Još se nisu slegli utisci iz izborne noći, mediji su brujali o velikoj pobedi Aleksandra Vučića i krahu opozicionih kandidata, društvene mreže su vrvele od prepucavanja pristalica i protivnika režima, a jedan događaj (event) na Fejsbuku provukao se neprimećeno. Naslovljen je kao "Protest protiv diktature", a napravio ga je izvesni Nemanja Milosavljević, koji je pozvao sve nezadovoljne građane, a posebno studente, da se u ponedeljak, 3. aprila, okupe ispred Doma Narodne skupštine, u 18 časova. U opisu je naveo da je to samo početak i da sa protestima treba nastaviti i u narednim danima sve dok cela Srbija ne bude čula i dok se ne nadjača tišina medija.

Očekivani komentari su bili da "od toga nema ništa", jer su studenti "internet generacija" i da će im ovo poslužiti samo da izraze svoj bes na društvenim mrežama. Uprkos početnom nepoverenju, više od dve hiljade ljudi je na Fejsbuku označilo da će se pojaviti. Da nije bilo vreve oko izbora, nikog ne bi iznenadila protestna buka u centru grada. Na platou ispred Skupštine stvarno se okupilo više od hiljadu ljudi. Nije bilo vođe protesta, a veliku većinu okupljenih činili su studenti sa raznih fakulteta. Kako je sat otkucao osamnaest časova krenuli su sa platoa na ulicu i blokirali Bulevar kralja Aleksandra u oba smera. Bili su "naoružani" pištaljkama, a transparent koji je bio najvidljiviji nosio je jasnu poruku "Protiv diktature!"

Vreme je prolazilo, a ljudi su nastavili da dolaze. Mladi su jedni drugima prenosili preko interneta atmosferu sa protesta koja je postajala sve burnija. Pošto vođa protesta nije postojao, sledeći korak se samo mogao nagađati. Uz zviždanje počelo i spontano skandiranje: "Vučiću, lopove, pokrao si izbore!", orilo se iz grla sada već više od dve hiljade građana. U jednom trenutku masa je krenula da se grupiše i spremila se za pokret. Krenuli su ulicom Kneza Miloša ka Beograđanki. Zašto? Čini se da niko nije znao. Na pitanje izveštača "Vremena" o potencijalnoj trasi, Marko sa Fakulteta političkih nauka odgovorio je kratko, ali i vrlo jasno: "Nema veze gde idemo. Ovo je slobodna zemlja!" Očekivalo se da šetnja nastavi ka zgradi Vlade, ali studenti koji su bili na početku kolone skrenuli su desno u ulici Kralja Milana. Uz skandiranje "Na Trg, na Trg!" uputili su se ka centru grada. Građani su se masovno priključivali protestu. Na Trgu se i prvi put začulo pevanje koje je postalo zaštitni znak protesta: "Onesvesti se, onesvesti se!" Ovo skandiranje inspirisao je statista koji se srušio na pod u emisiji "Ćirilica", u kojoj je premijer gostovao sa svojim roditeljima. Nakon pola sata provedenih na glavnom gradskom trgu, građani su se uputili nazad ka Skupštini. Uz sveprisutno zviždanje jasno se razaznalo i novo skandiranje: "Sutra u 18, sutra u 18!" i tako je "pao dogovor" koji traje do danas – svake večeri u 18.

Društvene mreže su se "usijale" nakon završetka protesta – od oduševljenih koji su izražavali zadovoljstvo što su mladi konačno na ulicama do zgražavanja pristalica vlasti nad plaćenim "soroševcima i patkarima". Ipak, koliko god da su se trudili, protivnici protesta nisu uspeli da ga delegitimišu. Sutradan u 18 časova pojavilo se mnogo više ljudi na zbornom mestu. Pištaljke su se čule sa svih strana, a viđen je i veliki broj transparenata sa originalnim parolama. "Kod Soroša na after", "Drogirana omladina", "Ovde sam samo zbog para", bio je odgovor mladih na medijsku satanizaciju u provladinim tabloidima. Spontano je i krenula pesma koja je od drugog dana postala zaštitni znak protesta: "Ko ne skače – taj je Vučić, oooo!", ponavljali su nekoliko minuta okupljeni građani uz ritam koji su davali bubnjari. Nakon više od pola sata krenula je šetnja trasom koja se naočigled ustalila, ali ipak postala podložna promenama u narednim danima. Kolona se kretala Bulevarom ka Terazijama da bi se zaustavila na Trgu Republike. Nakon određenog vremena, građani su krenuli obrnutom "medijskom trasom" – Makedonskom ulicom ka Politici. Tu su se zaustavljali i zviždali uz povike "Stop cenzuri!" i "Hoćemo slobodne medije!". Šetnja se nastavila Svetogorskom ulicom ka Takovskoj i "mini odredištu" – zgradi RTS-a. Uz sada već standardno zviždanje začuli smo i nova skandiranja ispred RTS-a: "Hoćemo uživo!" i "Hoćemo ostavke!" – odzvanjalo je Takovskom ulicom više od deset minuta. Na Terazijama, zastajalo se kod "Beograđanke" da se izviždi Studio B. Ispred Skupštine se začula i poznata pesma koja je dobila novo značenje "Vuče, Vuče, bubo lenja!", a protest se završio sada već standardnom porukom: "Sutra u 18!".

Te večeri se stvorio "duh protesta" koji i dalje živi. Sledećih dana, protesti su dobili svoj ritam. Proširili su se i po svim većim gradovima – Nišu, Novom Sadu, Somboru, Kragujevcu… Brojnost prisutnih varirala je iz dana u dan, ali protesti su izdržali i kišu i zahlađenje. Na ulazu u drugu nedelju, u ponedeljak kada ovaj tekst nastaje, skup je verovatno najbrojniji (ako se ne računa zajednički protest sa sindikatima radnika i vojnika) i dostiže deset hiljada građana. Ono što je bitnije – ne oseća se zamor. Na ovome svakako treba zahvaliti njihovom karnevalskom karakteru, koji opstaje uprkos (ili upravo zbog) ignorisanja vlasti da se pozabavi "decom" na ulicama.

PATKARI I SOROŠEVCI: Proporcijalno sa brojnošću, rasla je i znatiželja za odgovorom na pitanje "ko to stoji iza protesta". Od samog početka, nevladine organizacije, naročito one koje se bore za prava LGBT osoba, ili one koje su bliske levom političkom spektru, optuživane su za instrumentalizaciju protesta. Jelena Lalatović iz udruženja Marks21, jedne od organizacija koja se najviše sumnjiči za "prisvajanje" protesta, objašnjava za "Vreme" koliki je njihov udeo u događajima: "Od prvog dana pozivamo preko svoje stranice ljude da se pridruže, na ulicama smo i zajedno sa drugim aktivistima pravimo transparente. S obzirom na to da različite grupe pokušavaju da prisvoje proteste, ne izlazimo sa obeležjima, već je naš zadatak da pomognemo da neposredna demokratija i samoorganizovanje mladih, ali i radnika i penzionera, ne budu zloupotrebljeni." S druge strane, studentske organizacije potpuno su se ogradile od protesta. Borijan Soković, student prorektor Univerziteta u Beogradu prošle nedelje je izjavio: "Studenti nisu organizatori protesta, niti su protesti studentski." Tezu temelji na tome zato što iza protesta nisu stale studentske organizacije, kao i da zahtevi protesta nisu u vezi sa uslovima studiranja, brojem rokova, smanjenjem obima udžbenika ili drugim stvarima koje tište studente. Interesantan komentar na Tviteru je dao i bivši predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić: "Reći da protest studenata nije studentski jednako je inteligentno kao kad kažeš da stanovnici sela nisu građani."

Pa ipak, stalno se potencira da je ovoliku masu nemoguće kanalisati bez institucionalne podrške. Studentkinja, jedna od administratora na fejsbuk stranici "Protiv diktature", na koju najčešće pada pečat "organizatora", objašnjava da ova stranica nastala već drugog dana da bi koordinisala i usmeravala informacije o protestima. "Događaj koji je Nemanja Milosavljević napravio bio je verovatno rezultat mladalačkog bunta bez ikakvog daljeg cilja. Sve što de desilo nije planirano. Stranica Protiv diktature nastavila da je da pravi događaj nakon drugog ili trećeg dana. Na njoj su prisutni kao urednici stranice i predstavnici desetak većih gradova. Međutim, niko od nas nije organizator niti inicijator protesta, jer su oni samoorganizovani." U međuvremenu je nastalo mnogo sličnih stranica te se lažne informacije šire nezaustavljivo.

KO SU MLADI SA PIŠTALJKAMA: "Čuo sam nekog zadriglog radikala koji kaže to su oni isti koji su protestovali 5. oktobra. Svi se plaše ponavljanja te epizode, a većina ovih koji danas protestuju tada nisu bili ni rođeni", rekao je Vukašin, mladi dizajner iz Beograda. Sledeće večeri, jedan srednjoškolac sebe je opisao upravo kao "dete bombardovanja". "Rođen sam na dan bombardovanja, zato sam ovako radioaktivan i protestujem", rekao je Mihajlo, ne bez humora.

Sa Mihajlom i njegovim prijateljima razgovarali smo šestog dana protesta dok su odzvanjali govori predstavnika vojnog i policijskog sindikata. Mihajlo je nosio oficirsku kapu iz Prvog svetskog rata. Na pitanje šta za njega znači ta kapa, odgovorio je da ona podseća na herojske trenutke iz srpske istorije: "Danas se osećam herojski. I ja danas nešto branim." Mihajlo objašnjava da je odlučio da izađe na glasanje kada je Aleksandar Vučić doveo Gerharda Šredera (bivšeg nemačkog kancelara, prim. aut.) na obeležavanje godišnjice početka NATO bombardovanja. "Tada je izvrgao ruglu sve mrtve, sve one koji su bombardovani. A mrtvi i glasaju ovih dana", podrugljivo je dodala njegova drugarica. "To je gotovo stokholmski sindrom", nastavio je on: "Narod koji i dalje pati zbog bombardovanja podržava Vučića, a neposredno i Šredera. Bombardovanje je ove godine postalo punoletno, ali neka deca nisu upravo zbog njega."

Mihajlo sebe opisuje kao liberala. Mnogi mladi rado nose ideološka obeležja, ali više je onih bez njih. Ulicama gradova Srbije kreću se ovih dana vrlo raznoliki ljudi, ideološki verovatno nepomirljivi. Ima desničara, iako su oni ektremni već na početku protesta proterani sa čela kolone, ali i nešto više politički levo orijentisanih mladih. Pa ipak, svi se slažu da je u tome njihova snaga – i pored međusobnih razlika, nezadovoljstvo je opšte.

"Sve je počelo kad sam bio mali, negde oko govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine. Od tada do danas, borba traje", ovako jedan student poljskog jezika počinje priču dok prelazimo Brankov most. Nastavlja da ipak misli da su ovi protesti danas mnogo drugačiji: "Nismo za anarhiju. Najlakše je srušiti, a nije ni to lako. Pitanje je šta ćemo mi ovde izgraditi. Dobro je dok su protesti nenasilni." Mnogi sa ponosom ističu da su ovi protesti nenasilni i da mogu na demokratski način da izraze svoj stav. Anđela, studentkinja Filološkog fakulteta, rekla je da je važno da protesti budu nenasilni, jer će u suprotnom biti okarakterisani kao huligani i neiživljeni tinejdžeri. Na protestima nema ni lidera ni predvodnika, a oni koji su tako pokušali da se postave, poput Teše Tešanovića, voditelja emisije "Balkan info", izviždani su. "Kada nema lidera, svi se čuju mnogo bolje. Najbolje bi bilo da nastavimo da izglasavamo zahteve preko Fejsbuka, tamo uspevamo da ostvarimo neku demokratiju", rekao je Miroslav, student Pravnog fakulteta. I zaista, ruta kojom će se protestovati određenog dana, odluke, kao i svaka veća promena izglasavaju se na stranici Protiv diktature. "Nekada su se ljudi organizovali pomoću letaka i novina koje su ljudi delili po ulici, danas je dovoljan jedan događaj podeljen na internetu da se informacija nezustavljivo proširi", napomenuo je Luka, student Fakulteta dramskih umetnosti. Boško, diplomirani trener, rekao je: "Mi moramo da budemo kao mravi, složni i između sebe umreženi, i da jedni sa drugima i u skladu sa tim delamo. I do sada su nas samo usmeravali ljudi svojim zapažanjima koje su delili onlajn, ne treba nam ništa više." On dodaje da su se naslušali priča od svojih roditelja, braće i sestara o prethodnim protestima i neće ponavljati njihove greške, naročito one učinjene 5. oktobra. Odbijaju da dozvole strankama da preuzmu vođstvo, iako bi institucionalna podrška možda značila i lakše omasovljavanje protesta. Često se čuje da im je cilj da okupe sto ili sto pedeset hiljada građana, i da ih tada vlasti ne mogu ignorisati.

NAŠE PRAVO DA ZNAMO SVE: Većina njih ne želi da se predstavlja, biraju anonimnost. Kada smo im prilazili, nekolicina pita: "Da niste iz ‘Informera’?" Retki su pristajali da budu snimani. O protestima se uglavnom informišu preko Fejsbuk grupe Protiv diktature, a prate i televiziju N1 i Al Džaziru. Od dnevnih novina, izgleda, čitaju "Danas", jer su u petak, kada su nezvanično ovim novinama otkazali oglašivači, nosili svoje primerke visoko uzdignute u vazduhu.

Kada govore odakle treba početi sa promenama, svi se slažu da su mediji najveći problem. Magdalena, studentkinja prava, rekla je da je na ulici zbog "našeg prava da znamo sve". Više puta demonstranti pominju da će protestovati dok RTS ne bude uživo prenosio protest. Zgradu RTS-a iz više navrata gađali su jajima. Minut ćutanja ispred RTS-a postao je već običaj. Slika o nekoliko hiljada mladih koji složno ćute dok baklje gore u vazduhu, još dugo "odjekuje" u ušima. U javnosti je nastala zabuna da li studenti odaju minut ćutanja žrtvama NATO bombardovanja, ili "palom" RTS-u.

Slobodi medija daju ovoliko pažnje jer je to jedan od preduslova da se izbori regularno održe. Luka, student Fakulteta dramskih umetnosti, dok hoda brzo, kako se i inače ova skupina mladih kreće, uzbuđeno objašnjava: "Izašao sam na izbore, ali mislim da nisu bili legitimni ni demokratski. Ne znam da li je bilo fizičke krađe, ali iako su svi imali formalno izbora da glasaju za koga hoće, prave slobode nije bilo, jer je medijski mrak bio potpun, opozicioni kandidati su bili do kraja demonizovani, tadašnji premijer i izabrani predsednik je bio više prisutan u medijima od svih ostalih kandidata zajedno. Zato, pre svega, zahtevamo slobodu medija, slobodu govora uopšte za sve građane, fer borbu i javni servis koji poštuje različitosti i daje glas svima. Svi smo različiti, ali mislim da nas okuplja to što smo svi mi ugroženi od strane autoritativne vlasti kojoj apsolutno nije stalo da čuje bilo kakav drugi glas." Jovan, student srpskog jezika, objašnjava da nije čudo što su mediji u tom stanju, kad je Aleksandar Vučić na vlasti. "Gospodar Vučić vlada već dvadeset godina, i kao i onda nije ni predsednik vlade ni predsednik države, on je i dalje ministar informisanja i samo se bavi intrigama i medijima."

GLASAM, NARAVNO: Svi na ulicama sa kojima smo razgovarali slažu se da su se mogli okupiti i pre, ali da je rezultat na izborima bio prekretnica. Student poljskog jezika objašnjava da su ga pokrenuli "mrtvi koji glasaju", a jedna studentkinja FON-a da je verovatno svima tek sada postalo jasno da će istu vlast gledati sledećih pet ili čak deset godina. Slažu se i da su izbori bili samo povod, kao i događaj na Fejsbuku koji je izgleda "ni kriv ni dužan" poneo teret opšteg nezadovoljstva. Gnev koji je "prokuljao" prvog dana uglavnom je proizveo osećaj da nešto sa izbornim procesom nije u redu. Čak i najmlađi znaju napamet podatke da je izborni štab Saše Jankovića izbrojao 319.000 ukradenih glasova, da je preneta vest o 800.000 birača viška u biračkom spisku, da je RIK prekršio zakon zato što nije objavio zvanične rezultate, kao i da su oborena mnoga biračka mesta. Mnogi su sada glasali prvi put, i već se našli na ulicama. Ne ponavljaju opšta mesta i daju primere iz svog iskustva. "U mom mestu ima mnogo Roma. Ispred biračkog mesta davali su im zelene i crvene hemijske olovke da zaokruže SNS, a zauzvrat su dobijali ulje, šećer, brašno", rekla je Jelena, studentkinja novinarstva. "Meni je stigla poruka na dan izbora da slikam ličnu kartu i birački listić i ukoliko zaokružim 6. dobiću hiljadu i dvesta dinara", kaže Kristina, studentkinja Fakulteta organizacionih nauka, i dodaje: "Moj otac je na parlamentarnim izborima 2012. bio ucenjen da glasa za Vučića, a već nakon nekoliko meseci njegova firma je otišla u stečaj. I to nije usamljen slučaj. Mnogi direktori koji su politički angažovani u SNS-u manipulišu svojim radnicima koji i inače teško dobijaju posao."

Međutim, izgleda da sve naročito "žulja" loša izlaznost, i da zbog toga mnogi osećaju da su ih njihovi sugrađani izneverili. Miroslav, student Pravnog fakulteta, tvrdi da, uprkos svemu što govore, ljudi koji dolaze na proteste jesu glasali. "Pored pobune protiv vlasti ovo jeste i pobuna protiv ljudi koji i pored svega ostaju apatični i ne shvataju da njihov glas i te kako vredi i da ne može da ih ne interesuje političko stanje, jer je to i interes svakog građanina." On dodaje da ne postoji izgovor jer su svi imali nekog izbora, od građanskih i proevropskih opcija do moderne desnice. Milan, student Mašinskog fakulteta, zapazio je da ovi izbori, sve i da su bili sasvim regularni, nisu bili reprezentativni, jer se manje od četvrtine stanovništva, ako uzmemo u obzir da je glasalo samo pedeset pet odsto, uzima kao većina. Iako se često čuje uzvik "Samo jako", malo njih potvrđuje da su glasali za Ljubišu Preletačevića Belog. Mihajlo, srednjoškolac, objašnjava: "Nije problem ni Ljubiša Preletačević Beli, ni to što se on kandidovao, već koliko je zapravo bilo nezadovoljnih ljudi koji su za njega glasali. On bi svakako bio bolji predsednik od dosadašnjeg. Možda bi postao i ozbiljan kad bi došao na vlast." Njegova drugarica Anđela dodaje da je glavni problem što u njegovoj pojavi možemo da vidimo koliko je politika u Srbiji trivijalizovana i svedena na šegu.

Na pitanje da li glasaju, studenti odgovaraju "naravno", ali i da imaju mnogo prijatelja i članova porodice koji nisu glasali. Jelena, studentkinja istorije, objašnjava malu izlaznost na primeru svojih kolega koji izbore smatraju prolaznom atrakcijom. Ipak, dodaje da postoji opravdan strah od javnog iznošenja izbornih odluka. "Mene su slikali u gradskom prevozu kada sam rekla da ne znam nikoga ko glasa za Aleksandra Vučića. Izgleda da taj neko ne zna nikog ko ne glasa. Ako je to bio neki cinkaroš, ja se ne bojim." Anđela, studentkinja Filološkog fakulteta, rekla je i da je ovo prilika da se možda pokrene i onih četrdeset pet odsto koji nisu glasali – ili bar da se utiče na njih da glasaju ubuduće. "Ako vide koliko se studenti zalažu za politička pitanja, možda će makar razmisliti." Njena drugarica Anja, studentkinja japanskog, dodaje da mnogi studenti iz provincije nisu glasali jer im nije bilo omogućeno da glasaju u Beogradu. "Postojao je zahtev da studenti mogu da glasaju na svojim fakultetima, ali je odbijen." Mnogi studenti su se žalili da iako im je ponuđeno da se prijave da glasaju u Beogradu, kasnije su ih vraćali sa biračkih mesta. Nešto poput besplatnog prevoza do kuće nikome nije palo na pamet, iako mnogi pominju primere da su SNS glasačima nuđeni svi uslovi samo da glasaju. Neki od njih kažu da nisu imali novca da idu kući.

Da ne glasaju priznaju samo mladi koji su više naklonjeni političkoj levici i smatraju da nisu imali predstavnika među ponuđenim kandidatima. Ima i dosta transparenata sa socijalnim porukama: "Narod gladuje elita se raduje" i "Neću da budem jeftina radna snaga". "Ko god da je pobedio na ovim izborima ništa ne bi bilo radikalno drugačije, ali strašna je ova krađa glasova. Nisam glasao jer nije postojala nijedna politička alternativa Vučiću, jer svi kandidati su neoliberalni u ekonomskom diskursu. Nije postojao nijedan levo orijentisan kandidat", rekao je Dušan, student Filozofskog fakulteta, koji je postao jedno od poznatih lica protesta, sa dredovima i upečatljivom pojavom, uvek viđen u prvim redovima. "Ovo je naša prilika da temeljno promenimo sistem", veselo dobacuje u žurbi.

OSTAJEM U SRBIJI, OSTAJEM NA ULICI: Šta ovih dana žele mladi postalo je dobitno pitanje, kako protesti ulaze u drugu nedelju održavanja i nimalo ne jenjavaju. Po mišljenju Jelene, studentkinje FPN-a, iako ovi protesti jesu građanski, i pojavljuju se i stariji građani koji sa jednakom pasijom skandiraju i pružaju podršku, mladi su pokretači. "To nije samo mladalački bunt, već su mladi na ulicama jer nemaju šta da izgube. Nemamo decu niti poslove kojima mogu da nas ucenjuju." Iako mnogi mladi, pa i šesnaestogodišnjaci, na pitanje zašto protestuju uzvikuju: "Da ga skinemo!", jasno je da animozitet prema Aleksandru Vučiću, kojim se novoizabrani predsednik gotovo diči ("Ako pažljivo pročitate sve primedbe protiv mene videćete da je to više ili manje lična mržnja", izjavio je za portal Politico) pokreće samo jedan deo mase, i više je okidač nego integrativni faktor. Većina ipak čezne za dubljim promenama. To objašnjava zašto su druge večeri mladi skandirali ispred štaba Demokratske stranke, koja odavno nije na vlasti, kao i zašto ističu da neće ponavljati greške 5. oktobra. Ona objašnjava šta je po njoj suština ove pobune: "Ovaj protest je jedna vrsta testa za mlade ljude da shvate koliko mi suštinski, kada tražimo promene, želimo zaista da menjamo sistem. Ako mi tražimo načelno promene sistema koje podrazumevaju fer pravila igre, smenu rukovodstva Republičke izborne komisije ili depolitizaciju i bolji ekonomski status, koliko mi suštinski biramo i stvaramo novi mehanizam kojim se borimo – i da li smo spremni da menjamo sebe?"

U drugoj nedelji postojanja protesti su pred prvim izazovima – potrebno je formulisati zahteve kojima će svi biti zadovoljni, jer autoriteti koji mogu da ih nametnu ne postoje. Ciljevi koje su u svom prvom saopštenju izneli administratori stranice Protiv diktature – smena čelnika RTS-a i urednika informativnog programa RTS-a, zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti predsedničkih kandidata u predizbornoj kampanji; smena članova saveta REM-a, zbog nereagovanja na više stotina prekršaja i prijava u vezi sa izveštavanjem medija u predizbornoj kampanji; razrešenje predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, zbog suspendovanja rada Narodne skupštine; smena članova RIK-a, zbog nepoštovanja odluka Ustavnog suda; revizija – sređivanje biračkog spiska u cilju utvrđivanja tačnog broja birača; pojednostavljenje procedure glasanja u dijaspori; poništavanje lažnih doktorata visokih funkcionera Nebojše Stefanovića i Siniše Malog – nastali su pre nego što su se studenti međusobno povezali u većini gradova u Srbiji, pa se sada pregovara o njihovoj doradi, a možda čak i o pooštravanju.

I demonstranti su nesigurni koliko će protesti moći da se nastave u ovom obliku. Najveće prednosti ove pobune – samoorganizovanje, spontanost i nenasilno ponašanje – ujedno su i najveće slabosti. O značaju koji za njih protest ima mnogi govore kroz lično iskustvo. "Moja najveća želja je da ostanem u Srbiji i da mogu ovde da imam makar pristojan život. Zato sam na ulici", rekao je Luka, student FDU-a. Jovan, student srpskog jezika i programer, kaže: "Za mene napolju ima posla čak više nego u Srbiji, ali ovo je moja zemlja i želim da ostanem ovde sa svojim ljudima." Svi potvrđuju da nigde ne idu dok god bude potrebno. "Sve dok vlast ignoriše mirne proteste, znači da nam poručuju da ih radikalizujemo, ali nećemo nasesti. Da li je to prava poruka za mlade?", rekla je dvedesetjednogodišnja studentkinja koja drži transparent sa natpisom: "Iza mene stojim ja!"

Razvojni put jedne parole

Od svih Vučićevih predizbornih otrova jedan se emitovao najkraće: reklama "U to ime". Spot je obustavljen od strane REM-a usled prigovora pojedinih nevladinih LGBT organizacija na korišćenje originalnog snimka skandiranja sa tribina "Vučiću, pederu". Šteta, jer je sam kraj spota sadržao neodoljivo loše odglumljeno "muvanje" Vučića obrvama, a usput je veoma simptomatičan za ideološku situaciju u Srbiji. Naime, optužbe na Vučićev račun u ovom slučaju su promašile svoju metu. On je parolu, kao i dotične LGBT organizacije, tendenciozno shvatio na isti način: kao odrednicu seksualnog identiteta, a ne karakternu osobinu ili ne daj bože političku kritiku. Seksualni život Aleksandra Vučića je, međutim, verovatno najnebitnija stvar u celoj ovoj priči. Parola "Vučiću, pederu" je sve do aktualnih antidiktatorskih protesta bila osnovni spontani simbol protivljenja njegovoj politici. Oslanjajući se na karakterno značenje reči "peder" u srpskom žargonu, ona se ni najmanje nije ticala Vučićevog kreveta, već potrebe da se iskaže nezadovoljstvo i bunt. Vučiću je to sigurno sasvim jasno, te je verovatno i iz tih razloga (i potpunog odsustva smisla za humor) rešio da je sam depolitizuje i isprazni kritičkog značenja u pomenutom spotu. Da li je reč "peder" uvredljiva? Svakako da jeste. Zato i služi svrsi vređanja Vučića. Sve to, međutim, ne govori mnogo o stavovima njenih protagonista o LGBT populaciji, koliko govori o samom srpskom žargonu.

Problematika reči "peder" nam se ponovo strovalila na glavu kada su počeli protesti "Protiv diktature". Pojedini LGBT aktivisti reagovali su emotivno i burno na prisustvo takvih povika. Da nije bilo volje drugih LGBT struja koje su uporno šetale iz dana u dan, radile na nadglasavanju ovih parola drugima ("Vučiću, lopove", "Vučiću, Šrederu") i nosile svoje banere poput "Narode, i pederi su s vama", učestalost takvog skandiranja se ne bi smanjila. A jeste, sve je ređe i sve kraće traje.

Lakoća i brzina ovih promena govori da su teze o nekakvoj inherentnoj srpskoj homofobiji klimavije nego što se mislilo. Uz sve ograde – da se na protestu mahom nalaze mladi obrazovaniji i otvoreniji ljudi – ovaj događaj ukazuje na granice tzv. diskurzivnih analiza koje reči uzimaju doslovno i jednoznačno. "Vučiću, pederu" je pre primer političke inercije nego dokaz "neizlečive" homofobije. Ozbiljna politika pretpostavlja hvatanje u koštac i sa takvim oblicima spontane ideologije, a ne apstinenciju od istog – da je u ovoj državi sve u redu, protesti nam ne bi bili potrebni. Uostalom, glavni društveno relevantni fašistoidni i antidemokratski faktor u Srbiji danas jeste sam Vučić i njegova vlast, a ne ljudi koji protestuju protiv njega.

Isto kao što takvim parolama ne treba davati veći značaj nego što ih imaju, ni ovo političko korektno "prešaltavanje" kojem svedočimo na protestima ne znači da će od sutra nestati svi homofobni elementi našeg društva. Reči, diskursi, pojmovi… predstavljaju samo jedan nivo stvarnosti. Fokusiranje samo na njega preti zapadanju u potpuno drugi ekstrem. Činjenica da su ovi protesti spontano nastali, da su okupili mnoštvo različitih pojedinaca sa svih strana i svih ideoloških nijansi i boja, stvara određenu dozu straha i urgentnosti da se protest zaštiti od raznih političkih struja. Nemajući konkretnu organizaciju iza sebe, protestanti gledaju da se takav stav ispolji upravo putem parola, govora i konačno – zahteva.

Kako god se opredeljivali i kojim god putevima išli, međutim, protesti u Srbiji danas svakako već jesu politički obojeni jasnim suprotstavljanjem Vučićevoj vladavini koja u sebi sadrži pomešane neoliberalne i autoritarne elemente nazvane "diktaturom". Ta "diktatura" ukazuje na univerzalni karakter ovih protesta: dok su radničke, studentske, LGBT i ostale borbe u savremenom atomizovanom društvu uvek bivale partikularne, bunt prvobitno izazvan besom zbog izbora uspeo je da objedini sve te različite grupe zajedno. Taj bes koji još kulja u mnogim gradovima Srbije je ono što ljude drži na ulicama, a ne njegovi eksplicitni označitelji koji se ionako mogu menjati iz dana u dan. Rečima nikada ne treba previše verovati, ni u jednom ni u drugom smeru: kao što povik "peder" ne čini protest nužno homofobnim, tako ni progresivne parole nisu ono što ga zasad čini progresivnim.

Andrea Jovanović
foto: stevan ranković