije i počne da daje plodove, potrebni su vreme i nega. Zašto se to metodološki nije prenelo i u seniorsku konkurenciju pitanje je više za kriminologe i astrologe nego za struku. A posebno za politiku, pandorinu kutiju svih naših sunovrata. Ali o tom neki drugi put. Zasad sve što želim je da se uvalim u trosed, uključim TV i prepustim se, pa šta bude. Ne treba mi niko. Samo radost. Čista, nepatvorena. U koloru.