Kada je objavljen francusko-nemački sporazum o Kosovu, jasno je bilo da je on sporan zbog načina na koji je donet, zbog samog sadržaja i zbog toga što bi trebalo da ga sprovodi autokrata. O tome se dosta govorilo i pisalo.

Pod pretpostavkom da okvir ovog sporazuma naknadno može proći kroz valjanu proceduru i da bude prihvatljiv za građane Srbije, šta mu sadržinski nedostaje?

1. Datum ulaska Srbije u EU.

– U Sporazumu bi trebalo da stoji da će Srbija biti primljena u EU u nekom vrlo kratkom, razumnom roku, na primer šest meseci od prihvatanja Sporazuma. Neko će reći da nismo ispunili kriterijume za ulazak u EU. Tačno. Kao što ih nisu ispunile ni Bugarska i Rumunija, kada su primljene. Srbija sa Vučićem nikada, ali nikada neće ispuniti te kriterijume. Ovo je način da dođemo do uređene demokratske države istom logikom kojom smo došli do predloga za status Kosova. Naime, u rešavanje statusa Kosova krenulo se sa predlogom “najpre standardi pa status”, pa kada je ubijen Đinđić, odustalo se od toga i prešlo na drugu formulu, “status pa standardi”.

Po toj istoj metodologiji promenimo pristup integraciji Srbije u EU: umesto formule “prvo kriterijum pa članstvo u EU”, primenimo formulu “prvo EU pa ispunjavanje kriterijuma”!

Ovo je veoma važno za zaustavljanje daljeg propadanja Srbije: da izgradimo uređenu demokratsku državu. Ako to ne uradimo, urušićemo se kao društvo i država, sa Kosovom ili bez njega.

Srbija je ruinirana u svakom smislu: ekonomskom, socijalnom, ekološkom, moralnom… Nema vladavine prava, nezavisnog sudstva, samostalnog tužilaštva, nema slobode medija, nema slobodnih i poštenih izbora. Korupcija i kriminal vladaju Srbijom. Ako se tako nastavi, nema nam spasa.

2. Odgovarajući status za Srbe na Kosovu i uvažena legitimna svojinska, kulturna i druga stečena prava države Srbije.

– Kad govorim o odgovarajućem statusu za Srbe na Kosovu, mislim na status koji štiti njihovu bezbednost i vitalna prava i interese. To se može ostvariti konsocijativnim statusom za Srbe na Kosovu. Konsocijacija podrazumeva upravo to – da nema nametanja rešenja kojima se Srbi protive, da se uvažavaju njihovi stavovi o svim važnim pitanjima za njihov opstanak i život na Kosovu. Da ne mogu vlasti iz Prištine da vrše eksproprijaciju kao u Leposaviću, na primer, i da grade vojne baze bez saglasnosti lokalnog stanovništva. To podrazumeva institucionalne mehanizme i instrumente za suštinsku autonomiju i samoupravu: da Srbi odlučuju sami o svojim vitalnim interesima.

To podrazumeva autonomiju, načelo proporcionalnosti i veto-zaštitu. Nerazuman je i nelogičan stav kosovskih Albanaca koji osporavaju Srbima sva ona prava koja su tražili za sebe.

3. Ono što bi trebalo da prethodi Sporazumu jeste odgovarajuća procedura, odnosno način donošenja sporazuma na principima uvažavanja interesa zainteresovanih strana.

– Najpre je potrebno obezbediti status za ljude, a potom teritorijalni status. Dakle, najpre urediti da ljudi budu bezbedni i pravno i politički zaštićeni, a potom doći do konsenzusa o teritorijalnom statusu. Kako doći do društvenog konsenzusa? Kroz široku društvenu debatu, raspravu i odlučivanje u parlamentu i potom na referendumu, na kojem bi građani dali poslednju reč.

Dva su moguća ishoda: građani prihvataju da tražimo novo rešenje za status ili građani to odbijaju. I u jednom i u drugom ishodu grade se odnosi normalizacije i poverenja.

4. Što se posrednika tiče, od njih se očekuje da prestanu sa podrškom stabilokratiji i da punom snagom podrže demokratiju u Srbiji.

– Ako Srbija ne postane uređena demokratska država, doživećemo slom, sa Kosovom ili bez njega.

Srbija nema defakto vlast na Kosovu, a Kosovo nema međunarodno dejure priznanje zbog toga što ga nije dobilo od Srbije, odnosno zbog toga što nema podršku potrebnu za to u OUN-u. To je međuprostor gde se gradi kompromis, kao i između dva helsinška principa: prava na samoopredeljenje i prava na teritorijalni integritet.

Dakle, mi smo za sporazum koji uključuje EU posrednike, ali i evropske vrednosti. Protiv smo sporazuma koji isključuje sve u Srbiji izuzev autokrate Vučića. Kosovo mora biti i albansko i srpsko, a takvo može biti samo ako je i evropsko.

Sporazum podrazumeva kompromis, uvažavanje realnosti defakto i dejure, uvažavanje interesa zainteresovanih strana. Ako nema toga, onda nema sporazuma, onda imamo nametnuto rešenje. Rešenje nametnuto jednoj strani pre može biti zametak budućih nesporazuma i sukoba nego osnov trajne stabilnosti.