Prošlog petka u sedam uveče počeo je veoma neprijatan sastanak Predsedništva DOS-a, neformalnog političkog vrha Srbije, sa tri tačke dnevnog reda: "slučaj Vuka Obradovića" (što zvuči nekako poznato zlokobno), pitanje poslaničkih mandata Socijaldemokratije i "razno". Kako "Vreme" saznaje, gen. dr Vuk Obradović bio je sve vreme upadljivo nervozan i nepopustljiv. Pre sastanka je u javnost pustio još jedno poduže pismo u kome tvrdi: da je protiv njega pokrenuta "besomučna hajka… dugo planirana" od strane "moćnih finansijskih lobija, uz podršku nekih političkih, pa i policijskih krugova"; da je angažovao "prestižnu agenciju SIA" i njenog direktora Božu Spasića; da su Spasićevi privatni detektivi u noći između srede i četvrtka "otkrili dva aktivirana prisluškivača" (valjda prislušna uređaja) "u mojoj kancelariji u sedištu stranke, a u kancelariji troje mojih nekadašnjih saradnika, od pre nekoliko dana isključenih članova SD-a, još dva neaktivirana"; da su od njega utajene "stotine predstavki adresiranih na mene kao predsednika SD-a i predsednika Komisije… to je klasičan primer sabotaže"; da u "dosijeu bivše SDB koji mi inače nije stavljen na uvid, iako sam ga tražio, stoji da mogu da budem iskompromitovan jedino po pitanju mog ljubaznog odnosa prema ženskim osobama"; da mu je stigla "specijalna finansijska ponuda kako bih se povukao sa funkcije predsednika stranke"; na kraju gen. dr Vuk Obradović kaže da njemu "ne može niko da drži lekcije o moralu i čovečnosti", da neće da podnese ostavku i da je "ovo montiran proces".

ODSUDNA ODBRANA: Kako "Vreme" saznaje, ovakva odbrana naišla je na veoma hladan doček na sastanku Predsedništva DOS-a. Zoran Đinđić je izložio činjenice kojima se u tom trenutku raspolagalo; Vojislava Koštunicu zanimalo je samo da li je Vuk Obradović zaista dvaput pristao da podnese ostavku, pa odustao; Vuku Obradoviću je skrenuta pažnja na okolnost da su dosijea "bivše SDB" bila ponuđena svim liderima stranaka DOS-a, ali da su oni, pa i Vuk Obradović, odbili da ih čitaju (osim Zorana Živkovića, koji posle čitanja nije bio impresioniran). Predsedništvo DOS-a odlučilo je skoro potpunom većinom da Vuka Obradovića treba razrešiti dužnosti potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju. Po drugoj tački dnevnog reda Predsedništvo je zaključilo da se neće oduzimati osam mandata narodnim poslanicima SD-a koji su članovi Predsedništva Socijaldemokratije i koji su istupili protiv Vuka Obradovića. Tako gen. dr Obradović nije dobio ni mandate u Narodnoj skupštini Srbije, koje je pre toga tražio za sebe i svoje pristalice. Na veliko čuđenje i nelagodnost članova Predsedništva DOS-a, Vuk Obradović ostao je da sedi na sednici Predsedništva i dalje, mada je bilo jasno da su dva prethodna glasanja značila njegovo praktično isključenje iz tog tela…

Da se gen. dr Obradović odlučio na odsudnu odbranu bilo je jasno iz javnih nastupa njegovih saveznika i operativaca. Prvo su neki njegovi ljudi u poslednjem trenutku odustali od javnih duela sa drugom stranom; zatim su se aktivirali advokat Marko Nicović i privatni detektiv Božidar Spasić. Ta dva neizbežna čaršijska gurua za policijska i udbaška pitanja krenula su u ofanzivu, jedva dočekavši svoje omiljene teme: teoriju zavere i balkansku endemsku paranoju. U nastupu očigledno usklađenom s Obradovićevom linijom odbrane, Marko Nicović je 10. maja raspalio po "delu DOS-a, ljudima iz podzemlja i finansijskom lobiju" (bez specifikacija da o kome je reč) koji vode "prizemnu kampanju" protiv "lidera SD-a". Nicović je izrazio nadu da će predsednik Koštunica (od svih ljudi) obustaviti kampanju protiv Obradovića koji je "savesnim radom u Komisiji za suzbijanje korupcije zasmetao mnogima u DOS-u, finansijskom lobiju koji je nekada bio blizak familiji Milošević i podzemlju". Kaže da podršku Koštunice Obradoviću "očekuje jer su obojica ljudi bez mrlje u karijeri". Uzgred je Marko Nicović, ponesen sopstvenom junačkom retorikom, odvalio još dve izjave: "… niko u MUP-u neće slediti sadašnju rukovodeću strukturu"; i "Dame koje tvrde da su napadnute ne znaju šta ih čeka kad dođe do suđenja", preciznije – "te će dame biti suočene sa veoma neprijatnim pitanjima pred sudom" (citirano prema agenciji Beta). Hoće li osoblje MUP-a "slediti sadašnju rukovodeću strukturu" ili neće – ostaje da se vidi; a deo izjave o "damama" već je protumačen kao "tačna izjava data u neprikladnom obliku pretnje; advokat ne sme da brani delo, već klijenta", kako za "Vreme" kaže Biljana Kovačević-Vučo, advokat Ýiljane Nestorović. U takvim slučajevima, a pogotovo u patrijarhalnim društvima kakvo je naše, pitanja su uvek neugodna, kaže ona, ali delo postoji i to ne treba zaboraviti. "Politički ugao zanimljiv je za novine, ali ne sme da igra ulogu u postupku, jer se postupak pred sudom bavi činjenicama. Ja najviše zameram tužilaštvu, koje je moralo do sada da postupi po službenoj dužnosti, jer je došlo do osnova za sumnju da su počinjena krivična dela zlostave u službi, bludnih radnji i – možda – pokušaja silovanja", kaže Biljana Kovačević-Vučo. Ona dodaje da posao advokata nije da odvraća oštećenu stranu od gonjenja, već da na sudu dokaže nevinost svog branjenika. Ona je, inače, uverena da ima jak slučaj u rukama, mnoge svedoke i pravo na svojoj strani.

BUBE U STOLU: Božidar Spasić, pak, ide dalje: na konferenciji za štampu on je izjavio da "iza napada na Obradovića stoji i jedan biznismen srpskog porekla"; da je reč o "zaveri" koja traje izvesno vreme; da su sledeće žrtve te "zavere" Mlađan Dinkić, Momčilo Perišić, Nebojša Čović, Dušan Mihajlović, a na kraju i Zoran Đinđić; dakle svi oni koji do sada – iz nezahvalnosti i gluposti valjda – nisu podržali Vuka Obradovića u okviru DOS-a, pa će sada videti šta će da im se desi… Božidar Spasić je izjavio kako je njegova "istraga" otkrila da je Vuk Obradović bio prisluškivan "bubicama", a iz kancelarija njegovih najbližih saradnika: Slobodana Orlića, Ýiljane Nestorović i Nataše Milojević; pri tom je na konferenciji za štampu mahao plastičnim vrećicama sa nekim elektronskim uređajima u njima. Troje pomenutih to demantuju i pitaju šta se nalazi u tim vrećicama, odakle potiče i kako g. Spasić misli da dokaže da je reč o prislušnim uređajima, da su njihovo vlasništvo i da su ih oni koristili. Božidar Spasić kaže za "Vreme" da je "dva aktivirana prislušna uređaja pronašao u kancelariji Vuka Obradovića, jedan skriven iza televizora, a dva neaktivirana, bez baterija, u sobi koju su koristili Ýiljana Nestorović, Nataša Milojević i Slobodan Orlić. Uređaji su amaterske izrade, dometa 800 do 1000 metara, a rade na frekvenciji 92,5 MHz" (da oprosti Radio B92…). Osim toga, g. Spasić ističe da je u stolu Slobodana Orlića pronašao i jednu "šok bombu", a u njegovom kompjuteru "21 fotografiju pornografskog sadržaja, poslatu iz Švajcarske".

Božidar Spasić ističe da ne tvrdi kako su Orlić, Nestorovićeva i Milojevićeva Vuka Obradovića prisluškivali; on samo kaže gde je našao šta. Na pitanje da li je "uređaje" našao na mestu gde bilo ko ima pristupa, ili u pisaćim stolovima gde samo njih troje imaju ključeve, on je – posle izvesnog kolebanja – priznao da je pretresao stolove i da je ulazio u tuđ kompjuter. Na pitanje po kom je pravnom osnovu postupao, Božidar Spasić kaže da ga je, kao vlasnika privatne detektivske agencije, angažovalo lice Obradović Vuk; Spasić kaže da je imao sve osnove da veruje da je reč o legalnom predsedniku stranke, jer su tokom pretresa u prostorijama bili "članovi Glavnog odbora i pravni zastupnik stranke", kao i da je reč o "prostorijama stranke i kompjuteru stranke". Kaže i da je nađen "prisluškivač za telefon" (primitivan uređaj koji se spaja na magnetofon), i da će sve to prezentirati na konferenciji za štampu u petak.

Na stranu pitanje u kakvom će se položaju Vuk Obradović naći ako se jednoga dana pravosnažnom sudskom presudom utvrdi da on od utorka 8. maja 2001. nije više bio ni član, a kamoli predsednik Socijaldemokratije, pa da – po prirodi stvari – nije bio vlastan da angažuje privatne detektive da pretresaju tuđe stolove i kompjutere; na stranu ishod neizbežnog veštačenja nađenih "uređaja", njihovog porekla i vlasništva (neovlašćeno prisluškivanje je krivično delo, a posedovanje opisanih uređaja takođe); privatni detektiv Božidar Spasić ogradio se od budućih ishoda – kakvi god oni bili. Ostaje, međutim, otvoreno jedno veoma zanimljivo pravno pitanje: ko – osim ovlašćenog organa unutrašnjih poslova i u skladu s odredbama Zakona o krivičnom postupku – može da pretresa tuđe prostorije, ulazi u tuđe kompjutere, a sve to bez prisustva (i u ovakvom slučaju pristanka) vlasnika i svedoka, bez zapisnika itd. Slobodan Orlić kaže za "Vreme" da je tu reč o dve stvari: "O budalaštinama dostojnim Gorana Matića i Ivana Markovića, o špijunskim zaverama i prislušnim uređajima iz šezdesetih, kao i o ‘šok bombama’; ali i o krivičnim delima klevete, neovlašćenog ulaska i pretresa službenih prostorija i podmetanja inkriminišućeg materijala, što će sve ubrzo završiti na sudu."

SUMNJIVA LICA: Vuk Obradović obratio se Vojislavu Koštunici u utorak pismom u kome kao organizatora "zavere" protiv svog lika i dela navodi Milana Panića, ali i neke stranke DOS-a. U javnom nastupu u utorak održao je govor u stilu Političke uprave JNA, naglašeno toržestven, optužujući i Ministarstvo pravde Srbije. Kaže još i da ne postoje nikakve "ljubavne afere", kao i da "smera da se ubuduće kandiduje i za najviše funkcije". Izgleda, međutim, da je za Previšnju Intervenciju sada prekasno; Vuk Obradović nije u stanju da razume kako je za DOS on postao suvišan teret, a da Komisija za korupciju može i bez njega. Izgleda da je ovde reč o slučaju pridavanja preterane važnosti sopstvenoj dragocenoj ličnosti. Predstavnik za javnost Milana Panića Dragan Karajović kaže za "Vreme" da je opštu ocenu takvih optužbi Milan Panić dao u jednoj rečenici: "Kao hrišćanin, ja mu opraštam, jer ne zna šta govori." Stav kompanije ICN je konkretniji: "Mi imamo utisak da je reč o jednom animozitetu g. Obradovića prema nama. On je više puta pominjao ICN u negativnom kontekstu; mi smo zvali njegovu komisiju u više navrata da dođe kod nas i pregleda celu dokumentaciju u bilo koje vreme, ali nismo dobili ni odgovor, niti bilo kakvu preciznu optužbu za bilo kakve zloupotrebe."

U međuvremenu su se optužbe za seksualno uznemiravanje (i teže od toga) konsolidovale i umnožile. Malo je verovatno da će političku budućnost Vuka Obradovića spasti Glavni odbor sa sve manje članova, a kamoli Ilija Čvorović i Aleksa Žunić: doba "plave ribe, kljukane dinastije i svastikinog buta" prošlo je sa Ivanom Markovićem, Goranom Matićem i njihovim "sumnjivim licima". Na priče o belosvetskim zaverama slabo se ko prima u današnje vreme; traže se dokazi, svedoci i logika. Sama okolnost da su se srpski radikali u nekoliko sati odjednom svrstali iz protivnika u pristalice Vuka Obradovića – dovoljno sluti na loš ishod.