Bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević želi da ga istražni organi iz Beograda posete u Hagu i spreman je da o optužbama, koje se na njegov račun upućuju zbog nerazjašnjenih političkih ubistava počinjenih u Srbiji pre nekoliko godina, razgovara i sa i bez advokata (ako zatreba čak i pred TV kamerama). Otkako je stigao u Hag Milošević je inače odlučno odbijao da primi beogradske istražne sudije koje su nameravale da ga posete u zatvoru i porazgovaraju s njim o finansijskim malverzacijama.

Ako je verovati diplomatskim izvorima na koje se poziva agencija Beta, glavnoosumnjičeni za planiranje i organizaciju ubistva premijera Zorana Đinđića, bivši komandant "crvenih beretki" i za mnoge doskorašnja patriotska ikona Milorad Luković Legija želi navodno da se iz tajnog skrovišta, spasavajući sopstvenu glavu, uputi u Hag gde bi mogao da ponudi dragocene informacije lovcima na glave Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, koje neki takođe vide kao patriotske ikone. Legija bi, po toj priči (ukoliko je sve to tačno), ono što zna razmenio u Hagu za nešto što još nije do kraja definisano, ali što bi, bez obzira na formu i krajnji ishod, podrazumevalo da ga tamo ponovo oslovljavaju sa "gospodin Luković Legija" koji bar privremeno uredno živi na poznatoj adresi u Ševeningenu.

KOFER PRED VRATIMA: Dr Mirjana Marković ne žuri, izgleda, da se vrati u svoju zemlju koju je često opisivala kao "najlepšu na svetu" jer je tamo čeka po svemu sudeći neprijatno suočavanje sa istražiteljima zainteresovanim da rasvetle sve detalje oko ubistva Ivana Stambolića. Njena ćerka Marija objasnila je ovih dana da je mama otputovala u Moskvu da se vidi sa sinom Markom, da ume da bude na putu i po nekoliko meseci i da generalno "voli da putuje i ima stalno spakovan kofer pred vratima". Ni Marija niti oni u sedištu JUL-a u Beogradu ne znaju inače hoće li se Mirjana Marković dobrovoljno odazvati pozivu da se javi na razgovor sa istražiteljima. Na jednoj strani, mogla bi da se "vadi" na to da su je unapred mnogi, od političara do novinara, i pre zvanično završene istrage već proglasili kao glavnog nalogodavca jedne političke likvidacije koju su izveli pripadnici JSO-a. Na drugoj, ona koja očito voli takve "umne" poruke mogla bi da se pozove i na svog partijskog druga Milovana Bojića, koji je u vreme dok nije prešao u ilegalu umeo da na skupovima JUL-a izvikuje razne vruće parole, kao na primer – "najduže žive oni koji se ne predaju".

I dok iz sasvim razumljivih razloga Legija nije u prilici da šire objašnjava svoje buduće poteze, bračni par Milošević se prošlog ponedeljka prvi put oglasio otkako su vlasti u Beogradu saopštile da postoji ozbiljna sumnja da iza likvidacije Ivana Stambolića stoje, kao potencijalni nalogodavci, upravo bivši predsednik SRJ i njegova supruga. Milošević je svoje prvo pojavljivanje u haškoj sudnici, posle duže pauze zbog bolesti, iskoristio da upozori kako se protiv njegove supruge i dece sprovodi "odmazda" pre svega zbog borbe koju on vodi u Hagu. Vlasti u Beogradu, zajedno sa haškim tužilaštvom, "okomile" su se, po tvrđenju Miloševića, na njegovu suprugu iako znaju da su vlast i upravljanje državom bili u njegovim, a ne u njenim rukama.

Mirjana Marković je svoju poruku javnosti saopštila preko podgoričkog lista "Publika". Ponovila je tezu svoga muža da je na nju krenula "gnusna, politički motivisana odmazda" i odbila bilo kakvu vezu sa bilo kakvim zločinom i kriminalom u Jugoslaviji. Optužbe na njen račun opisala je kao pokušaj destabilizacije i iscrpljivanja Slobodana Miloševića i kaznu za njegovu "divnu, dostojanstvenu, pametnu i sjajnu" ličnost i "briljantnu odbranu" u Hagu. Zatim je sledila i rečenica dostojna njenih nekadašnjih dnevničkih beleški u "Dugi". "Drugi oblik borbe protiv njega sam ja. Pritisci na mene trebalo bi da ga destabilizuju, da mu bol zbog nepravde prema meni veže ruke. Onaj ko je to smislio i ko to izvodi je lišen svake časti, svakog morala, izrod je u srpskom narodu i u ljudskom rodu", saopštila je dr Marković, upadljivo izbegavajući i ona i njen suprug u haškoj sudnici da povežu "odmazde" o kojima govore sa konkretnom istragom oko ubistva Ivana Stambolića.

PITAJTE MENE: Miloševićev pokušaj da sačuva svoju suprugu od pretnji istragom i njegova poruka – pitajte mene, ja sam bio vlast, a ne ona – svakako zvuči prilično brižno i zaštitnički (mnogo brižnije nego kada se u istoj sudnici govorilo o zločinima), ali teško da se rimuje sa punom istinom i još teže može da posluži Mirjani Marković kao sasvim pouzdan zaklon. Od 24. jula 1994, kada je Milošević radi mira u kući pozdravio formiranje JUL-a (osnovan u Biznis klubu Centra "Sava", što ga je izgleda i predodredilo kao partiju bogataša), unevši ujedno nemir u sopstvenu partiju, stranka njegove supruge preuzimala je polako sve komandne pozicije u državi. Već pomenuti stručnjak za vruće parole dr Bojić umeo je, naime, svojevremeno da kaže kako "onome ko se penje i Bog pruža ruke", što je u srpskoj političkoj realnosti sve do oktobra 2000. praktično značilo da sve one koji napreduju ili padaju na političkoj sceni, rukama u jednom ili drugom pravcu gura upravo "julski" lobi. Taj 5. oktobar 2000. dočekan je na svim ključnim pozicijama u državi sa kadrovskom ekipom za koju bi se sa prilično pouzdanosti mogli reći – JUL ih je voleo. To – JUL ih je voleo – važilo je, na primer, za bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića. Isto se govorilo i za nekadašnjeg šefa RDB-a Radomira Markovića i njemu dodeljenog pomoćnika-analitičara Uroša Šuvakovića, zatim za tadašnjeg prvog čoveka VJ generala Nebojšu Pavkovića, ili za mnoge od onih koji su kontrolisali tokove informacija i novca ili najlukrativnije poslove među pripadnicima starog režima, akumulirali funkcije u beskraj i obavljali tihu i upornu preraspodelu moći u Srbiji. Deo tako "zasejane" nomenklature preživeo je i do danas, doduše pod novim gazdama i sa ambicijom da se sačuva ranije stečeno bogatstvo.

Posedovanje gotovo svih poluga političke i ekonomske vlasti od strane JUL-a zbivalo se u isto vreme kada su izbori sasvim jasno pokazivali da ova stranka ne prelazi 0,4 odsto biračke podrške. Politikolog Aleksandar Molnar zapisao je pre nekoliko godina u časopisu "Nova srpska politička misao" da JUL zapravo spada u ekstremno desničarske partije, čiji je jedan od ciljeva bio i "destruiranje svih postojećih političkih institucija kako bi nesmetano mogli da funkcionišu neformalni kanali moći" koji su kretali od bračnog para Milošević-Marković, naniže. I čitava Srbija tada je zaista funkcionisala na principu "jeste da piše u ustavu, ali kada vam ja kažem" (nešto od te logike prenelo se, nažalost, i na političku elitu posle 5. oktobra), a venčana burma Mire Marković donosila joj je neuporedivo više moći od svih legalnih kanala ispoljavanja političkog uticaja.

Preko te burme bila je u prilici, kako su to kasnije tvrdili neki od pripadnika bivšeg režima, da poverljive izveštaje RDB-a čita ponekad i pre onoga kome su bili namenjeni i na čiji su sto stizali. Neki od onih koji su u vreme Miloševićeve vlasti sedeli blizu bračnog para i prilično verno im služili, a danas se bivšem predsedniku Srbije približavaju u Hagu (doduše kao potencijalni optuženi ili važni insajderi), ispričali su kroz razna sećanja mnoge slične priče o 13 godina porodične vladavine. Pojedini generali tvrdili su, na primer, da je Mirjana Marković, bar u jednoj prilici, čitavom Generalštabu davala političke smernice i analizirala političku situaciju u zemlji i svetu što nikako, čak ni po profesorskoj liniji, nije moglo da spada u opis njenih redovnih poslova. U mnogim feljtonima i knjigama već je naširoko opisivano da je posle gubitka izbora 24. septembra 2000. Slobodan Milošević bio navodno spreman da prizna pobedu Vojislava Koštunice, ali da je na "kućnom savetu" odluka promenjena u toku noći, odnosno da JUL-ska kućna frakcija nije bila spremna da prizna poraz. Mirjani Marković i njenim kadrovima pripisano je svojevremeno i autorstvo nad kontramitingom u decembru 1996, u vreme građanskih protesta, zbog pokušaja krađe rezultata lokalnih izbora po mnogim gradovima u Srbiji. Iz tog vremena ostala je i njena čuvena rečenica da se vlast mora braniti po svaku cenu, odnosno da nema predaje vlasti bez krvi. U verovatno najspektakularnije i ujedno najbizarnije ilustracije vladavine bračnog para spada sasvim sigurno podatak zapisan u rukopisu jedne knjige koja bi uskoro trebalo da bude objavljena. Nekoliko učesnika jednog sastanka održanog u vreme NATO bombardovanja u nekom od beogradskih komandnih bunkera prisetilo se kako je Slobodan Milošević usred ovog skupa otišao do telefona u susednoj prostoriji i rekao ostalima da nastave sa raspravom. On je za to vreme svojoj uplašenoj supruzi preko slušalice u pola glasa otpevao (očevici tvrde na njen zahtev) – "Po gradini mesečina", pesmu kojom je najefikasnije razbijala strah.

FAKTOR LEGIJA: Većina tih priča i naknadnih sećanja ima malo veze sa onim što pokušavaju trenutno da utvrde istražni organi u vezi sa nekim još nerazjašnjenim političkim ubistvima i delovanjem svojevrsnih eskadrona smrti po Srbiji. Ali ima prilično veze sa podsećanjem da se u gotovo svemu što je Slobodan Milošević radio dok je bio na vlasti, obavezno nailazilo na senku Mirjane Marković koja se nije mogla preskočiti, zbog čega bi se teško moglo reći ono – pitajte samo mene, samo sam ja bio na vlasti, ostavite na miru nemoćnu i nejaku ženu koja je volela da piše o svojoj kosi, o socijalizmu koji će se tek dogoditi, ili o tome "da li cvrčak uopšte ima usta, da li uopšte jede, ili možda samo živi i peva". Istraga će, dakle, utvrditi da li Mirjana Marković ima bilo kakve direktne ili indirektne veze sa sudbinom Ivana Stambolića i još nekim, kako se sumnja, političkim likvidacijama. Ono što je davno već utvrđeno jeste to da je ona godinama radila na "likvidaciji stvarnog života u Srbiji" – govorila je i pisala o nečemu čega nije bilo osim u njenim razmišljanjima, a takvu matricu kasnije su morali da slede svi u bivšem sistemu, počev od RTS-a. Ponešto od tih sklonosti gospođa Marković pokazala je i u svom poslednjem obraćanju javnosti preko podgoričke "Publike". Primetila je da pokušavaju nasiljem da je uklone sa političke scene i završila svoje pismo rečima da je "nasilje oružje slabih i nemoralnih ljudi". Kao što se zna, povod za ovo obraćanje javnosti je upravo istraga koja se vodi oko priznanja i nasilja onih koji su predstavljali "srce tame" bivših vlasti.

Oni koji dobro poznaju emotivne i duhovne veze bivšeg vladarskog bračnog para tvrde, inače, kako u konstataciji Mirjane Marković da bi "pritisci" na nju mogli da destabilizuju njega u haškom procesu ima poprilično istine. Skrivanje od eventualnih poternica iz Beograda koje su ovih dana pominjane značilo bi da Mirjana Marković neće biti u mogućnosti da se više pojavljuje u Hagu, posećuje svoga muža i lično ga bodri u "njegovoj veličanstvenoj odbrani". Bio bi to drugi veliki udarac Miloševićevoj haškoj odbrani za kratko vreme. Prvi je došao kroz sve ono što se poslednjih nedelja zbivalo u Beogradu i pokuljalo kao gnoj, svedočeći o prirodi bivšeg režima ponekad mnogo ubedljivije i surovije nego mnogi haški svedoci ili pojedini dokumenti tužilaštva začinjeni sa previše političkih stavova. Suočavanje sa ubicama koje su odrađivale "patriotske" poslove za državu po ratištima, ubijale političke protivnike po narudžbini kod kuće, a popodne ubijale i za svoje potrebe i imale punu slobodu da pri tom pune džepove (ovo poslednje dozvoljeno im je da nekažnjeno rade i posle 5. oktobra), znatno je smanjilo broj onih koji su imali razumevanje, ili čak i silne simpatije za Miloševićevo držanje u Hagu.

Sve to, naravno, ne znači da je haški "proces proleća" definitivno lišen nekih iznenađenja. Vest da se Legija nudi Hagu višestruko je zanimljiva, a ništa manje nisu zanimljive ni prve reakcije. U Tribunalu upadljivo odbijaju da o tome govore. Ministar spoljnih poslova Goran Svilanović kaže da je svaki put da se utvrdi konačna istina o zločinima koristan i opravdan, dok premijer Zoran Živković ima za bar nekoliko oktava različit ton – on ne sumnja da se Legija nudi Hagu, ali sumnja da će tamo prihvatiti tu "prljavu trgovinu", tim pre što, po njegovom mišljenju, glavni osumnjičeni organizator ubistva Zorana Đinđića "nema robu" koju može da ponudi. Živković, naravno, misli na mogući odjek vesti da jedan sud prihvata da eventualno ponudi bilo kakvu zaštitu čoveku koji je u svojoj zemlji optužen za ubistvo premijera. Priča oko Legije lansirana je možda iz beogradskih diplomatskih krugova i sa sasvim drugačijom namerom – kao neka vrsta mamca za Karadžića i Mladića, čije adrese Luković navodno nudi Hagu. Na tu vest mogla bi da se pokrenu njihova obezbeđenja, zazvone mnogi telefoni i otkrije ponešto što bi ih približilo izručenju u Hag.

U slučaju da priča o Legiji sadrži uglavnom ono što je i napisano u jednoj agencijskoj vesti, njegovo bi pojavljivanje u Haškom tribunalu, bez obzira na grozne prizvuke takve "prljave trgovine", verovatno pokazalo da tu ima mnogo više "robe" nego što se pretpostavlja. Karli del Ponte Legija nije potreban samo zbog informacija o Karadžiću i Mladiću. On bi mogao da posluži i za ono što je u životu do sada očigledno često radio – "overavanje". Ovoga puta radilo bi se o "haškom overavanju" Miloševića u čijem se procesu do sada ubedljivo govorilo o počinjenim zločinima, ali bi se moralo dodati još mnogo toga što bi bolje ilustrovalo onaj deo optužnice u kome se kaže da je optuženi naređivao i podsticao zločine, znao za njih ili nije pokušao da ih spreči. A Legija bi o svemu tome imao šta da kaže.