Šta je šta i gde je ko
ilustracija: i. hrašovec & wsj
Podeljena zemlja
Pojas Gaze koji je pod opsadom Izraela, Zapadna obala koju je Izrael stavio pod vojnu upravu i naseljava je planski Izraelcima, Istočni Jerusalim koji je Izrael zauzeo pa 1980. uprkos protivljenju Ujedinjenih nacija anektirao – to bi trebalo da bude jednog dana država Palestina. Ili ceo današnji Izrael, u zavisnosti od toga ko se pita. Palestinci nisu samo geografski razdvojeni – deli ih i sukob između radikalnog Hamasa i umerenijeg Fataha
Već i površan pogled na mapu je dovoljan da se shvati bezizlazan položaj Palestinaca koji žive u pojasu Gaze: uzani, na jednom delu prošireni pravougaonik zabijen između Izraela, Sredozemnog mora i Egipta.
Ta teritorija bila je do 1947. pod upravom Egipta, ali ne i njegov sastavni deo. Grad Gaza, po kome je i zemlja koja se u obliku pojasa povlači duž mora dobila ime, već je u dvanaestom veku pre nove ere bio važno morsko pristanište, centar prekomorske trgovine. Prolazio je kroz burnu istoriju, pripadao raznim carstvima. Posle Prvog svetskog rata na osnovu odluke Društva naroda dodeljen je Palestincima, a potpao pod mandat Velike Britanije.
Do dramatičnog preokreta, koji je bio uvod u današnje stanje, dolazi 5. juna 1967, kad je Izrael iz “preventivno-bezbednosnih” razloga vojno napao Egipat, Siriju i Jordan i pregazio ih. Taj ratni pohod naziva se Šestodnevnim ratom jer se završio već 10. juna. Izrael je tada “zauzeo” – sa stanovišta arapskog sveta “okupirao” – Golansku visoravan, istočni Jerusalim, Zapadnu obalu i Sinajsko poluostrvo na čijem se severoistočnom kraju nalazi pojas Gaze. Mirovnim pregovorima Sinaj je vraćen Egiptu, ali je Izrael zadržao pojas Gaze.
NAJVEĆI ZATVOR NA SVETU
To parče zemlje dugačko je 40, a široko mestimično svega 6 kilometara. Najširi deo dugačak je 14 kilometara. Na severu i istoku u dužini od 51 km graniči se sa Izraelom, na jugu sa samo 11 kilometara sa Egiptom. Morsku obalu kontroliše izraelska ratna mornarica. Taj prostor po površini odgovara osrednjem gradu u Srbiji, a sa preko dva miliona stanovnika najnaseljenije je mesto na svetu. Stanovništvo ne može slobodno da izlazi izvan ucrtanih granica, zato Gazu zovu i “najvećim svetskim zatvorom”.
Položaj Palestinaca je tu beznadežan, njihov život obojen sukobima, ratovima, nasiljem, siromaštvom i izneverenim očekivanjima. Snabdevanje strujom, gorivom, vodom i hranom zavisi od dobre volje neprijateljski nastrojenog Izraela. Nije čudo što je Gaza plodno tlo za ekstremističku, antiizraelsku ideologiju – za Hamas.
OSNIVANJE PALESTINSKE DRŽAVE
Palestinsku državu proglasila je 15. novembra 1988. u Alžiru Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) koju je osnovao i čiji je predsednik bio Jaser Arafat. Trebalo je da ubuhvata pojas Gaze, takozvanu Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim kao njen glavni grad. Palestinsku državu u ovom formatu je priznalo 138 država, međutim neke važne, kao Nemačka, Austrija ili Švajcarska, nisu, ali održavaju diplomatske veze sa palestinskom autonomnom upravom.
Između pojasa Gaze, Zapadne obale i Istočnog Jerusalima ne postoje kopnene veze, svaki prolaz moraju da odobre izraelske snage, kontrola je drastična. U prvo vreme vodeća partija ovakve palestinske države bio je Fatah čiji je vođa bio Jaser Arafat. On je sa Izraelom sklopio mir zbog čega je zajedno sa izraelskim predsednicima vlade Šimonom Peresom i Jicakom Rabinom 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir. Tračak nade zasijao je tada među Palestincima. U to vreme u pojasu Gaze uvek nanovo je dolazilo do progona malobrojnih, mahom ultrareligioznih Jevreja. Oni su tu veoma uspešno gajili cveće, avionima su, na primer, lale izrasle na palestinskoj zemlji izvozili u Holandiju koja ih je preprodavala kao svoje.
Izraelski predsednik vlade Arijel Šaron je iz političkih i bezbednosnih razloga 2005. izdao naređenje da svi Jevreji napuste pojas Gaze. Mnogi su se opirali toj odluci. Izraelska vojska ih je na kraju silom odvela u Izrael i porušila sve njihove kuće. Sinagoge nije, jer Jevrejin ne sme da ošteti svoju bogomolju – njih su porušili Palestinaci. U pojasu Gaze nije ostalo ni traga jevrejskog prisustva.
Arafat je umro, Fatah je nastavio da vlada u delovima Zapadne obale, ali stanovnici Gaze su velikom većinom glasali za militantnu organizaciju Hamas. Bilo im je dosta večitih obećanja da će jednog dana biti bolje.
SUKOB HAMASA I FATAHA
Hamas su bile osnovale palestinske izbeglice kao pokret otpora Izraelu. U njegovom programu je kao krajnji cilj upisano uništenje Izraela jer Palestina treba da obuhvata celu teritoriju jevrejske države. Godine 2006. Hamas je dobio izbore u Gazi. Predsednik Fataha i palestinske samouprave na Zapadnoj obali Mahmud Abas, uz punu podršku Zapada, nije hteo da prizna pobedu militantne političke konkurencije. Ništa mu nije vredelo – radikalni Hamas od 2007. godine suvereno vlada u Gazi. Palestinski predsednik je tu praktično izgubio svaki legitimitet.
Mirovni proces za koji se Abas zalagao, odavno je mrtvo slovo na papiru, piše nemački “Špigel”. Njegovi funkcioneri uživaju glas da su još više ogrezli u korupciji nego što je slučaj sa vladom Hamasa u Gazi.
Autoritet Abasa je opao i zbog porasta nasilja koje prouzrokuju jevrejski naseljenici na Zapadnoj obali koju država Izrael planski naseljava Izraelcima. Samo od početka godine izraelske bezbednosne snage su ubile 34 palestinske dece i mladića, piše “Špigel”. Izraelski doseljenici su palili palestinska naselja, izbacivali Palestince iz njihovih kuća.
Ali ni Hamas za proteklih 17 godina nije ništa postigao u Gazi. Ni raketnim napadima, ni indirektnim posredovanjem Egipta i Katara nije uspeo da se izbori za deblokadu ove teritorije. Socijalna i privredna situacija je bivala sve gora, a pojedini funkcioneri su međunarodnu humanitarnu pomoć trpali u sopstvene džepove. Nezadovoljstvo ljudi je raslo, protesti nisu bili usmereni samo protiv Izraela, već i protiv Hamasa.
A onda su u subotu 7. oktobra naoružane jedinice Hamasa upale na izraelsku teritoriju, izvršile pravi pokolj i otele stotinak Izraelaca. Kopnenu akciju je pratio napad hiljada raketa. Hamas se, za razliku od Abasovog Fataha, predstavio kao jedina snaga spremna da se odupre “aparthejdu” Izraela.
Vlada Benjamina Netanjahua je proglasila ratno stanje i najavila “uništenje” Hamasa.
ZAPADNA OBALA
Od 1967. Zapadna obala je pod vojnom upravom Izraela, a od 1994. su njeni delovi pod kontrolom palestinske samouprave. Od oko tri miliona stanovnika, približno 430.000 su Jevreji nastanjeni u oko 213 naselja i na 132 isturena položaja. Država Izrael ovo područje planski naseljava. Svako malo tu dolazi do krvavih obračuna između Izraelaca i Palestinaca.
Prošle godine je ubijeno najviše Palestinaca od poslednje Intifade 2000. (pobune Palestinaca protiv izraelske okupacije na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu), u akcijama izraelskih bezbednosnih snaga i u sukobima sa Jevrejima ubijeno je oko 140 Palestinaca. U napadima Palestinaca stradalo je više od 20 Izraelaca. Aktivisti za ljudska prava dokumentovali su upade izraelskih specijalnih jedinica u palestinske gradove.
Nakon krvave akcija Hamasa i brutalnog odgovora Izraela, koji će po svoj prilici po broju palestinskih civilni žrtava i razaranja u Gazi prevazići sve prethodne, veliko je bezbednosno pitanje za Izrael da li će bes Palestinaca na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu zbog patnje sunarodnika u Gazi prerasti u treću Intifadu.
Ta teritorija bila je do 1947. pod upravom Egipta, ali ne i njegov sastavni deo. Grad Gaza, po kome je i zemlja koja se u obliku pojasa povlači duž mora dobila ime, već je u dvanaestom veku pre nove ere bio važno morsko pristanište, centar prekomorske trgovine. Prolazio je kroz burnu istoriju, pripadao raznim carstvima. Posle Prvog svetskog rata na osnovu odluke Društva naroda dodeljen je Palestincima, a potpao pod mandat Velike Britanije.
Do dramatičnog preokreta, koji je bio uvod u današnje stanje, dolazi 5. juna 1967, kad je Izrael iz “preventivno-bezbednosnih” razloga vojno napao Egipat, Siriju i Jordan i pregazio ih. Taj ratni pohod naziva se Šestodnevnim ratom jer se završio već 10. juna. Izrael je tada “zauzeo” – sa stanovišta arapskog sveta “okupirao” – Golansku visoravan, istočni Jerusalim, Zapadnu obalu i Sinajsko poluostrvo na čijem se severoistočnom kraju nalazi pojas Gaze. Mirovnim pregovorima Sinaj je vraćen Egiptu, ali je Izrael zadržao pojas Gaze.
NAJVEĆI ZATVOR NA SVETU
To parče zemlje dugačko je 40, a široko mestimično svega 6 kilometara. Najširi deo dugačak je 14 kilometara. Na severu i istoku u dužini od 51 km graniči se sa Izraelom, na jugu sa samo 11 kilometara sa Egiptom. Morsku obalu kontroliše izraelska ratna mornarica. Taj prostor po površini odgovara osrednjem gradu u Srbiji, a sa preko dva miliona stanovnika najnaseljenije je mesto na svetu. Stanovništvo ne može slobodno da izlazi izvan ucrtanih granica, zato Gazu zovu i “najvećim svetskim zatvorom”.
Položaj Palestinaca je tu beznadežan, njihov život obojen sukobima, ratovima, nasiljem, siromaštvom i izneverenim očekivanjima. Snabdevanje strujom, gorivom, vodom i hranom zavisi od dobre volje neprijateljski nastrojenog Izraela. Nije čudo što je Gaza plodno tlo za ekstremističku, antiizraelsku ideologiju – za Hamas.
OSNIVANJE PALESTINSKE DRŽAVE
Palestinsku državu proglasila je 15. novembra 1988. u Alžiru Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) koju je osnovao i čiji je predsednik bio Jaser Arafat. Trebalo je da ubuhvata pojas Gaze, takozvanu Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim kao njen glavni grad. Palestinsku državu u ovom formatu je priznalo 138 država, međutim neke važne, kao Nemačka, Austrija ili Švajcarska, nisu, ali održavaju diplomatske veze sa palestinskom autonomnom upravom.
Između pojasa Gaze, Zapadne obale i Istočnog Jerusalima ne postoje kopnene veze, svaki prolaz moraju da odobre izraelske snage, kontrola je drastična. U prvo vreme vodeća partija ovakve palestinske države bio je Fatah čiji je vođa bio Jaser Arafat. On je sa Izraelom sklopio mir zbog čega je zajedno sa izraelskim predsednicima vlade Šimonom Peresom i Jicakom Rabinom 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir. Tračak nade zasijao je tada među Palestincima. U to vreme u pojasu Gaze uvek nanovo je dolazilo do progona malobrojnih, mahom ultrareligioznih Jevreja. Oni su tu veoma uspešno gajili cveće, avionima su, na primer, lale izrasle na palestinskoj zemlji izvozili u Holandiju koja ih je preprodavala kao svoje.
Izraelski predsednik vlade Arijel Šaron je iz političkih i bezbednosnih razloga 2005. izdao naređenje da svi Jevreji napuste pojas Gaze. Mnogi su se opirali toj odluci. Izraelska vojska ih je na kraju silom odvela u Izrael i porušila sve njihove kuće. Sinagoge nije, jer Jevrejin ne sme da ošteti svoju bogomolju – njih su porušili Palestinaci. U pojasu Gaze nije ostalo ni traga jevrejskog prisustva.
Arafat je umro, Fatah je nastavio da vlada u delovima Zapadne obale, ali stanovnici Gaze su velikom većinom glasali za militantnu organizaciju Hamas. Bilo im je dosta večitih obećanja da će jednog dana biti bolje.
SUKOB HAMASA I FATAHA
Hamas su bile osnovale palestinske izbeglice kao pokret otpora Izraelu. U njegovom programu je kao krajnji cilj upisano uništenje Izraela jer Palestina treba da obuhvata celu teritoriju jevrejske države. Godine 2006. Hamas je dobio izbore u Gazi. Predsednik Fataha i palestinske samouprave na Zapadnoj obali Mahmud Abas, uz punu podršku Zapada, nije hteo da prizna pobedu militantne političke konkurencije. Ništa mu nije vredelo – radikalni Hamas od 2007. godine suvereno vlada u Gazi. Palestinski predsednik je tu praktično izgubio svaki legitimitet.
Mirovni proces za koji se Abas zalagao, odavno je mrtvo slovo na papiru, piše nemački “Špigel”. Njegovi funkcioneri uživaju glas da su još više ogrezli u korupciji nego što je slučaj sa vladom Hamasa u Gazi.
Autoritet Abasa je opao i zbog porasta nasilja koje prouzrokuju jevrejski naseljenici na Zapadnoj obali koju država Izrael planski naseljava Izraelcima. Samo od početka godine izraelske bezbednosne snage su ubile 34 palestinske dece i mladića, piše “Špigel”. Izraelski doseljenici su palili palestinska naselja, izbacivali Palestince iz njihovih kuća.
Ali ni Hamas za proteklih 17 godina nije ništa postigao u Gazi. Ni raketnim napadima, ni indirektnim posredovanjem Egipta i Katara nije uspeo da se izbori za deblokadu ove teritorije. Socijalna i privredna situacija je bivala sve gora, a pojedini funkcioneri su međunarodnu humanitarnu pomoć trpali u sopstvene džepove. Nezadovoljstvo ljudi je raslo, protesti nisu bili usmereni samo protiv Izraela, već i protiv Hamasa.
A onda su u subotu 7. oktobra naoružane jedinice Hamasa upale na izraelsku teritoriju, izvršile pravi pokolj i otele stotinak Izraelaca. Kopnenu akciju je pratio napad hiljada raketa. Hamas se, za razliku od Abasovog Fataha, predstavio kao jedina snaga spremna da se odupre “aparthejdu” Izraela.
Vlada Benjamina Netanjahua je proglasila ratno stanje i najavila “uništenje” Hamasa.
ZAPADNA OBALA
Od 1967. Zapadna obala je pod vojnom upravom Izraela, a od 1994. su njeni delovi pod kontrolom palestinske samouprave. Od oko tri miliona stanovnika, približno 430.000 su Jevreji nastanjeni u oko 213 naselja i na 132 isturena položaja. Država Izrael ovo područje planski naseljava. Svako malo tu dolazi do krvavih obračuna između Izraelaca i Palestinaca.
Prošle godine je ubijeno najviše Palestinaca od poslednje Intifade 2000. (pobune Palestinaca protiv izraelske okupacije na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu), u akcijama izraelskih bezbednosnih snaga i u sukobima sa Jevrejima ubijeno je oko 140 Palestinaca. U napadima Palestinaca stradalo je više od 20 Izraelaca. Aktivisti za ljudska prava dokumentovali su upade izraelskih specijalnih jedinica u palestinske gradove.
Nakon krvave akcija Hamasa i brutalnog odgovora Izraela, koji će po svoj prilici po broju palestinskih civilni žrtava i razaranja u Gazi prevazići sve prethodne, veliko je bezbednosno pitanje za Izrael da li će bes Palestinaca na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu zbog patnje sunarodnika u Gazi prerasti u treću Intifadu.
