U zaštiti žrtava trgovine ljudima Međunarodna organizacija za migracije (IOM) ima posebno važno mesto, kao institucija koja pruža neposrednu pomoć i, zajedno s državnim organima i NVO sektorom, radi na sistematskoj borbi protiv trgovine ljudima i žaštiti žrtava. IOM je zaslužan za osnivanje skloništa za žrtve trgovine ljudima i bolji tretman žrtava u postupku identifikacije i oporavka. Godišnji izveštaji ove organizacije najsistematičnije su zbirke podataka o problemu trgovine ljudima. U razgovoru za "Vreme" Aleksandra Galonja, asistentkinja na programu zaštite žrtava i borbe protiv trgovine ljudima u beogradskoj kancelariji IOM-a, objašnjava kakvu vrstu pomoći IOM pruža žrtvama trgovine ljudima u Srbiji i regionu:

"Pre svega to je repatrijacija, povratak u zemlju porekla – ukoliko se radi o žrtvama strankinjama, i nudi mogućnost učestvovanja u programima reintegracije – ukoliko se radi o domaćima žrtvama. Kroz programe IOM-a finansiraju se dve sigurne kuće – jedna koja žrtvama nudi kratkoročnu i druga koja nudi dugoročnu pomoć. Kada je reč o repatrijaciji, važno je istaći da se radi o dobrovoljnom postupku; žrtva se vraća u zemlju porekla samo ako lično na to pristane."

"VREME": Takva pozicija IOM–a upućuje na zaključak da ste neprestano povezani sa aktivnostima lokalnih NVO–a i nekih vladinih institucija?

U pravnom smislu oblast trgovine ljudima je nova i mi još otkrivamo mogućnosti za efikasniju borbu. Za sada sarađujemo prvenstveno sa onim organizacijama koje drže skloništa, ali i sa organizacijama koje su radile na polju prevencije i podizanja svesti u javnosti o problemu trgovine ljudima. Kada je reč o državnim institucijama, izdvajam odličnu saradnju sa Službom za koordinaciju pomoći žrtvama trgovine ljudima koja je pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku i, naravno, s policijom. Sa policijom smo ostvarili najbolju saradnju, imamo ljude koje su u potpunosti obučeni da rade sa žrtvama trgovine ljudima. To je veoma važno jer se pokazuje da su sve službe sve više voljne da se suoče sa problemom i da ga ne guraju pod tepih. To treba reći jer je reč o problemu koji većina zemalja ne želi da prizna ili umanjuje njegovo postojanje ne bi li došle do toga da je žrtava sve manje.

Ako govorimo o osobama umanjenih psihičkih sposobnosti ili o zavisnicima, jer su bile prisiljene da uzimaju drogu ili alkohol, događa se da ih porodica ne želi nazad – Srbija nema adekvatne institucije i programe za takve osobe. IOM pokušava da pomogne državnim institucijama da pokrenu te posebne vrste pomoći žrtvama trgovine ljudima. Sadašnje stanje je takvo da ukoliko bi međunarodne organizacije i NVO-i izašli iz ove oblasti, Srbija ne bi imala kapacitet da se ovim problemom temeljnije bavi. Imamo u vidu tešku ekonomsku situaciju u državi, ali smatramo da bi trebalo da se uloži veći napor u rešavanju ovih problema. U budućnosti ćemo se više truditi da ojačamo državne institucije u cilju njihovog aktivnijeg rada na pomoći žrtvama trgovine ljudima.

Kakva je vrsta institucionalne zaštite potrebna žrtvama trgovine ljudima?

Srbija mora da razvije programe za generalnu zaštitu marginalizovanih grupa, kakve su žrtve trgovine ljudima. Ako uzmemo u obzir da žrtve u isto vreme pripadaju nekim drugim marginalizovanim grupama, čini mi se da bi neki sistemski zakoni mogli da ih stave u bolji položaj. Na primer, žrtve iz Srbije ne mogu da dobiju ličnu kartu ako nemaju prijavljeno prebivalište. Centri za socijalni rad tu ne mogu ništa da učine, što je ozbiljan problem, jer ako nemate ličnu kartu nemate ni zdravstvenu knjižicu i uskraćena su vam prava koja imaju drugi građani.

Vi radite u celom regionu, iz godine u godinu pratite veličinu problema trgovine ljudima. Kakva je trenutna slika?

Žrtava nema manje, već su načini na koje se obavlja trgovina drugačiji pa se – kao i u drugim oblastima organizovanog kriminala – brzo menjaju taktike i tehnike kriminalnih dela. Sada se žene žrtve trgovine nalaze najčešće u privatnim kućama i to je teže otkriti. Podaci za Srbiju pokazuju da se otkriva sve više žrtava trgovine ljudima. Trenutno u programu IOM-a imamo identifikovanih 50 žrtava u periodu januar–septembar, više nego u istom preiodu prošle godine. Ono što je važno reći jeste da broj žrtava nije relevantan jer ne pokazuje veličinu problema niti pravo stanje. Dok imamo čak i jednu osobu koja pati na taj način, naša je obaveza da se tome suprotstavimo, da o tome razmišljamo kao o velikom i gorućem problemu. Poenta je u identifikaciji i delovanju na uzroke određene pojave, u činjenici da imamo građansku obavezu da se tome svi suprotstavljamo.

Šta pokazuju vaša istraživanja kada je reč o regionalnim tendencijama u trgovini ljudima?

Prema podacima iz Srbije, žrtve iz Moldavije i dalje prednjače, ali se pojavljuju žrtve i iz drugih zemalja sa Istoka i celog regiona. Prošle godine identifikovana je jedna žrtva iz Iraka. Legalne i ilegalne migracije često su uzrok trgovine ljudima. U tom smislu nema trendova, oni se mogu primetiti samo u načinu na koji se prebacuju žrtve, ili po tome da li je više domaćih ili stranih.

Kakva je situacija kada je reč o trgovini decom?

Ove godine otkriveno je 14 maloletnih osoba koje su bile žrtve trgovine ljudima, ali taj broj nije apsolutni pokazatelj stanja. Kada je reč o krijumčarenju i trgovini muškarcima važno je istaći da se prostor radne eksploatacije teže identifikuje. Problem dece u priči o trgovini ljudima je ogroman i neophodno je formulisati zasebne programe koji bi se time bavili. U Srbiji se neke organizacije bave samo ovim problemom jer deca zahtevaju poseban pristup. Dodatni problem je to što su deca u Sigurnoj kući smeštena zajedno sa ženama, što ne bi trebalo da bude pravilo.