Srbija i 500 dana rata u Ukrajini

GRAD SIMBOL SMRTI: Bahmut

foto: ap photo

Pilićarsko-šibicarski izbor

Ovaj tekst se bavi ozbiljnim promašajem u spoljnoj politici naše zemlje. Promašaj se sastoji u propuštanju da se Rusiji uvedu sankcije, čime je Srbija postala negativan izuzetak u odnosu na demokratski svet čiji deo – shodno strateškom opredeljenju zemlje i brojnim koracima učinjenim na liniji tog opredeljenja – odlučno smeramo da pripadamo. Da bi se šteti dodala i sramota, svoje odbijanje da Rusiji uvedemo sankcije obrazlažemo nekakvim pragmatičnim ekonomskim razlozima, računajući šta dobijamo i gubimo opredeljenjem za jednu od dve očigledne alternative. Ko izgubi iz vida da se veliki moralni izbori ne mogu zasnivati na neuporedivo sitnijim finansijskim i sličnim računicama izgubiće u nešto dužoj vremenskoj perspektivi i na etičkom i na ekonomskom planu

Eufemizam “specijalna operacija”, čija je svrha bila i ostala zamagljivanje i ublažavanje jedne od najdrastičnijih novijih pojava na međunarodnoj pozornici, naišao je u raznim delovima sveta na dijametralno različitu percepciju. Demokratski organizovan svet tu je pojavu nazvao pravim imenom – ona se tu bezizuzetno pominje kao agresija ili invazija – i osudio je na najsnažniji zamisliv način.

Postoji, dakako, i onaj drugi, prostorno i populaciono veći deo sveta koji ne samo što se nije priključio toj osudi nego je dobrim delom na razne načine i u većoj ili manjoj meri čak i podržao. Što se Srbije tiče, ona se u rešavanju te dileme nije proslavila i, štaviše, pred demokratskim svetom je pokazala svoje nimalo dopadljivo lice. Od jednog krupnog moralnog pitanja – da li osuditi očigledan i drastičan akt međunarodnog nasilja – Srbija je načinila pitanje prizemne ekonomsko-finansijske računice u stilu kako će se i koliko pogoršati uslovi nabavke energenata ako sankcije uvedemo i koliko ćemo biti prikraćeni u alokaciji pretpristupnih fondova ili stranih direktnih investicija kao ih ne uvedemo.

Jedna principijelna, suštinski značajna moralna dilema srozana je na nivo nekakvog cenkanja, na ćiftinsko i šibicarsko odmeravanje nekakvih troškova i koristi kome u pitanjima principijelnih moralnih izbora nije mesto. Ovaj tekst se bavi tim zabrinjavajućim iskliznućem u javnoj politici ove zemlje. Rusko-ukrajinski rat još traje i ovo pitanje ostaje zadugo aktuelno iako bi eventualno ali očito zakasnelo uvođenje sankcija zadugo ostavilo svoj upadljiv i teško izbrisiv trag.

SRBIJA KAO CRNA OVCA

Koegzistencija različitih tumačenja “specijalne operacije” ne bi trebalo u našoj javnosti da izazove bilo kakvu zabunu. Ocena društvenih pojava i pojedinih činjenica socijalne stvarnosti bitno je uslovljena temeljnim vrednosnim opredeljenjem date zajednice; stoga ne bi smelo da deluje iznenađujuće to što dva vrednosno izdiferencirana segmenta planete kao celine o ruskoj “operaciji” imaju različite, pokadšto dijametralno suprotstavljene ocene i stavove. Naš stav prema ruskoj agresiji na Ukrajinu morao bi da bude opredeljen našim fundamentalnim opredeljenjem u pogledu tipa društva kakvo želimo da razvijemo kao i prirode (dela) sveta čiji deo želimo i smeramo da postanemo. Trebalo bi da je neupitno naše evropsko opredeljenje, tj. orijentacija na takav institucionalni razvitak koji će nas učiniti nepatvorenim demokratskim društvom, pa bi jedino logično stanovište o rusko-ukrajinskom ratu i jedina ispravna orijentacija u spoljnopolitičkom delovanju bila dosledna osuda te agresije.

To se, nažalost, nije dogodilo. U grupi zemalja koje smatramo ideološki kompatibilnim sa sopstvenom orijentacijom Srbija je jedina koja nije radikalno i dosledno osudila ovu invaziju. Smisao uvođenja sankcija, osobito kad je reč o maloj, nerazvijenoj i sporo rastućoj zemlji kao što je Srbija, nije u tome da se nanese šteta, te tako kazni onaj za koga se zna da je naneo razorne udare međunarodnom poretku, nego da se urbi et orbi uputi jasan signal neodobravanja, zapravo osude jedne krupne akcije zemlje koja je te udare priredila. Sankcije koje bi uvela Srbija Rusija ne bi ni osetila – bilo bi to nešto u duhu one narodne “Pala muva na međeda” – ali bi to bio nesumnjiv signal osude, poruka kojom se “specijalna operacija” kvalifikuje kao čin međunarodnog političkog kriminala. Ne uvodeći sankcije, Srbija se legitimisala kao bela vrana ili crna ovca, kao otpadnik u odnosu na svet za koji se opredelila čvrstom odlukom da mu se pridruži.

Nije dovoljno naglašeno, a trebalo bi, da se neuvođenjem sankcija spoljna politika Srbije zorno pokazala kao nekonzistentna, a ta protivrečnost neopoziv je dokaz neispravnosti, može se reći promašenosti te politike. Da bi stvar ispala još i gora, jedna druga važna akcija u spoljnoj politici Srbije – glasanje u UN za osudu agresije – dodala je još jednu komponentu načelnoj protivrečnosti spoljne politike Srbije. Trebalo bi da je više nego očigledno da ni u kom smislu ne može biti dobro ono što je protivrečno; pomenute kontradikcije neposredan su dokaz loše odabrane spoljnopolitičke orijentacije, potvrda njene nesumnjive inferiornosti. A kad se dodatno sklope i više zategnu međunarodne okolnosti, pa nam ta izuzetnost ispadne još markantnija, cela stvar bi istakla još šokantnije, na štetu bi bila dodata i sramota.

MORALNI IZBOR

Stav o rusko-ukrajinskom ratu, kao i ocene svih drugih društvenih pojava treba da se zasnivaju na koherentnim, logički usaglašenim i dovoljno jasnim premisama koje su bliske zdravom razumu i dostupne elementarnom pučkom rezonovanju. Početna elementarna propozicija, može se reći polazni aksiom, jeste da je jedino umesno i jedino prihvatljivo o ovom ratu suditi kao o pojavi koja je neodvojivo vezana za fundamentalno gledište o dobru i zlu i za moralni imperativ da se u svim (ne)prilikama između tih posvemašnjih alternativa čini pošten i dosledan izbor. A to je opredeljenje za dobro. Gde god se priroda datog problema svodi na izbor između dobra i zla, nema mesta za bilo kakvu utilitarnu računicu niti bi opredeljenje smelo da zavisi od nekakve računice koristi i troškova (costbenefit calculus, kako bi rekli oni u Šumadiji).

Moralni izbori ne bi, dakle, smeli da budu stvar bilo kakvog odnosa između koristi i troškova. Pojedinci i kolektivi, uključujući same države, morali bi, vođeni moralnim instinktom, uvek da se opredeljuju za dobro, nezavisno od toga kakve su finansijske ili kroz druge računice artikulisane implikacije ovog izbora. I u ličnom životu nastojimo da se sistematski i dosledno stavljamo na stranu onoga što je pravo i pošteno, tj. na stranu dobra, a ne u prilog onoga što je isplativo i lukrativno. Ponekad se, makar i retko, na sreću događa da se i materijalno isplati ono što je pošteno i etički indikovano, ali ta činjenica ne bi smela, a kod ljudi koji drže do sebe u principu i ne može, da utiče na moralni izbor.

Etika je donekle nauka, ali je više filozofija. Učeni etičari bi bez sumnje mogli upravo iznesenu tvrdnju da obrazlože učeno i znanstveno utemeljeno, a mi laici možda smemo da se pozovemo na intuiciju koja nas usmerava i na pravilnosti ponašanja ljudi do kojih držimo, uključujući naše prijatelje. Potreba da budemo na strani dobra ugrađena je na neki način u same temelje našeg bića, a etički opredljeni ljudi ne mogu bez tako usmerenog delanja da imaju ni miran san ni zdrav apetit. Za onoga koji nije etičar i filozof možda će kao neka vrsta amaterskog dokaza biti prihvatljive poruke iz narodne poezije: “Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”; “Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu”; “Kazuj pravo, tako bio zdravo”. Moralni instinkt, makar da počešće i nije bio dubinska odrednica ponašanja pojedinaca i kolektiva, ipak je kroz vekove i duge nizove sukcesivnih naraštaja duboko ugrađen u društvenu svest i deluje kao trajni putokaz u ljudskim nakanama i planovima, pa makar da se sasvim verno i ne pretoči u konkretne akcije.

KOMUNIKACIONA PORUKA

Stav Srbije prema sankcijama koje bi bile uvedene Rusiji, a još više argumentacija kojom je objašnjavan i opravdavan, više je nego razočaravajući. Do u nedogled su se nizala pitanja šta se dobija ako se uvedu sankcije, neće li nam teško pasti zbog njih povećane cene gasa i nafte, kako će se na privredu odraziti gubitak ruskog tržišta i sve tako ukrug. Naporedo sa tim pitanjima u jednako dugim nizovima ređala su se pitanja šta možemo izgubiti na Zapadu ako sankcije ne uvedemo – kako će se to odraziti na naš izvoz, da li će i koliko biti redukovana sredstva koja dobijamo preko pretpristupnih fondova, kako će to uticati na strane investicije koje nam dolaze sa Zapada, neće li prema nama biti uvedene kakve restriktivne mere… Sva ta razmatranja – a ona su u našoj javnosti bila dominantna ako ne i isključiva – moralno su problematična, nedozvoljena i nedostojna. Takvo rezonovanje, uz svu silu kojom je obuzelo državne ustanove i gro društva, ne može se drukčije okvalifikovati nego kao ćiftinsko, pilićarsko i šibicarsko.

Za etički prihvatljivo uspostavljanje stanovišta prema rusko-ukrajinskom ratu bitna je njegova razumski utemeljena moralna kvalifikacija. Prvi korak u tom zadatku jeste pravno, tj. međunarodnopravno kvalifikovanje “specijalne operacije”. Ta “operacija” nije ništa manje nego agresija jedne nezavisne države na drugu, članicu UN, i to agresija koja nije izazvana pravno relevantnim uzrocima, ako takvi uzroci za takav drastičan napad jedne zemlje na drugu uopšte postoje. Sve što je suštinski važno u međunarodnom pravnom poretku, a posebno sva ključna dokumenta – povelje, rezolucije, ugovori, odluke, čitava lepeza raznorodnih akata…− jasno i nedvosmisleno zabranjuje takve brutalne nasrtaje jedne zemlje na bilo koju drugu.

Drugim rečima, to što je Rusija učinila Ukrajini međunarodnim pravom, tj. mnoštvom akata putem kojih je formalizovano, prosto je zabranjeno. “Specijalna operacija” je brutalni prekršaj međunarodnog prava, teško ogrešenje o međunarodni pravni poredak. U jasno dokučivom smislu ona je analogna upadu pojedinca u tuđi stan i lomljenju nameštaja, pokućstva i drugih potrepština koje se u takvom stanu zateknu. Stoga je “specijalna operacija” sa strogo pravne tačke gledišta jedna varijanta međunarodnog zločina. Iz te činjenice trebalo bi nedvosmisleno da sledi ničim kvalifikovana moralna osuda. Vredi ponoviti: ta osuda ni na koji način nije uslovljena finansijskim, širim ekonomskim ili u bilo kom smislu lukrativnim elementima koji se za nju vezuju ili iz nje proističu. Poenta uvođenja sankcija nije neka ekonomska šteta koja se po logici pravde ima naneti izgredniku, nego je to osuđujuća komunikaciona poruka vinovniku ove više nego nedozvoljene radnje. Takvi međunarodni prestupi moraju da se osude.

NIČIM IZAZVANONEPRIJATELJSTVO

Uzdržavanje od osude ovog kolosalnog prestupa jednostavno nije dozvoljeno. Uzdržavanje od osude vid je saučesništva u ovom sablažnjivom i nedostojnom postupku. Pragmatično deformisana politika Srbije oko sankcija Rusiji obeležava Srbiju kao nedoličan izuzetak u međunarodnoj zajednici i čitavoj državi izaziva ljagu koja se zadugo neće moći ukloniti. Biće to i razlog zbog koga će demokratski opredeljeni deo međunarodne zajednice zauzimati prema Srbiji negativan, vidno odbojan stav. Biće to i razlog budućih vajkanja i lamentacija inspirisanih “ničim izazvanim” neprijateljstvom međunarodne zajednice, a to je scenario kakav je aktuelan i dan-danas. Ponoviće se igrokaz na koji smo odavno navili, a to je ignorisanje potrebe da, u slučaju padanja pod udar kritike i politike demokratskog sveta čiji deo makar deklarativno želimo da budemo, propuštamo priliku da sami sebi postavimo pitanje gde smo to pogrešili uz tolike i takve nesporazume sa svetom.

Za one kojima ovo rezonovanje deluje odveć apstraktno i neubedljivo, neka bude emfatično istaknuto da je ova “specijalna operacija” već uzela živote stotinama hiljada ljudi, a razumno je pretpostaviti da će na isti način biti uzeti još mnogi i mnogi drugi. Ako se prihvati vrednosna ocena da je život najveća vrednost, veća čak i od slobode i jednakosti, mora na tu “operaciju” da se usmeri najnepovoljnija zamisliva osuda. Znajući ko je daleko najmoćniji u autoritarnom sistemu Rusije i da se raspored političke moći ne razlikuje mnogo od rasporeda iz carskih ili lenjinskih vremena, jasno je da osuda “specijalne operacije” ima svoju najkonkretniju personalnu implikaciju. Kakav li san ima onaj koji je doneo odluku “tešku” stotine hiljada ljudskih života i još veći broj onih što su žrtve neopisivih patnji? Posebno u uslovima surove ukrajinske zime – bez struje, grejanja i čak bez vode. Neće se smetnuti s uma ni patnje onih milionskih masa koje su, skupivši na brzinu ono što se moglo poneti iz kuće, pohitali za svojom nesrećnom sudbinom u Poljsku, Rumuniju i dobar broj drugih zemalja, uključujući čak i Srbiju.

Iz istog broja

Demanti

Lični interes i senzacionalizam

Republički geodetski zavod

Dečja pornografija (II)

Predatori sa druge strane ekrana

Anđela Andrijević

Uloga vojske u režimskom marketingu

Kaplarski zazor

Davor Lukač

Anatomija jedne stranke

Kako je propao SNS

Nedim Sejdinović

Slučaj policajke Katarine Petrović

Kad kum nije dugme

Dragan Todorović

Lični stav

Sen Žist i napredna učenost

Đorđe Pavićević

Prilozi istoriji beščašća

Vlast protiv građana

Jovana Gligorijević

Jovanjica: Svedočenje inspektora Dušana Mitića

Zašto smo hteli da uhapsimo direktora BIA

Jelena Zorić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu