Prošlo je skoro dva meseca otkako su se desila dve socijalne traume koje su utvrdile još jednu istorijsku tačku u našem društvu. Tačka je povelike debljine, i njeno razumevanje će zahtevati ogroman napor svih nas kako bismo uspeli da je umetnemo u adekvatan kontekst, kako u sadašnjosti, tako i u budućnosti.

Celokupno društvo, javno mnjenje, ali i svaki pojedinac ponaosob prolazi kroz kompleksne psihološke procese, svojstvene socijalno traumatskim događajima. Očigledno je najdominantnije tugovanje, sa svim svojim pratećim nuspojavama, koje su se i na javnoj i medijskoj sceni u Srbiji mogle videti u različitim formama. Mnoga odavno poznata pitanja, koja su uglavnom ostajala bez odgovora, ponovo su tu. U skladu sa modernom retorikom mentalnog zdravlja, javnost vrvi od brošura i saveta stručnjaka o tome kako prevazići ovu krizu. Ako bi u nekoliko rečenica moglo da se sažme ponašanje medija u ova skoro dva meseca, sigurna je slika i prilika onog kako se svako od nas osećao od trenutka do trenutka. Izbegao bih paralele i analogije psihološkog stanja pojedinca sa medijskim prilikama. Već ga je bilo, i ima ga u dovoljnoj meri, i čini se da se da će ga još biti.

Dan nakon prvog nasilnog akta u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, sticajem okolnosti, uputio sam se ka obližnjoj knjižari. Prva knjiga na koju sam spontano usmerio interesovanje bila je Pitanje krivice Karla Jaspersa. Prva rečenica iz sažetka na zadnjoj korici knjige bila mi je dovoljna da dati sadržaj uverljivo povežem sa kolektivnim trenutkom, u kome smo se dan nakon prvomajskih praznika zatekli: “Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin.”

NA ČEMU POČIVA ISTINSKA ODGOVORNOST

Knjiga je objavljena 1946. godine, tik po završetku Drugog svetskog rata u kome je Nemačka imala osobito notornu ulogu, kako i pisac predgovora kaže, “u ambijentu svekolike ratne opustošenosti razorene i duhovno skrhane Nemačke, suočene sa strašnim posledicama dvanaestogodišnje vladavine Trećeg rajha, neuporedive po svojoj monstruoznosti, izrasle na temeljima totalitarizma, koji je više od jedne decenije podstican pasivnošću i nepodizanjem glasa, čitave, gotovo hipnotisane nemačke nacije, koja se našla pred sudom ostalog dela sveta, a pre svega pred sudom pobednika”. Nakon ogromne civilizacijske katastrofe koju su pripadnici nemačkog naroda počinili, potom i posledica koje je nemački narod pretrpeo kao neku vrstu kazne, nije prošlo ni godinu dana od završetka Drugog svetskog rata, jedan od umnih ljudi iz tada veoma osakaćenog društva koji je preživeo ratnu pustoš, prethodno bio isključen sa univerziteta zbog jevrejskog porekla svoje supruge, napisao je filozofsko zaveštanje o krivici namenjeno kako sopstvenom narodu tako i onima koji su mu sudili. Nije potrebno mnogo napora da se složimo s Jaspersom da je zadržavanje na reči krivica, razmišljanje o njoj, pokušaj da se razume njena polazna osnova, daleko od jednostavnog i lakog.

Poslednjih mesec i više dana, u Srbiji se tuguje uglavnom sa gnevom, užasnutošću, strahom, potrebom da se pred nekim isplače, na način koji je legitiman, ali i na način koji se nekad čini i nelegitimnim, koji je takođe sastavni deo svakog žalovanja. Halabuka, počesto nakaradno pametovanje različitih eksperata ili kreiranje atmosfere u kojoj je jedino emocionalno pražnjenje, po mogućstvu kolektivno, kroz masovno poistovećivanje sa patnjom onoga koji je njome najpogođeniji, jedini je izlaz u kome se trenutno vidi neki smisao. Nešto što se čini davno poznatim, ali daleko od mehanizma koji je podržao bilo kakvu promenu, osim trenutnog olakšanja.

U našem javnom prostoru, gotovo na svim nivoima, kako privatnom tako i kolektivnom, retko ko je uspeo da izbegne makar jedan segment iz ovog koktela. U masi analiza i interpretacija dva traumatična događaja, gotovo da izostaje tema krivice, kako kolektivne tako i individualne. Odgovornost tu jeste polazna osnova koju mnogi adresiraju, ali njena autentičnost i njoj potrebna energija rasipaju se ukoliko nisu uvezane sa gorivom koje se crpi iz ljudskih osećanja. A istinska odgovornost neminovno počiva na osećaju krivice. Izgradnja o narativu krivice je poslednje o čemu se moglo nešto čuti, a to je, čini se, od suštinskog značaja za oporavak i rekonsolidaciju kako individue (i onih koji idu na psihoterapiju i onih koji ne idu) tako i društva u celini.

SPOTICANJE UMESTO DOSTOJANSTVENOG ĆUTANJA

Zbog čega je tako, donekle možemo da razumemo, jer i sama reč narativ deluje kao nametanje sa strane, nebitno sa koje. Nepuna tri sata nakon prvog nasilnog akta ministar Ružić je, kao po narudžbini, izrekao nešto što u korenu seče mogućnost njegovog nastanka. Svoj posao je odradio, ostavka je u tom pogledu ispala trivijalan čin. Bilo je očigledno važno provući nož kroz tek otvorenu ranu, kako bi potencijal za društvenim jedinstvom, preko potrebnim u budućem periodu, bio što više onemogućen.

Da, naravno da nam ne trebaju zapadne vrednosti da bismo izgradili sopstveni narativ o krivici, kao ni podrška Evropskog parlamenta u pogledu protesta “Protiv nasilja”. To je autonomno i samostalno pitanje, i za pojedinca i za društvo, što svakako podrazumeva samoinicijativno korišćenje primera, čak i iz tuđe istorije, bila ona zapadna ili nečija druga. Neprimereno je za sopstveni dignitet graktati o nužnoj promeni sistema i društva ukoliko se samo društvo i pojedinac ne bave krivicom koja se vezuje za neki istorijski događaj. Svaki istinski preobražaj počinje od krivice, kao prvog i osnovnog katalizatora adekvatnog preobražaja. Međutim, dato osećanje je nešto što se mora staviti u kontekst sistematskog, društvenog okvira i života, što nije pitanje samo za eksperte iz oblasti mentalnog zdravlja. Za nas iz date oblasti u ovom slučaju je to prosto neminovno.

Svako izbegavanje ili spoticanje o težnju ka izgradnji narativa o krivici ukazuje da i dalje ne postoji nužnost za suštinskim društvenim preobražajem, i sa moralnog aspekta se čini prikladnije biti načisto sa tim. Dostojanstveno ćutanje kao mogućnost da se stvari sagledaju drugačije, uz samokriticizam koji mora biti tu isključivo u službi očuvanja razboritosti, postaju mogući tek kada se pojedinac i kolektiv čvrsto opredele ka promeni, tj. nađu tačku sa kojom će poistoveti sopstveni osećaj krivice.

Čini se da dosadašnje okolnosti više idu u prilog spoticanju. Javno obraćanje nekolicine roditelja stradale dece, u nekoliko različitih oblika, izazvalo je intenzivne psihološke reakcije na kolektivnom planu, za koje neminovno svako od nas ima pravo da se pita da li je potrebno da bilo ko tome bude izložen. Međutim, u identifikaciji sa bolom roditelja i kod drugih dolazi do generisanja bola. Imamo li uopšte snage da se pitamo kako je bilo roditeljima koji su izgubili svoju decu pre pomenutih događaja, da gledaju u javnom nastupu roditelje koji prolaze kroz patnju koju su oni prolazili? Ili kako uopšte odbiti roditelje koji žele o tome javno da pričaju? Razoružanost u tom pogledu je posledica koja nastaje neobraćanjem pažnje na pitanje krivice. Upravo na način na koji se pitanje krivice ne čini bitno, deluje da je glas roditelja stradale dece, u javnosti, kao i suze čitavog kolektiva tokom prikazivanja “Utiska nedelje” pre nekoliko sedmica, samo pokazatelj da zajednica i društvo nisu u stanju da obezbede dostojanstveno ćutanje, makar za preživele, a koji su najviše pogođeni ovim događajima. Osnova svakog žalovanja je ćutanje, na kome se gradi prostor da se individua primereno konsoliduje.

POTREBA ZA SUŠTINSKIM PROMENAMA

Otac dečaka koji je izvršio nasilni akt prema svojim drugarima iz škole odbio je da prizna pravnu krivicu. Jaspers u svojoj knjizi jasno razgraničava pitanje političke, moralne, pravne pa i metafizičke krivice. Nadasve kompleksan fenomen. Nije li za javno mnjenje, političare i ostale relevantne društvene aktere jedno od suštinskih pitanja: u kom kontekstu će onda doći do priznanja moralne krivice od strane počinioca, ako je već pravno to odbio, kao i onih koji su odgovorni naspram njega?

Za početak bi neka informacija od patrijarha u tom smeru bila više od koristi nego trabunjanje o rodnoj ravnopravnosti za slavskim astalom, u trenutku kada bi svojim duhovnim znanjem i simbolom nekog ko nosi krst ovog društva mogao da razgovora kako sa porodicama žrtava tako i izvršioca. Možda je još rano za razgovore i priznanja, ali signali da će do toga doći su preko potrebni, svima, ukoliko društvo zajednički stoji na stanovištu da mnogo toga suštinski mora i treba da se promeni. Kod predsednika, na nivou komunikacije sa javnim mnjenjem, to vidljivo i u celini izostaje, i zato ćemo izbeći analize na mestima gde i sama realnost pokazuje da ne treba praviti velika očekivanja.

Za početak, kaže Jaspers, iako se danas za tu famoznu reč “razgovor” i “dijalog” tuku i opozicija i vlast, moramo da naučimo da slušamo jedni druge, da bismo naučili da ćutimo kada je to potrebno. U suprotnom, nisam siguran da ćemo imati kapaciteta da se nosimo sa nesagledivim posledicama koje mogu da nas zaprate, ukoliko žalovanje krene u takvom smeru da postane perverzija ili fetiš, i opravdanje za još više agresije koja i dalje u javnom mnjenju ne posustaje, a to biva kada pitanje krivice postane otuđena stavka, a propaganda stavljena u prvi plan.